Kad se istopi sneg za njim ne ostane beli trag.

Samo bezbojna voda koja nekud otcuri ili ishlapi.

Ostane i sećanje na belinu.

photo Vesna Pavlovic

Dobrodošli na internet izdanje Sabranih dela Miodraga Miše Stanisavljevića, koje objavljujem povodom desetogodišnjice njegove smrti.

Sada u nekoliko poteza mišem možete da nađete skoro sve što je moj otac nekada ispisivao na poleđinama rashodovanih rukopisa radio i TV drama, koje je donosio sa svog radnog mesta na Televiziji Beograd. Pisao je uvek noću, u krevetu, naslonjen na lakat, pod svetlošću neke od svojih improvizovanih lampi. Danju ni slučajno. Dan je kod njega bio vreme za testerisanje, turpijanje, burgijanje, rezbarenje, linorez, sitoštampu, predenje tetiva za lukove i samostrele, branje pečuraka, krađu kukuruza, traženje koski za Kučku i Čedu, veslanje i gaženje po blatu na rukavcu Save u Skeli kod Obrenovca, rasklapanje i ponovno sklapanje raspadnutih bicikala, telefona i kompjutera. Ali pre svega za testerisanje.

051 Misa majstorise na svojoj terasi u Kopernikovoj

Bio je to čudak koga je trebalo upoznati.

Imao je specijalnu spravu za ubijanje komaraca, zvanu ubijačica. Bio je to široki komad gume prikucan za dršku od metle, namenjen da ih juri po plafonu. Odvratno, ali efikasno.

Izmazao je neki stari kazan peskom i lepkom i prefarbao ga crnom bojom. Leti bi to stajalo na terasi u Kopernikovoj ulici i služilo nam kao bojler. Na slici stoji s leve strane.

059 Misa nisani

Kad sam napravio prvi bend, u kome sam rešio da sviram bas, rekao mi je da ne treba da sviram bas nego bubnjeve. Nije objasnio zašto, ali je odmah počeo da pravi bubnjeve od komada širokih kanalizacionih cevi na koje bi razapinjao opne od skaja. Razvaljenu činelu, koju sam doneo iz neke garaže za vežbanje, okačio je na kanap kod prozora i lupao bi u nju kad bi ga devojčica iz zgrade preko puta nervirala vežbajući violinu.

Imao je običaj da ode u Višnjicu da bere pečurke, a umesto pečuraka često je donosio kući neke šipke i daščurine. Mene bi onda slao da donesem još po neku daščurinu, čije bi mi mesto tačno objasnio. Ponekad bi mi nacrtao i mapu, takođe na poleđini neke radio drame. Do svoje petnaeste godine nisam ni znao da postoje i papiri koji su prazni sa obe strane. Opet, mnoge od tih radio drama sam tako i pročitao.

Kada su, za vreme devedesetih, zbog tekstova u “Republici” počele da mu stižu pretnje od nacoša (njegov omiljeni izraz, aktuelan i danas), on je napravio sebi neki pancir, od poklopca za “smederevac”, i nosio ga je oko vrata kad bi šetao Kučku i Čedu u parku kod Savezne Skupštine. Voleo je Klinta Istvuda i uopšte vestern, to mu je možda bio i najomiljeniji žanr.

Prijatelji su ga zvali Miša. Nikad Mika, nikad Mile, nikad Mića. Ako je ime sudbina, nadimak je još veća sudbina. Ista imena generišu različite nadimke, ali koji će se nadimak zalepiti za ovog ili onog čoveka, zavisi od čoveka. Kod nekih ljudi, nadimak više nije samo nadimak, već postaje neka vrsta srednjeg imena. Tomas Alva Edison. Robert Bobi Fišer. Vlastimir Đuza Stojiljković. Ponekad ne znamo da li je srednje ime nadimak, ime, ili devojačko prezime. Ja bih i rekao da je Miša na neki način bilo njegovo devojačko prezime.

Braća su ga zvala Ćitaković, verovatno od glagola “ćitati”. Svakako mislim da bi bio mnogo popularniji da se potpisivao kao Miodrag Miša Stanisavljević, a možda i kao Miša Ćitaković.

