Levi kraljevi

1977.

Predgovor

Leto je sezona lubenica, Jesen – jabuka parmenica, A zima zvana ciča

Sezona snega i – priča.

Tada sve bake i staramajke Počnu da pričaju bajke…

Tada svi dedovi, uz umne opaske, Počnu da pričaju skaske…

I ja sam pokušao…

Al’ videh da nisam vičan U izmišljanju priča.

Zato pustih reči

Da se sastaju, rastaju i stiču I da umesto mene

Izmisle neku priču…

Pogledajte šta su one sve izmislile…

Reči pričaju priče

Princeza i drvodelja

Nekada davno, davno, u vreme starostavno, u nekom veku burnom pomalo opskurnom

i nekulturnom živeo je jedan car.

Imao je krunu po meri i, po običaju, tri kćeri. Sve tri, i nehotice, bejahu lepotice.

Al’ to je bilo doba raznih strašnih spodoba i još su postojale aždahe sedmoglave

i druge pojave

s one strane jave.

I jednog dana (bio je mesec maj, car je sa svitom pio čaj)

nebo se iznenada stami i dolete jedan zmaj.

Svi povikaše: »Ua!« i »Iš!«, »Poteci!« i »Drž’ ne daj!«…

Al’, najmlađu i najlepšu princezu odnese gorski zmaj.

Car za izbavljenje kćeri odredi poznatu cenu: onom ko je oslobodi od ale daće princezu za ženu…

I sve što uz princezu ide: pola carevine pride, dvorce, zamkove, bašte i druge stvari iz mašte.

Al’ ne pomakoše se velikaši i hrabri carski vitezovi. Mačevi su im visili tužno k’o repovi, k’o repovi.

Ni prstom ne mrdnuše banovi i velmože.

Svi su čuvali dobro svoje dragocene kože.

Samo se carev drvodelja

(taj, što bi se reklo, prvi s kraja) odluči da okuša sreću

i princezu otme od zmaja.

Brzo brašnjenice za put peče, pakuje stvari ponajpreče,

i sedla neko kržljavo ždrepče pravo pravcato konjsko žgepče.

Putovao je tamo-amo, gore-dole, klaj-klaj,

i svud se, svud raspitivao gde obitava strašni zmaj.

Čak na planini Starom Vlahu nađe sedmoglavu aždahu

koja mu reče: »Princezu dobija ko me pobedi u šahu!«

I partija poče…

Šah, šah, šah, šah! Šah-šeh! Šah-šeh-šuh!

A aždaha se znojila i dahtala: »Ah, ah! Uh, uh!«

U dvadesettrećem potezu drvodelja dobi princezu! Pa sa njom, uplašenom, svrnu u jednu kafanicu, za sebe naruči rakijicu

a za princezu – kabezu (da se sredi).

Princeza reče:

»Nadala sam se nekom princu na paradnom konju sivcu,

al’ ti si aždahu pobedio i moju ljubav zavredio!«

I obisnu mu se oko vrata strasno, k’o u vremena stara, i poljubi ga dvared, trired (što beše samo kapara).

Sav je pretrno drvodelja

kad ga je poljubila carska kćerka (jer iako beše drvodelja

ne beše drvendeka).

Car je, po običaju, pokuš’o da izvrda: počeo je da ševrda

i da nešto zdola-zbrda izmišlja.

»Zar jedan selja, drvodelja, po zvanju – prvi sa začelja, da dobije moju kćercu,

u zlatu, svili i nercu?«

Ipak je ispunio obavezu i dao drvodelji princezu

jer – carska reč se ne poriče.

A tu nas negde zatiče i kraj ove priče.

Podmlađivanje kralja

U zemlji Tintirimintiri pre leta tristatri

živeo jedan kralj.

Zvali su ga »Čvrsta ruka«, bio je silnik, srca tvrda, bio je bahat i rogobatan

i pomalo nemilosrdan. Uh! Uh! Uh!

I bila jedna guščarica što je sa puno pompe nosila haljetak od cica i velike drvene klompe.

Kad je video guščaricu kralj navrat-nanos

oseti veliki ljubavni zanos. Ah! Ah! Ah!

Al’ ona pokaza u više mahova da joj nije stalo

do kraljevih »ahova« baš ni malo.

Kralj je saleće, voli je sve žešće, al’ ona neće

i sve češće neće ni da čuje.

Ni da čuje za starog i debelog kralja. Jer, imala je ona svog kozara

i od njih ne beše lepšeg para nadaleko.

Zato kralj odluči

da postane mlađi, vitkiji, i za njeno oko pitkiji kako tako.

Probao je čarobni nar ali je ostao star.

Probao je veštičji napitak (nimalo, nimalo pitak!)

al’ da l’ je postao vitak veliko je pitanje.

Jednog dana, dobi poruku tajnu: »Želiš li mladost sjajnu

otiđi kriomice do stare vodenice ujedno i valjarice

što sukno i čoju valja

za izradu kraljevskih halja svečanih!«

U gluvo doba, kriomice kralj ode do valjarice gde nađe kozara Pavla prerušenog u đavla vrlo vešto.

Kralj reče: »Slušaj me, rogati,

učiniću te bogatim.

Ja želim mladost i to trajnu, primeni veštinu tajnu«.

A Pavao reče: »Kroz ove maljeve

propustio sam mnoge kraljeve. Lezi evo ovde«.

Kralj leže…

Kad počeše maljevi po leđima kraljevim, po leđima kraljevim, po leđima kraljevim

kralj posta mek k’o čoja

i reče: »Guščarica je tvoja!«

Još stoji stara vodenica ujedno i valjarica.

Još žito melje, sukno valja…

A na potoku što je kreće odjekuje pesma pralja

o podmlađivanju kralja.

Tako se to zbilo, pre leta tristatri, u zemlji Tintirimintiri.

A Tintirimintirljani – to svi znaju sa svojim sirotim kraljevima malčice grubo postupaju.

Car i razbojnik

Godine hiljadu i neke

car Karlo, ne znam koji po redu, napusti svoj dvor u Toledu

i krenu u lov.

Al’ ponese ga lovački žar: sledeći neki trag

on zađe u šiprag neki vrlo pust.

Jedan lupež koji se tu krio ču da u čestaru nešto šuška pa viknu preko opuška:

»Predaj se ako ti je mio život!«

Car se obrecnu ljuto: »Ko mi to divljač plaši? Ko se to drsko šali? Pitam se samo da li znaš ko je ovde?«

Lupež se zacereka: »A ko je tamo? Voleli bi da znamo i to veoma«.

