Miodrag Miša Stanisavljević

I

(Onog dana kada počinje naša priča otac našeg junaka radio je nešto u dvrištu i mrmljao je nešto za se…)

OTAC: E da, e da… e da mi je… Al neka,

nije greda… Nije, nije…

(Otac nije video da ga sin Marko čuje.)

MARKO: Oče, mogu li nešto da te pri-

pitam…

OTAC: Pitaj, sine, po slobodi.

MARKO: Što oče, očesto, govoriš sam sa sobom: »E da, e da, e da mi je…« Reci mi, oče, šta to od mene kriješ.

OTAC: … Vidiš li ovo naše lozje? Toliki trud – okop, ovez i rezidba – i opet sve džaba: nije rodilo ni za tice a kamoli za vince.

MARKO: I ranije je rađalo slabo ali te-tek, a jesenaske nije rodilo ni za lek.

OTAC: A kad mi prijatelji dođu šta ću bez vinca? A oni su, možeš misliti, svkli na trin’est zdravica.

MARKO: Od prvočašnice za sretanje do ispratnice za ponovno viđenje.

OTAC: Bez zdravica nema žitnog rađnja ni sinovskog obradovanja. Bez zdrvica pšenica neće biti u busu busata, u struku trsata, u klasu klasata, na gunu rpata!

MARKO: Pa šta da činimo, oče?

OTAC: Kralj jedne obližnje zemlje (čuo sam od komšije Jakova) ima neki vrlo dobar trs što daje grožđa za pet akova vinca. Ma kakvog vinca! Ambrozije!… E

da mi je, e da mi je onaj nekadašnji rs sam bih krenuo na put da nađem taj čdesni trs!

MARKO: Oče, ja nešto kontam: otići ću do tog kralja, primiću se kod njega u najam i gledaću da ga presontam da mi trs da.

OTAC: De, da te vidim… Pa ti si se već zamomčo i snage si se domčo… Al kralj čiji je taj sad nikom ne daje rasad bar zasad.

MARKO: Da niko ne gucne isto vince!

Nekako ću ga ipak presontati…

OTAC: Pa kreni, sine, u dobar čas pošao! Čuvaj se pasa i prikojasa, rđavog sapunika, trulog mosta i kijaka iz mraka!

MARKO: A daješ li mi neku čarobnu

stvarcu: kutijicu ili prsten…

OTAC: Dajem ti moj luk!

MARKO: On je čaroban?

OTAC: Naravski! S njime možeš pogditi cilj koji god poželiš – ako si vešt.

(Marko je krenuo.)

OTAC: Kad nađeš trs – svrati u Vržgrnce. Tamo peku najbolje grnce, krčge, vrčeve i ine posude od gline. Kupi mi te grnce da imam u čemu ostavljati vince. Jesi li zapamtio? Trs i koje grno! I vrati se srećno i brgo!

(Tako je Marko krenuo na put. Idući pevao je…)

MARKO (peva): Pošao sam na put al sam nevešt putu,

aj, haj, nevešt dalekom putu.

Oko mene mrak i tmuša, sija zvezda Svinjaruša…

Što se ono tamo belasa? Možda je neka prikojasa?

Duhovi i prikojase činjari i činjarice, požal’te nas namernike ne pravite nam smicalice.

Pošao sam na put, al sam nevešt putu,

aj, haj, nevešt dalekom putu.

(Marko je došao do nekog raskršća i zaustavio se. Duvao je severac. Iz kovtlaca prašine i suve trave izašlo je neko stvorenje. Bila je to Šumska Majka, dge crne kose, velikih grudi i čežnjivog pogleda…)

ŠUMSKA MAJKA: Došao si do raskšća i ne znaš kuda dalje?

MARKO: Ko si ti?

ŠUMSKA MAJKA: Ja sam Šumska Maka. Putujem u naviljku suve trave kog vetar putevima nosi… A ti, ko si?

MARKO: Tražim čudesni trs. Kuda da se zaputim?

ŠUMSKA MAJKA: Naočit si momak i zato ću ti pomoći. Pogledaću u Knjigu Raskršća i rastumačiti ti šta tamo piše…

Slušaj dobro!

(Čita iz knjige.)

Ako budeš zakalo nadesno – umrećeš naprasno! Ako pođeš pravo – platićeš glavom! Ako pođeš levo – stići ćeš u Kškundaljevo. Ako pođeš pravo pa desno

– stići ćeš u Nemesto!

Ako ideš idimidođimi, pravo pa skreneš levojkom oženićeš se lepom devojkom. Ideš li, idimidođimi, desno pa onda još

dešnje – umrećeš ispod jedne trešnje. Zato ne idi, idimidođimi, desno nego pravo putanjkom, pa staroputinom, pa pustinjom, vučjim tragom – i naći ćeš veliko blago. Kreneš li pravo, pa levo, pa onda desnovcem na kocki ćeš izgubiti sve novce.