Ne sećam se kako smo ga zvali mi u kući. Mama ga je ponekad zvala Morž. Uglavnom on je nas zvao svakako, vidi Rečnik.

Ime Miodrag poteklo je od reči “mio” i “drag”.

A Miodrag
niti drag
niti mio
nije bio.

064 Misa osamdesetih go.

Ne kažem to tek onako. Baksuzluk je bio njegova osnovna karakterna osobina, i to mora da ima u vidu svako ko želi da razume njegovu poeziju.

Miša je bio težak čovek. I za prijatelje, i za kolege, i za porodicu (uglavnom njegova sorta po tom pitanju). Bio je toliko težak da ga ni ja evo ne zovem ni ćale, ni tata, nego Miša. Skoro sve ljude sa kojima se družio vremenom je oterao u pičku materinu. Opet, treba reći da je većina njih to i zaslužila. I opet, uz tu njegovu težinu ide i njegova književna težina. Te dve stvari su povezane. Ljudi koji govore istinu su obično teški ljudi.

Kada je ubijen Zoran Đinđić, Miša je u “Republici” napisao:

Svako od nas, na neki svoj način, odneguje svoju smrt. Neko to čini pušenjem, neko alkoholom, neko načnom ishrane, neko na neki drugi način. Zoran Đinđić je to činio svojom nevericom da mu neko pedantno radi o glavi.

Miodrag Miša Stanisavljević je umro 16.8.2005. od tumora na pankreasu. Njegovu smrt je odnegovala zemlja Srbija. Jer, upravo od tumora na pankreasu je deset godina ranije umro vođa EKV Milan Mladenović. To nije uopšte slučajno. Pankreas, ili gušterača, je jedan od ključnih organa za varenje. Ni Miša ni Milan nisu mogli da svare vreme i mesto u kome su živeli. Nije mogla da ga svari ni moja majka Marija. Ni moj brat Marko.
Screen Shot 2015-07-30 at 12.42.17 pm048 Misa i Marija u Skoplju na obali Vardara055 Misa trenira gadjanje dok ga posmatraju sinovi Luka i Marko070 Misa sa svojim A57 Misa sa psom Cedom, devedesete

Godinu dana posle Mišine smrti, kolege i prijatelji su zajedno sastavili njegova Sabrana dela, koje je objavio list “Republika”. Sastoje se od pet knjiga, koje su priredili Dobrivoje Stanojević, Mirjana Miočinović, Dragan Mišković, Nebojša PopovIbrahim Hadžić. I ja sam učestvovao u prikupljanju materijala, koliko sam mogao. Među priređivačima je došlo do metodoloških nesuglasica, pre svega po pitanju toga da li Mišini tekstovi objavljivani u “Republici” treba da budu zasebna knjiga u okviru Sabranih dela ili da budu objavljeni u trećoj knjizi, zajedno sa ostalim člancima. Ni danas nisam siguran ko je bio u pravu i neću nikad biti siguran.

U svakom slučaju, Miša Stanisavljević treba da bude dostupan svima, i to besplatno. Zato sad koristim desetogodišnjicu njegove smrti da njegova Sabrana dela objavim na Internetu. Tako je jedino pošteno. Ko hoće da ih ima i na papiru, neka naravno kupi štampano izdanje, knjiga je ipak knjiga.

Sabrana dela objavljujem u celosti, u vidu PDF fajlova, onako kako su izgledala u prelomu. Srdačno se zahvaljujem Nini Popov što ih je u odsudnom trenutku veoma brzo pronašla i poslala mi. Pesme i drame objavljujem i u HTML verziji, uz izvinjenje čitaocima što nisam uspeo da ih “ispeglam” kako treba. Margine su ovamo onamo, negde su se pojavile i slovne greške i druge svinjarije usled konverzije iz PDF u HTML i iz kodnog rasporeda YUSCII u UTF-8. Nešto sam uspeo da sredim, nešto ću drugi put, verovatno će to čekati sledećih deset godina. Konkretno, moja omiljena “Začarana princeza” se ponašala kao da je stvarno začarana, a verovatno je i dalje začarana. Ko je čitao Harija Potera, razumeće. Uostalom, upravo Hari je znao nemušti jezik, i to znanje je, kao i bedni Gašo, dobio od zmijskog cara, zvanog You-Know-Who.