Car reče:

»Mi, po milosti božjoj, Car, Vrhovni Zapovednik Vojske i Verski Poglavar.

Je li ti jasno?«

Razbojnik reče:

»Znači da vas je veći broj! Car napred, ostali stoj! Inače biće svašta«.

Car Karlo šta će, kud će,

otpasa mač glavnokomandujućeg, skide brojanice crkvenog poglavara pa iz tog čestara

izađe na proplanak.

Lupež povika: »Care, care

vadi pare! Samo brzo«.

Car brzo izbaci kesu i ona muklo zvecnu. Lupeža slatko lecnu zvuk zlata.

»Sledeći!« dreknu lupež.

Car se, preplašen i zbunjen, vrati natrag u žbunje

i šta će, kud će,

pripasa mač glavnokomandujućeg pa stupi na proplanak.

I već sledećeg časka mač sjajni iz Damaska, mač sjajni iz Damaska, s balčakom od dragulja, s balčakom od dragulja…

»Sledeći!« dreknu hulja.

Car opet šta će, kud da se dene, natrag u žbunje krene,

uze brojanice skupocene

pa u cenjenom svojstvu crkvenog velikodostojnika stupi pred razbojnika

grabljivog.

A on viknu: »Ajd’ Velečasni brzo se izjasni šta imaš?«

Car reče:

»Imam biserne brojanice i dve-tri voštanice

za svaki slučaj«.

Lupež dograbi brojanice (reče da sveće neće)

i nesta vrlo smesta u šumskoj tmini.

Posle se hvalio družini kako je cara i dve velmože opljačkao do gole kože samcit sam.

Princeza

Bila je jednom jedna lepa princeza.

Sve su princeze lepe al’ ova nadlepša sve: bila je lepa, lepa skoro k’o cvet.

Provodila je dane čitajući viteške romane. Ponekad je na pijaninu

svirala neku setnu sonatinu i pogledala u daljinu…

Pogledala je u daljinu k’o u stranicu romana i izgledala, izgledala

svog viteza bez straha i mana.

U međuvremenu

prosila su je dva-tri grofa puna nežnih strofa

i dva-tri barona.

Bila su joj sklona i dva-tri kralja

ali sumnjivog sjaja.

(Zato se vajka kraljica majka: »Kakvo je ovo vreme? Kakva je ovo bajka? Današnji kraljevi

sve neki levi.

Nema kralja da valja«.)

Konačno, jednog dana,

dojaha vitez bez straha i mana. Bio je lep i hrabar

(član reda »Okrugli sto«!) ali, kao svi konjanici, imao je noge »O«.

Vitez reče: »O!«

lepotom princezinom zanet. Princeza reče: »O…«

al’ žalosno.

»Šta da se radi?

– reče vitez mladi. – Hvala na društvu. Izvinite na dosadi.«

I pođe…

Al’ princeza mu se vinu oko vrata i šapnu, mimo plana:

»Ma nema veze, viteže, niko nije bez mana«.

Princeza Hoću-Neću

Bila jedna princeza

kći nekog bogatog kneza.

Iako beše malecka govorili su joj »Vaša Visosti« i druge fraze što se po dvorovima sreću.

A potajno, potajno su je zvali Gospođica Hoću-Neću.

A zašto, moliću fino?

Zato što je uvek odgovarala Hoću-neću.

Pita je, recimo, knez: »Hoćeš li sa mnom na turnir

da se diviš viteškoj smelosti i umeću?« A ona odgovori:

»Hoću-neću, hoću-neću!«

Pita je kneginja majka: »Hoće li sa mnom u šetnju moj mali đavo?«

A ona jednom klimne

a jednom odmahne glavom.

Ili je zovu drugarice: »Hoćeš li s nama

da beremo poljsko cveće?« A ona opet hoćeneće.

Knez se nervira: »O što nas okrećeš? Il’ hoćeš il’ nećeš? Ne postoji treće«.

A kad je stasala za udaju i postala Plava Dama, dama što srca slama, tek nasta prava drama.

Dolaze vitezovi mnogi, svi plamte kao slama,

a ona se, na užas dvorskih dama, igra sa bračnim ponudama: »hoću-neću, hoću-neću«.

Sve dok neki veseljko, veseljko sa razdeljkom, ne prođe puteljkom pored dvora.

Princeza istog časa zaboravi finoću

i viknu:

»Za njega hoću! Hoću-hoću!«

Na krajnjem severu

Na krajnjem severu, u večnoj zimi,

žive Laponci i Eskimi.

Žive u oskudici krajnjoj veoma, veoma trajnoj.

Jer tamo, otkad se pamti,

Ima samo belog snega i belih santi.

I medvedi su tamo beli, hteli ne hteli.

Na krajnjem severu

(pored belih noći i belih breza) prosto je neizbežna

i jedna Snežna Princeza…

Al’ evo priče:

Ta što je stanovala

u blizini polarnog kruga zavole jednog princa s juga.

Njega i nikog drugog mada je očito

da nisu jedno za drugo.

Jer je od princezinih uzdaha taj princ iz južnih krajeva stalno kijao i šmrcao

i pio mnogo toplih čajeva.

A princezi je, opet,

od njegovih uzdaha toplih pretila stalna opasnost da jednostavno okopni.

Ne, oni zaista nisu jedno za drugo! Ne ide pa ne ide

ledeni sever sa žarkim jugom!

Al’ oni se i dalje viđaju, ljubav drže u tajnosti. Na tom krajnjem severu vole krajnje krajnosti.

Pesma jednog zmaja

U ljubavi baš nemam sreće: nijedna me princeza neće.

Uzdrhtim čim vidim neku princezu, pri šiću ili vezu,

kako širi lepezu,

il’ kako igra polonezu.

Ne mislim na brave i reze, rušim sve ispred sebe…

I bežim sa princezom,

sa njenim vezom, lepezom i polonezom…

Mada su te princeze – stvorenja bez veze. Pominju neke prinčeve, veridbe, obaveze i druge stvari bez veze.

Šta li u njima nalaze? Pojeo sam tri princa taze i ako bi me neko pito

reko bih da nisu ništa naročito.

Kad kralj zaželi da putuje inkognito

Kad kralj zaželi da putuje inkognito tu je stvar jednostavna, laka: oslobodi se kraljevskih halja

i preruši se u prosjaka.

A prosjak kad želi da putuje inkognito? Šta njemu raditi valja?

Oslobodi se rita i tralja i – preruši se u kralja.

Reči pričaju istoriju

Opsada Beograda

Jednog leta, početkom ove ere, do Beograda dopre strašan topot i svi mišljahu: to se potop

s istoka približava.

Nije objavljeno ništa zvanično. Ali uskoro dvojica ribara dotrčaše vičući panično:

»Najezda varvara! Najezda varvara!«

I očas ledine kraj zidina i pet okologradskih atara pritiskoše horde Slovena,

Huna i Avara, Skita i Tatara.

Ratnici divlji, plavih brada, obučeni u razne kožurde gledahu požudno

u pravcu Belog Grada.

Prozbori njihov vođa (sav rogobatan i rogat): »Tu mi miriše na bogat plen«.

Ali, k’o morski vali od hridina tako se od gradskih zidina odbiše horde napadača.

Jer, stanovnici Belog Grada zatvoriše gradske kapije od neke tvrde japije verovatno hrastove.

Kapije dobro zamandališe i još ih iznutra podupreše tako da se one odupreše kad varvari na njih upreše vičući »O-ruk!«

A i zidovi kameni odgovoriše svojoj nameni: izdržaše tri juriša

iz pravca Niša

i tri bure i navale iz pravca Avale.

Tad vođa Varvara viknu: »Počinje iscrpljujuća opsada! Počinje odsada

pa nadalje.

Hteo sam reći: biće to opsada

bez ikakvih ograda vremenskih!

Kad vas izmore žeđ i glad predaćete mi Beli Grad bez borbe!«

Ali žitelji tog grada imali su pune ambare, imali su rimske bunare, imali su razne konzerve a i druge rezerve prehrambene.

I imali su dobre nerve (što je vrlo važno).

Divlji dođoši se tada podeliše u manje grupe, složiše koplja u kupe,

razapeše šatore i šatre i zapališe mnoge vatre na ledinama oko grada.

Tako poče opsada.

K’o malo ostrvo u moru stajao je opkoljeni grad

a nad njim strašne pretnje: razaranje, žeđ i glad.

U prvo vreme trajale su sitne čarke. Isprobavane su ratne varke (»okreni-obrni«, »nauznak« i »porebarke«). U prvo vreme trajale su sitne čarke.

Nomadi su pravili merdevine, verali se i pentrali uz zidine i obraćali se odbrani

rečima nimalo biranim.

Al’ žitelji Belog Grada prosuše na njih pomije (mada se to ne pominje u istorijskim spisima).

Onda vojska nomada presta da se uz zidine lomata

i da juriša na gradska vrata. Nasta nerešeno stanje ili pata karte.

Žitelji Belog Grada podnosili su opsadno stanje manje-više i više-manje dobro.

Opsađenim građanima ništa ne beše strašno. Čak su i nestašicu primali skoro nestašno.

Jednu je računicu imala gradska posada: čekala je da se javi dosada

prateća pojava svih opsada.

Iz iskustva su znali: ko izdrži dosadu dobio je opsadu.

Znali su i da strpljivost nomadima nije u krvi i da će zato prvi

početi da se dosađuju. Bili su u pravu.

Oni ubrzo počeše da se maju, ne umejući da se skrase…

Počeše i da gunđaju neki glasno, a neki za se.

Vojskovođa im govoraše: »Neka se svako još malo strpi i obuzda sebe i svog ata

jer je pitanje dana, možda sata, kad će se otvoriti gradska vrata!«

Oni što u to nisu verovali i nisu mogli da se strpe uviše kopite konja u krpe

i napustiše logor krišom-kradom.

A oni koji su ostali?

Pošto su se smrzli ispod šatora

(ili pod vedrim nebom, k’o stepske zverke) počeše da prave kolibice

a neki, bogme, i kućerke.

Svako je razmišljao ovako: »Dosta sam zebo

spavajući pod vedrim nebom. A i kad je bilo oblačno

ni onda mi, jamačno, ne beše mnogo toplije«.

Malo po malo svi se okućiše; a onda počeše i okućnice

da obrađuju.

Dojučerašnji nomadi (čak i divlji Tatari) postadoše vredni i radini baštovani, vrtlari i ratari.

Jedni su gajili paprike (šilje i boboške), drugi patlidžane (crvene i plave),

treći zapatiše kokoške (graorke i pirgave).

Gajili su takođe

kelj, kelerabu i rotkvu, cveklu, karfiol i mrkvu i naravno kupus

(koji umalo da uputim).

A vojskovođa je besneo: »Dođosmo li grad da opsađujemo i ljute bojeve da vodimo

ili da kvočke nasađujemo i da piliće izvodimo?

Gde su vam lukovi i strele? Gde topuzi i sablje britke? Zar koplja služe za pritke boranijske?

Pošto bojeva gotovost svakog dana opada odlučio sam i naređujem da se diže opsada.

Sedlajte brze atove, pritegnite kolane!

Još ima zamkova i gradova, Još prostora za osvajanje!

Bićemo opet ‘Bič božiji!’ Bićemo opet strah i trepet!

Slušaćemo vetar daljina a ne lepet pernate živine«.

Ali, svi ratnici (čak i divlji Skiti) rekoše da su siti skitnje i ratovanja.

Videvši da je u manjini vođa uzjaha svog ata

i odjezdi ka staroj postojbini negde tamo, iza Karpata.

Tekli su meseci, dani, sati…

Strpljivo je čekala posada da nomade napokon zahvati očekivana ubistvena dosada.

Ali ni da se mrdnu varvari (k’o da su dali neki zavet!)

i zato gradski poglavari sazvaše Veliki Savet.

Predsednik Opštine reče: »Preživeli smo mnoga iskušenja, izdržali smo mnogu opsadu

jer smo bolje od neprijatelja mogli da podnesemo dosadu.

Al’ dođe još jedno proleće, sa juga pirka zefir

a oni piju kumis i kefir i nikud im se ne žuri.

Šta više: grade kuće

i bave se poljoobradom! Znak da nemaju nameru da prekidaju s opsadom u doglednoj budućnosti.

Jednom našem uhodi izjavio je jedan nomad: ‘Čini mi se da smo onomad dojezdili’.

Opsada se, dakle, nastavlja a narod jedva sastavlja kraj s krajem.

Preostaje nam (pod brojem jedan) da jurnemo na njih smelo

i nađemo sigurnu smrt pod kišom otrovnih strela.

A druga je mogućnost da se nemoćno zgledamo i da se naprosto predamo na milost neprijatelju«.

Premda s velikom tugom

građani se prikloniše ovom drugom rešenju.