Zato, ako vas bude nerviralo kako je ispao moj prelom, tešite se da to ionako dosta liči na prvobitni izgled Mišinih geštetnerskih samizdata, kao što su bili “Vođa” i prva knjiga “Ritmova“. Šta više, u želji da dodam na “šarmu”, ubacio sam i mali Javascript koji slovo “s” u tekstu izmrdava malo na gore, što bi trebalo da oponaša defekt kod Mišine već čuvene pisaće mašine.

Priređivače knjiga i autore tekstova u knjizi “Sećanja” nisam ni pitao za odobrenje, kontakte sam uglavnom pogubio, ali nekako mislim da se njihova saglasnossama po sebi podrazumeva, i da se sa mojom idejom da Mišina dela budu besplatno dostupna svi slažu. U svakom slučaju, hvala im još jednom. Ustvari, hvala im po prvi put, jer prošli put im se nisam ni zahvaljivao.

Dodao sam i nekoliko strana namenjenih prikupljanju audio, video i pisanih materijala. Ako iko, znan ili neznan, ima još neke materijale, neka mi ih svakako pošalje.

Ljubitelji mojih tekstova za pesme grupe “Činč” imaće prilike i da vide šta sam sve parafrazirao, da ne kažem podrpisao od njega. Ima bar pet do deset primera. Uostalom, je li Montenj reko da čovek obezbeđuje sebi besmrtnost kroz dela i kroz potomstvo?

Zašto mi je sve žao

Žao mi je što nije rođen kao Čeh, Poljak, Danac ili Finac. Bolje bi prošao, a i mi s njime. Recimo, ja bih bio Lukáš.

Kad je već rođen kao Srbin, žao mi je što nisam umeo da ga sprečim da svojim načinom života pomogne Srbiji da odneguje njegovu smrt.

Žao mi je što ga na kraju nisam naterao da negde otputujemo, kad je već bilo jasno koliko je sati.

Žao mi je što mu nisam na kraju bar pribavio travu, da mu bar malo ulepša taj kraj.

Žao mi je što ni on ni mama nisu dočekali da upoznaju moju ženu Anu i našeg sina Savu.

Žao mi je što ovo objavljujem tek sada.

U međuvremenu

U međuvremenu se desilo par stvari koje treba spomenuti.

Drama “Nemušti jezik“, u kongenijalnom prevodu Zorana Paunovića na engleski, postavljena je na sceni Tuta Theatre iz Čikaga. Inače, Tuta je bio jedan od Mišinih nadimaka za mog brata Marka.

Nadam se da će Paunović prevesti još nešto od Miše, mislio sam da su njegove knjige neprevodive.

Takođe, u parku ispred zgrade Opštine Užice, jedna od klupa je obeležena kao klupa Miše Stanisavljevića, zahvaljujući festivalu “Na pola puta”.

Pesma “Zec sa govornom manom” ušla je u školsku čitanku u Bosni i Hercegovini. Kad njegove pesme uđu u srpske čitanke, znaćemo da ima nade za nas.

Takođe, neko će reći da ovde nije mesto da to kažem, ali drame “Carev zatočnik” i “Vasilisa prekrasna” (koja je svojevremeno dobila Sterijinu nagradu) nedavno su, prvi put posle dvadesetak godina, skinute s repertoara pozorišta “Boško Buha”, ili se neka od njih odigra jednom u par meseci. Za to imamo da zahvalimo novom upravniku, koga neću ni imenovati, jer nisam ga ni imenovao (razumete igru reči).

Odakle početi

Prvi put ste naleteli na Mišu Stanisavljevića i pitate šta prvo da pročitate? Pa, sve. Nećete izgubiti vreme. Ali naravno, odnekud treba početi. Ako mene pitate, počnite od “Levih kraljeva“, naročito ako imate decu.

Luka Stanisavljević
avgust 2015.