Istakoše zastavu belu

i gradska vrata otvoriše širom…

A kroz njih navališe bivši ratnici

– s povrćem, voćem, jajima, sirom…

Umesto očekivanog pustošenja i urlika varvara nalik zveradi sav grad ispuni pijačna graja gakanje gusaka i druge peradi…

Kosovski boj

U Srbiji, pre šesto leta, vladaše neki Laza;

žena mu se zvala Milica,

a Kruševac mu beše glavna baza.

Hiljadutristaosamdesetneke,

u dvorištu manastira Studenice, Laza je sa svojom svitom

jeo uvozne grčke lubenice,

kad stiže neki turski katana pa, pošto pročisti grlo,

reče da ima pismo od sultana poverljivo strogo vrlo.

»Peki! Peki!« – reče mu Laza – »Kako si? Jesi li vredan?

Ima li koja kriška viška

jer čovek je sigurno žedan?«

Zatim pred plemstvom bledim razmota pismo turskog cara al’ reče: »Ne, ne vredi

ne vidim ništa bez nočara.

Neka studenički iguman

– čovek učen i uman – sultanovo pismo pročati da vidimo kol’ko je sati!«

Iguman uze Muratovo pismo i poče da tumači one kuke:

»Od Murata… sina Orhana…

osvajača celog Balkana…

knezu Lazaru, na ruke…

Od bitke kod Pločnika nisam imao počinka…

Doveo sam iz Male Azije nove delije i gazije…

Razapeo sam čador na sred polja Kosova…

Šaljem ti objavu rata

po ministru inostranih poslova…

Sakupljaj hitno vojsku…

spremaj se za odlučnu bitku…

odmah po primitku ovog pisma…

Požuri…

čekaju nas junačka dela…

A dotle – srdačan selam!«

Sa obe strane reke Sitnice (male i dosta plitke) stajale su dve vojske čekajući početak bitke.

Turci zasviraše u zurle, zalupaše u tepsije i džezve (»Nateraćemo u bekstvo \aure pomoću buke i dževe!«)

Ali, sa srpske strane, iz hiljadu svirala, odjeknu neko kolce

i ta je svirka Anadolce veoma iznervirala.

A usred svirke neki Srbin (odvaljen od brega, jači od bika) stupi pred turske čete

i stade da ih čika: »Čik, Turci, čik!«

Turci su molili puni straha (iako ih beše triput više):

»Ma nemoj, prika, da nas čikaš, to nas potpuno urniše!«

Jedan poznati letopisac ostavio je ovaj podatak: Turci su prvi izgubili nerve i izvršili strašan atak.

Ali Boško, sin starog Juga, hrabar k’o soko, lep k’o slika, stupi tada pred Anadolce

sa četom ljutih oklopnika.

Ha! – viknu vitez Boško

i dimiskija mu sevnu u ruci…

»Opasan dušman! Opasan dušman!« graknuše prestravljeni Turci…

Laza naredi peharniku:

»Otvori bure župske plemenke!« A Murat je vrlo nervozno grickao kikiriki i semenke.

Al’ hrabrog viteza Boška

– sačekaše iza ćoška i dični oklopnici razbežaše se u panici.

»I vi ste junaci« – reče Laza – zreli ste za »Staro gvožđe!«…

A Murat se smešio zadovoljno čupkajući župsko grožđe…

Na scenu u tom trenu istupi Srđa Zlopogleđa i prema Turcima krenu

sevajuć ispod mrkih veđa.

Povika neko mlado Ture

(što prodavaše klaker i bozu): »Viđao sam tog Srđu na vašarima kako izvodi neku Hipnozu!

Sklanjajte mu se s očiju! Spasavajte se što hitnije!

On pogledom obara ptice u letu, naročito one sitnije!«

»Opasan dušman! Opasan dušman!« graknuše Turci u horu

i staše puni strave

da beže prema Crnom moru…

Al’ nije primetio strašni Srđa da mu se prikrada neka rđa; i nije čuo Zlopogleđa

kad mu viknuše »Pazi, leđa!«

Pogibe srditi Srđa

i Turci se povratiše od straha, pa pominjući Alaha

krenuše ponovo u napad.

Laza povika bodrog glasa: »Napred, o deco gordog Rasa!«

Ali, potomci stare Raške

i dalje napredovahu – unatraške.

A na obližnjoj planini jedan je čoban čuvao stoku i letimično posmatrao bitku da bi bio u toku

događaja.

Zvali su ga Miloš Kobilić

(jer je nađen kod konja na paši). Bio je hrabar,

a pomalo i neustrašiv.

Kad vide srpsku vlastelu kako kreću u Kidavelu on reče: »E Miloše,

stvari postaju prilično loše!«

Pa se s planine sjuri

(onako obučen u ovčje kože). »Opasan dušman!« graknuše Turci »Spasavaj se ko može!«

Nastaše džumbus i tarapana, frtutma i opšta bežanija…

»Alah il alah« zapevaše hodže, »Juri nas Miloš Bedevija!«

Al’ Laza kaza: »Milošijo, dobro si im pete potprašio! O tvojoj junačkoj desnici već ode pevaju pesnici!«

Al’ Milošu se na čelu skupiše oblaci tmasti pa reče: »Te pesmopevce tužiću za uvredu časti! Skroz se pogrešno peva

jer ja sam, kneže, levak!«

»Ma dobro, Kobiliću…« poče Laza…

»Obilić, kneže, Obilić, od prideva ‘obilno’.

Znaj da si me sad ozbiljno uvredio.«

U turski tabor puštena je buva: »Kod \aura se nešto kuva. Miloš Bedevija, hrabri rslan, hoće da pređe u islam!«

Ako ne laže ondašnja štampa Miloš je još istog dana

stigo do Muratovog kampa

i zatražio prijem kod sultana.

Ali janičari iz garde ukrstiše halebarde: »Imaš li zakazano il’ si onako bano?«

Pomoli se mladi Bajaza (sultanov sin iz sedmog braka) pa reče: »Ma ko to džaka

kad spavam?«

A kad Miloš spazi Bajaza on klimnu glavom i pokaza da ga puste.

Miloš uđe u čador krijući blagu nervozu…

»Sedi, mladiću!« – reče sultan – »Hoćeš li jednu bozu?

A možda kosovsku lozu? Il’ neku drugu rakiju?« Tad Miloš iz potaje potegnu svoju čakiju…

Svaki se Turak lecno

na vest da je Miloš recno sultana.

Nastade strašna halabuka…

A Miloš poput vuka pardon! poput kurjaka jurnu u horde Turaka.

Probijao se celog dana

kroz šumu turskih jatagana…

Tek uveče, kod nekih vrba, naiđe na jednog skrivenog Srba.

»Dođi ovamo!« – pozva ga Miloš. »Nema od čega da se plašiš. Reci mi samo kako naši napreduju?«

A vojnik promuca

(jer mu se u grlu nešto steže): »Beže, moj viteže, beže!«

Miloš povika u očaju:

»Strašno greše, strašno greše…« Htede da se uhvati za glavu – ali glave tamo ne beše.

»Ovo je početak kraja!«

– reče Laza,

pa se oslobodi carskog sjaja, baci krunu i zlatne toke

i preobuče u neke džoke.

Neki vele da je Bajaza uhvatio i pogubio Laza…

A drugi kažu da je uz Moravicu otvorio privatnu kafanicu.

Na njegovoj firmi je, da skrene pažnju, bilo naslikano prase na ražnju.

A pismeni su mogli i natpis ovaj da spaze: »KOD LAZE – SVE JE TAZE!«

Marko Kraljević i Musa Kesedžija

Hiljadutristadevedesetšeste

– vele hronike stare – neki Musa Kesedžija siđe s planine Šare.

Kako siđe s planine, poče da krši propise, da zameće kavgu

i menja lične opise.

Bio je strah i trepet, prvi za gužvu i tarapanu.

Na kraju i samom sultanu poče da preti.

Pričao je jedan bojadžija

da mu se hvalio taj Kesedžija: »U crveno me oboj,

ako sultana na dvoboj ne izazovem i sredim!«

Poslaše na njega četu askera al’ ih ta ljudeskara

k’o od šale rastera.

Krenuli su na njega i ljuti janičari

al’ su se poneli

k’o najobičniji paničari.

Konačno, Prvi Vezir

(kom je oko usta lebdeo prezir) reče da bi s tim u vezi

imao nešto da kaže.

I kaza:

»Samo Kraljević Marko (kome u našoj bajbokani neveseli protiču dani) može da sredi tog Musu!«

Sultan reče: »Šta da ti kažem? U principu se s tobom slažem. Al’ znaš li da u ćuzi

svašta gamiže i puzi? Zato opravdano strepim da su ga već akrepi smazali.

I zato se bolje ne lepi za tu mogućnost«.

Al’ vezir siđe u bajbok pa iz memle i mraka izvuče Kraljevića Marka na svetlost dana!

Pregledaše ga doktori i poslaše u Nišku banju jer beše u lošem stanju zdravstvenom.

Dojučerašnjem sužnju ukazivahu svu pažnju,

da uđe u formu i popravi kilažu.

Kad je malo kovarno, odvedoše ga na divan-kulu gde je sultan nemarno pućkao na dugačku lulu.

Sultan mu pokaza da sedne pored njega na sofu

i reče blagim glasom: »Želiš li jednu kafu?«

Marko bejaše dirnut i reče suznih očiju: »Može, kako da ne,

al’ moliću malo gorčiju«.

Sultan upita samilosno:

»A zbog čega ti beše zglajzno? Ma dobro, to je prošlost

i više nije ni važno«.

Pa reče: »Biću kratak. Imam za tebe jedan zadatak.

… No, sve će ti detaljno objasniti Prvi Vezir.

A bićeš i sa mnom u vezi u slučaju potrebe«.

I Marko krenu na put.

Jezdio je bez mnogo žurbe, uglavnom – lakim kasom; a nekad je išo i peške

da bi Šarca napaso pored druma.

Jednog se dana zaustavi nedaleko od Debra,

pa založi vatru i pristavi pasulj i suva rebra.

»Ah« reče Šarac – »kraljevske gozbe u Prilepu predstavljaju sad samo lepu uspomenu.

Ja ću da prilegnem, da malo otkonjošem,

a ti me probudi

ako iskrsne nešto loše«.

Marko je taman zapržio pasulj i istranžirao rebarca

kad ču rzanje Šarca vrlo uznemireno.

»Ma zašto ne spavaš?« povika Marko na Šarca. »Kog me đavoljeg jarca uznemiravaš?«

A Šarac reče: »Okani se pasulja

(tetovca il’ gradištanca?), pogledaj malo tamo

u pravcu onog klanca!«

Kad Marko vide ko dolazi, podiđoše ga dva-tri žmarca za razliku od Šarca

koji ostade miran.

Utom pristiže Kesedžija, sav u ožiljcima od rana, a na grudima mu – zmija tetovirana.

Marko naizgled nonšalantno srknu malo pasulja

pa reče: »Reci šta te tišti? Šta te i gde žulja?«

Musa je najpre sjahao s vrančića i na jedan kamen seo

pa reče: »Da li si sreo Marka Kraljevića?«

»Video sam ga poslednji put na praznik svetog Tripuna a otad su prošla tri puna meseca.«

»Ucvikao si, Marko!« – nasmeja se Musa – »Izgubio si se od zorta,

pa lažeš na pasja kola, muntaš me i fortaš!

U hiljadi bih te poznao mada si se grozno izmenio«.

»Ma ko se plaši« – reče Šarac. »Imao je trenutnu krizu,

al’ sad je sve u redu i bolje da mu blizu ne prilaziš.«

Al’ Musa se obrati Marku: »Čit’o sam u nekim novinama, a kružile su i priče,

da si pogino na Rovinama

u borbi protiv vojvode Mirče«.

»To su izmišljotine i priče!« reče Marko.

»A šta to radiš?« zainteresova se Musa.

»Dosadila mi hrana suva pa reših malo pasulja čorbastog da skuvam.«

»Zar jedan bivši kraljević jede tu hranu sebara: čorbuljak u kome pliva par mršavih rebara?«

»Probaj pa onda reci!«

– naljuti se Marko i kutlačom mu nasu

punu zemljanu ćasu.

Musa se prvo naroguši (jer Markov ton ga žacnu)

ali kad srknu jedared, dvared on zadovoljno mljacnu:

»Slušo sam da si hrabar, (i cara si dogno uz duvar!) al’ da si takav kuvar nisam znao«.

No kad sve pokusa uozbilji se Musa:

»Dovrši«, reče, »pasulj-čorbu pa da otpočnemo borbu!«

»Ma ostavi me«, reče Marko, »jer sav sam na tri ćoška, nemam džeparca ni troška nit volje da se koškam«.

A Musa reče:

»Čujem da si se hvalio

u niškom bifeu ‘Doboj’ da si u formi dobroj

i da ćeš me na dvoboj izazvati!«

»Ja to rekao?« začudi se Marko.

»Rekao si, rekao si, Marko. Zato sad posrči

čorbu od tih reči.«

»Ma more, Musa, mani me, mani me i mini me.

Šta si se navrzo? Obiđi me!«

»U istom bifeu reko si kafedžiji: poruči onom Musi

ima da nagrabusi kad ga sretnem.«

»Časna reč, Kesedžija, slag’o te taj bifedžija. Bio sam u bifeu ‘Doboj’ ali nikakav dvoboj nisam spominjao.«

A Musa reče:

»Ne zamajavaj me, Marko.

Ne drndaj vunu, ne češljaj liku! Zar ti nisu davali med i mleč da popraviš krvnu sliku?

Zar te nisu poslali na banjsko lečenje? Zar ti nisu davali jareće pečenje?

Zar nisi svako jutro pred begovima trenirao s teškim tegovima –

sve da bi nadjačao Musu?

Nemoj da zapetljavaš stvar, da okolišiš i duljiš. Pokušaj da se opasuljiš: Musa je pred tobom!«

A Marko reče: »Pa da!

to jest… pa šta?«

A Musa reče:

»Pipni ispod džemperiške da vidiš šta su miške!

A ti mi ličiš na knjiške moljce.

Što si obećao

ono što ne možeš izvesti? Da ćeš me tući na megdanu i stražarno privesti?«

A Marko reče: »Priznajem da si fora, da si razbacan i razvijen

al’ pričaš, bratac, k’o navijen.

Da se izvučem iz bajboka ja sam im svašta obećav’o, a ti sve primaš zdravo

za gotovo.

Obeć’o sam da ću te srediti il’ nešto tome slično

al’ protiv tebe lično velim ti, nemam ništa.

Sklon sam mirnom rešenju ali ti sve kvariš.

Što si navalio da se biješ? Što zaoštravaš stvari?«

»Ma ne znam šta mi je« – ražalosti se Musa. »Stalno dolazim u sukob.

Svi mi idu na nerve. Sa svima bi se tuk’o.

Čudim se samom sebi, jer bejah ćudi pitome…«

»Polako, polako!« – reče Marko – »A otkad si primetio te simptome?«

»Pa otkako sam se, jesenaske, sa planine sasuljo.

Otad me sve nervira.

A evo i ti, s tim pasuljom.«

A Marko reče:

»Ti imaš psihičke smetnje.

U svemu vidiš skrivene pretnje. Svi su ti krivi, na sve si kivan, pa zato postaješ agresivan

i uopšte vrlo nezgodan.

Sve je to iz razloga

što si promenio sredinu, što si napustio planinu na kojoj si bio srećan.

Nisi našao svoje mesto. Asocijalan si i neprilagodljiv. A na planini si se osećao kao riba u vodi«.

A Musa reče:

»Da znaš da si u pravu. Vraćam se na planinu Šaru iz ovih stopa«.

Matija Gubec

Hiljadupetstosedamdesettreće (bila je zima i veliki smetovi) do Beča stiže vest:

pobunili se kmetovi.

Ćesar se baš kupao u sauni kada je stigla vest o buni

pa reče: »Nek se ne stvara uzbuna jer možda je sve to samo zabuna a ne prava buna«.

Al’ glas se brzo prone: seljaci ubijaju barone. I drugi se glas pronese

– napastvuju baronese (što je bila laž).

Uskoro golub pismonoša donese telegram u kljunu: »Situacija loša.

Seljaci digli bunu«.

Stigoše i druge vesti

s nekoliko novih detalja: seljaci pale zamkove

i izabrali su svoga kralja!

»Imenujte mi tog rođu koji izigrava njinog vođu!« naredi ćesar.

»To je opasan bandit!« reče Prvi Kancelar. »Naoružan je do zuba.

Ime mu je Matija, a prezime Gubac. Gobec ili Gubec.

Tako nekako.«

»Ma znam čoveka!« – reče car. »Je li to ban Matija

što beše simpatija caričina.«

»Ne, nije taj!« reče Kancelar.

»Ma znam čoveka!« – ponovi ćesar. »To je onaj fratar Matija

kom se po zemlji vuče mantija pa mu se samostanska bratija stalno smeje.«

»Nije ni taj« – reče Kancelar. »Njin kralj je običan kmet. Svraća u ‘Prešernovu klet’, a okružuje ga svet

golja i odrpanaca.«

Ćesar naredi:

»Neka krenu čete oklopnika pod zapovedništvom moga zeta, nek u ognju uguše bunu

i kazne tog drskog kmeta.

Nek primerno kazne tog rođu što izigrava njinog vođu

da slične ideje ne bi prođu imale u masama«.

Al’ Gubec bez straha i pijeteta sačeka vojsku carskog zeta. (Zvečala je oklopnička limarija, čulo se »Isuse i Marija!«)

»E kome dadoh ćerku« – reče car – »i pola carstva u miraz

kad me – pardon za izraz tako nasanka«.

I dodade sa puno sete: »E moj zete, moj zete!«

Pa pozva kontra-admirala (koji mu ne beše nikakav rod) i reče: »Uzmi admiralski brod

i najbolju mornaričku regimentu pa rasturi tu bulumentu bundžija i galamdžija!

Zaradićeš lako Orden Zlatnog Runa. Jer, čujem, dragi her,

da si ti maher

za gušenje nemira i buna«.

Ali admiral reče: »Ja sam spreman. Zamisao je mudra, nema zbora. No, tamo nikakvog mora

kol’ko ja znam nema. Imam ja bolji plan!«

U logor kmetova stiže vest: Njegovo Veličanstvo Ćesar poreklom je običan tesar!

Zato mu srce plače kad vidi kako tlače sirote kmetove.

I zato im u presudnom momentu šalje gardijsku regimentu

i Zlatnu Povelju

na najfinijem pergamentu.

Kmetovi su vikali: »Živeo Ćesar!« i bacali kape u nebesa…

A onda odjednom, moj zemljače, zapucaše puške kremenjače…

Admiral posla vest: »Dovoljna su bila tri plotuna da bude ugušena buna. Zarobljene seljake

vešamo na divljake.

Što se tiče vođe

njega smo uhvatili živa

baš kad je pokušao da se samoubije pomoću otrovnih gljiva«.

(Ovo je, takođe, bila laž.)

Ćesar naredi: »Tom prijanu, tom caru u ovčjem runu,

stavite na glavu gvozdenu krunu veoma usijanu!«

Na Trgu »Svetog Marka« velika se masa skupi.

Behu tu grofovi i baroni, opati i biskupi.

Prelati i nadbiskupi

(da ne pominjemo obične fratre) stajahu pored vatre

u kojoj se žarila kruna.

Sitni trgovci i zanatlije iz raznih esnafa i cehova

gledahu kako pomoću mehova dželat raspaljuje ugljevlje.

Kako pomoću kovačkih klešta (s dugim, dugim drškama) vadi krunu iz žara –

da kruniše seljačkog cara.

Poneše krunu ta klešta sa dugim, dugim drškama i sva je masa drhtala…

O grozna, grozna klešta sa dugim, dugim drškama.

»Da vidimo kako će da se drži kad kruna počne da ga prži! Kol’ko mu duboko hrabrost seže kad željezo počne da ga žeže!«

Dželat prinese krunu neobičnu (o, grozno usijanje belo!)

stavi je na Matijinu glavu i povuče naniže na čelo (to grozno usijanje belo!).

Kroz te duge trenutke svi su plovili ćutke, jedino se neke gugutke oglasiše u nekoj krošnji.

A Gubec?

Gubec izvadi duvankesu iz svog suknenog gunja

i iz nje istrese malo duvana, bolje reći duvanskog trunja.

Pa to malo trunja

– na zaprepašćenje okoline – poče polako da nabija

u lulu od pečene gline.

Pa onda s krune usijane skide jednu slepljenu žišku…

Dugo je premešto u ruci tu žišku baš k’o da traži neku knjišku reč.

Onda zapali lulu, povuče dim i zagleda se u kolutove plave ne misleći na kolut usijani što mu je stajao oko glave.

U mukloj, mukloj tišini, na drugom kraju trga oglasi se gradska luda (zvao se, mislim, Grga).

Zasvirao je u svoju trubu i viknuo gromko: »Buna!« svi se okrenuše u strahu a on povika »Vuna!«

i pobeže.

Stevan Sinđelić

Godine osamsto neke velika se vojska slegla oko brežuljka Čegra blizu Niša.

Povika turski vojskovođa: »Ej, Srblji, da se zna, nas je tušta i tma

a i neki više!«

Kad videše vojsku strašnu Srbi veliku plašnju osetiše.

I pobegoše niz polje brže-bolje.

Jer ništa im drugo ne bi pomoglo: ustanika bejaše mnogo malo

a Turaka malo mnogo.

Samo Sinđelić Stevan đavo bi znao zbog čega ostade na vrh Čegra.

I nastavi da puca

iz svojih topova od trešnje na Turke koji sve bešnje jurišahu.

Kad mu nesta fitilja usuka junačke brkove i njima nastavi topove da pripaljuje.

Tek kad je brke potrošio Turci se malo osokoliše i šanac njegov opkoliše vrlo oprezno.

»Predaj se, Stevane!«

– pozva ga paša Musa – »ako ti je mila rusa glava«.

A Sinđelić mu reče: »Dođi da je odsečeš!«

(Tako mu skresa iz samokresa.)

Turci jurnuše u besu da ga sabljama raznesu na komade.

Hiljadu jedan Turak uskoči u njegov šanac i tu nasta krkljanac sveopšti.

Ali Sinđelić iz kubure opali u jedno bure hrastovo.

Opali bez imalo straha u bure puno praha tojest baruta.

Ej, kako je puklo!

Na grane solunskih palmi padali su delovi čalmi.

I car u Carigradu uhvati se za bradu da ne padne.

Napoleon Bonaparta

Reče Napoleon Bonaparta: ne sviđa mi se svetska karta. Gledajte: zemlja Francuska – kao suknjica uska.

A carevina Rusa

– sva široka i drusna.

I skupi veliku klapu

da menja svetsku mapu.

Pobedi Italiju i Prusku

i krenu na zemlju rusku.

A ona sasvim pusta

– nigde nijednog Rusa.

Stigoše i do Kremlja

– a Rusa nema pa nema.

Odjednom, iz jedne busije, iskoči pola Rusije…

Bonaparta stade da bega

al’ ispred njega – sneg do snega.

A ispred njega – snežne pustinje i nigde, nigde nijedne prtine.

Prognaše Bonapartu iz Evrope, na svetu Jelenu, u žarke trope.

Dobro su mu došle tropske klime

– da se zgreje od ruske zime.

Dečaci

Crnotravci

Zidari iz Crne Trave Širom sveta su slavni. Posebno za visokogradnju Tu su jednostavno glavni.

Svi su dečaci Crnotravci Vešti s mistrijom i libelom, I svi, čim malo poodrastu, Napuštaju rodno selo

I raziđu se po svetu belom.

(Jer crnotravske njive nisu plodne I godine tamo nisu rodne.)

Zidari iz Crne Trave Zidaju fabričke odžake Visoke i vrlo prave Zidari iz Crne Trave.

I gde god nešto

Visoko i vratolomno prave Crnotravci se jave.

A zašto Crnotravci Toliko vole visine? Zašto zidaju dimnjake I ine visoke građevine?

Jer mogu iz velikih visina, Azurnih, vrtoglavih, Videti svoje kućerke

U dalekoj Crnoj Travi.

Dečaci iz plemena Mau-Mau

Kraj vulkana Krakatau živi pleme Mau-Mau.

Iz kratera tog vulkana po imenu Krakatau

čuje se huka, čuje se buka i strašni glas: BAU! BAU!

Al’ su hrabri svi dečaci iz plemena Mau-Mau, ne boje se Bau-Bau.

Dečaci iz Konga

Dečaci iz Konga po ceo dan udaraju u bubnjeve zvane tam-tam.

Tikvu za vodu, sud od gline, šuplje drvo, baobabov panj, dečaci iz Konga začas pretvore

u čudni instrument zvani tam-tam.

Po ceo dan

čuje se tam-tam.

Oni ne troše mnogo reči

jer svakom je jezik bubnjeva znan. Udarac il’ dva u tam-tam zamenjuju »Zdravo« i »Dobar dan«.

Kad neki dečak zaluta u džungli, on se ne oseća izgubljen, sam, jer stići će brzo njegovi drugari ako triput udari tam-tam.

Kad nekog dečaka napadne lav, on sedam puta udari u tam-tam i sa svih strana pomoć stiže

jer je jezik tam-tama znan.

Kad učitelj nekog lekciju pita, on samo dvaput udari u tam-tam što prevedeno, otprilike, znači: »Lekciju znam, znam-znam«.

Kad bih imao tam-tam nikad se ne bih osećao sam!

Dečaci sa Kube

Dečaci sa Kube

na tropskom se suncu peku, al’ briga ih što se peku

jer šećernu trsku seku.

Svaki dečak sa Kube u govoru pomalo vrska jer mu je neprestano

u ustima šećerna trska.

Ah, što je slatka ta šećerna trska, slatka bez ostatka

od korena do vrška.

Nije samo slatka ta šećerna trska

nego tako lepo u ustima rska!

Jednog dana, zabranjeno je državnim dekretom svim dečacima s Kube da jedu šećernu trsku jer nađoše da zube kvari.

Ali pošto se na Kubi sve stvari prave od šećerne trske dečaci su se snašli: pojeli su sve svirale, sve drške od kišobrana, sve dedine štapove i sve druge drške od šećerne trske.

Jer je tako slatka ta šećerna trska, slatka bez ostatka od korena do vrška.

Nije samo slatka ta šećerna trska nego tako lepo u zubima rska!

Moj deda o pronalazaču bicikla

Postoje pronalazači raznih korisnih sprava

al’ onaj što je pronašo bicikl taj je zaista bio glava.

Ranije sam po duvan satima do grada kasko, a otkad imam bicikl odem i vratim se časkom.

U sedlo se lako vinem

i hrabro sečem krivine…

Tek sada, pod starost, stekoh pojam brzine.

Truman je bio uman, Tesla je bio glava, al’ jedino ocu bicikla

pripada zaslužena slava.

Unuci mu ne znaju ime. Pit’o sam i učitelja

al’ on nije čuo

za ovog slavnog izumitelja.

Uči ih račun i zemljopis i istoriju starog veka,

a ne predaje životopis ovog zaslužnog čoveka.

Svima čast, čest i slava! Al’ onaj je jedino glava u kome je prvo nikla divna ideja bicikla.

Kako poziraju životinje

Kako poziraju životinje

Jedan fotograf putujući

stiže u neku oblast divlju

i istaknu firmu šalozbiljnu:

»NA ZNANJE ŠUMSKOM ŽIVLJU! NAŠ FOTO-ATELJE

ISPUNJAVA VAŠE ŽELJE.

SLIKE POJEDINAČNE IL’ GRUPNE ZA ZVERI SITNE I KRUPNE«.

I mušterije navališe…

Povazdan iz Kodaka starog izleće tica crvenperka…

Jer svaka zverka želi da se fotografiše.

Fotograf pućka lulu sličan nekom matrozu,

opominje zveri da ne zveraju već da zauzmu pozu.

Neko je bojažljiv i skroman, a neko osion.

Neko je u gestu loman, a neko bahat k’o slon.

Neko je drvendekast,

boji se da ne ispadne glup. Drugi je siguran u sebe

i ima slobodan nastup.

Nekima su opet svojstvene prirodne poze. Drugima precioze.

Prvi se slika lav. On zauzima pozu

karakterističnu za carsku lozu: Svaki je pokret po planu

(on čuva carski prestiž!) ima grivu onduliranu k’o Luj Četrnaesti.

Medved je vrlo gospodstven. Sve sa visine merka.

I pronosi se šapat: To je uticajna zverka.

Tigar se trudi da zauzme pozu koja izaziva strah i grozu. Nosorog jednako bulazni kako će da proburazi

tamo nekog.

Lisica u svoju pozu unosi smešnu nervozu i popuši celo paklo.

Šimpanzo stavlja ruku na usta k’o da mu se nešto omaklo.

Magarac se trudi

da deluje produhovljeno. Mamut – da izgleda savremeno.

Paun se pravi skroman. Krokodil čita

neki sentimentalni roman.

Pavijan pozira viseći na repu. Kengur – s rukama u džepu. Slon svira saksofon,

A bizon je veštak u stepu.

Prasac se slika u stajaćem odelu (i još obuče košulju belu).

Vuk se fotografiše

U nacionalnoj srpskoj nošnji A slavuj – u lisnatoj krošnji.

(Smatra da je krošnja njegova nošnja.)

Sova obavezno trepne (Smeta joj prejako svetlo). Koza se slika k’o sobarica

S keceljom, pajalicom i metlom.

Mišu se sviđa poza Činovnika iz »Doza«. Jarac obavezno dođe

u pratnji nekoliko koza.

Jedni paze na pozu A drugi više brinu za lepu pozadinu.

Tako se konj nilski Naslanja na nameštaj stilski, A kamila zahteva da se vide u drugom planu piramide.

Golub se slika u srcu Kao na razglednici

Za uspomenu i dugo sećanje Voljenoj golubici.

Jedni se smeškaju, drugi smijulje, Treći kikoću na sav glas.

Samo zec strepi da mesto ptičice iz aparata ne iskoči – pas.

Jeste li jeli urme sa Karaburme

Jeste li jeli urme sa Karaburme? Jeste li jeli naranče iz sela Male Ivanče?

Znate li onog kita iz Pančevačkog rita, one pume

iz Lipovačke Šume, onog pingvina iz Tutina

i nilskog konja iz Glogonja u Banatu?

Kažu mi: Ma idi, beži! Nema urmi na Karaburmi.

Ni govora o kitu – u Pančevačkom ritu. Još manje o nilskom konju u Glogonju. Tamo oni ne žive

jer im ne prija klima i bilo bi im zima.

A otkud – velim ja – bizoni u Arizoni,

otkud krokodil u reci Nil, otkud kojoti u Dakoti, otkud banane baš iz Havane, otkud mandarine iz Kine?

Nije tu važna klima nego je važna rima.

Mali pas

Ima jedan mali pas (žut, tršav,

borben stav) Av, av, av.

Al’ zalud mu borben stav, zalud što je ljut, prgav, kad mu »av«

sav piskav nikakav. av, av, av.

Nijedan zec ne haje kad on zalaje, nijedna mačka ne beži nego veli: »Zaveži!« Av, av, av.

Stog on sad po dan vas vežba glas po dan sav: av, av, av.

Duva vetar miris-av, niz Dun-av plovi spl-av,

polje ravno, a drum pr-av a daljina k’o vešpl-av,

av, av, av.

Uskoro će doći čas kad će i on steći glas kao pravi pseći as bariton ili bas:

AV, AV, AV.

Zec i pas

Zec jednog psa strogo pogleda!

Al’ preko dogleda, preko dogleda.

Zec sa govornom manom

Doziveo sam strasnu traumu

Kad su u nasu sumu

Dosli lovci da love

Nas sirote zecove.

Zalajase kerovi strasno

I grmnu lovceva puska

I vidite rezultat:

Poceo sam da suskam.

Za mene kao zeca

To je velika nesreca

Jer svi drugi zeci

Pravilno izgovaraju reci.

Odlucih zato da se lecim

Da pravilno govorim reci

Da mi se ne smeju zeci

I ceo rod pseci.

Ovako vise ne ide!

Sutra vec – casna rec! –

Idem kod psihijatra

Da vidim sta on smatra.