Ako kreneš pravo pa onda put počne da levuga, a pored puta peva ševrljuga – znaj da te na kraju puta čekaju jad i tuga. Zato idi, idimidođimi, pravo, pa levo, pa malo desnička kroz polje različ- ka, pa se onda drži levče – i doći ćeš do svoje sreće.

Ako pođeš levo pa levajša počne da dsnuje to na dobro ne snuje, zato idi, idmidođimi, prečicom (presahlom rečcom), pa kod sledeće raskrsnice lečka skreni levečka, pa se drži dešnja dok se ne ukaže jedna česma, pa se onda drži levdža dok ne čuješ kukurek pevca, a kad zapevaju i drugi petli okreni se na peti pa gde se licem zaustaviš – tamo kreni i idi, idi, idimidođimi.

… Jes’ li zapamtio?

MARKO: Možeš misliti! Idem pravo, ostaj mi zdravo!

(Marko je video vuka koji se uhvatio u gvožđa.)

MARKO: Gle, vuk se uhvatio u gvožđa. Najbolji vuk je mrtav vuk! Završio si, vkojane, svoje vukovanje. Samo da uzmem strelu i nategnem luk…

(Nišani.)

VUK: Ej, Prijane Prijanoviću, ne puštaj strelu! Nećeš se pokajati!

MARKO: Sad ću pustiti brzu strelu! Kad pomisliš da je u letu biće već u tvom tlu! Letu-telu… Toliko je brza!

VUK: Vrati strelu u tobolac i oslobodi me iz gvožđa jer ću ti jednom, možda,

biti od koristi. Ne jednom nego vrlo uskro, ne možda nego vrlo verovatno.

(Marko je vratio strelu u tobolac…)

MARKO: Ajde, hvalisavi vuče, hvataj maglu!

(Oslobodi ga iz gvožđa.)

VUK: Ja nisam hvalisavi vuk već Vuk Prometalo.

MARKO: Ti si stari kusorepi i olinjali vuk. Od čega si tako olinjao?

VUK: Od prometanja. Zato me i zovu Prometalo.

MARKO: Izbacili su te iz čopora jer si staro smetalo.

VUK: Uzmi ipak jednu dlaku iz mog repa i kad ti ustrebam hukni u nju tri puta i reci: »Prijane Prijanoviću, Vuče Prometalo, dođi časkom!« Ajd, uzdrvlju!

(Marko je sreo neko stvorenje sa crvnom kupastom kapom… To je bio Osnja.)

OSENJA: Dobro veče.

(Marko ćuti.)

OSENJA(za se): Hajde, golube, gukni mkar az-buki!

… Ja nazvah dobarveče al ti ništa ne reče. Što me razgledaš?

MARKO: Gledam da li si čovek ili di(lj)ina?

OSENJA: Putnik namernik kao i ti. A što pitaš?

MARKO: Pomislih da si prikojasa. Nabolja je zaštita od svih prikojasa – ne

dati od sebe glasa. Ako progovoriš – ne-

ma ti spasa…

OSENJA: To je tačno! Nisu opake samo prikojase i omaje nego i Osenje.

MARKO: Osenje, oni što osenjuju punike namernike i navode ih da skrajnu s puta i zalutaju?

OSENJA: Baš ti. (peva) U noći sive jesenje putevima lutaju Osenje…

Kraj puta gde rastu brešće i jasenje nabasaćeš sigurno na Osenje.

MARKO: Brešće i jasenje… Baš kao ode… Nemoj ih zazivati.

OSENJA: U tandariju, ne bojiš se valda?… To je samo pesma… A kud si zaklo? Na dug ili kratak put?

MARKO: Pošao sam da tražim pleme-

niti trs…

OSENJA: Ubo te jarac crn, šta će ti trn?

MARKO: Nije crn trn nego – trs!

OSENJA: Trc! Trs! Nisam rekao crn trn nego crn jarac. U tandariju i trs.

MARKO: To nije običan trs nego trs koji daje veliko dobar rod.

OSENJA: Što ne kažeš? Tamo kod onih stena belih rastu takvi čokoti. Idi i uzmi kolko ti duša želi.

MARKO: Idem! Hvala ti putniče-dobro- namerniče.

(Marko je pošao prema pustolini u koju ga je Osenja uputio, a Osenja je počeo da baje…)

OSENJA:

Magla i maglenci na kladenci

na studenci…

Magla i maglići

–kud si pošao nećeš stići. Magla i maglaci

–u nedođin ćeš zaći! Moj si lutan-zalutan!

(Marko je pošao tamo kud ga je Osenja uputio i ubrzo zalutao. Onda se setio vka, huknuo je u dlaku i on je bio tu…)

VUK: Šta je, Prijane Prijanoviću?

MARKO: Izgleda da sam malkice zaltao?

VUK: Ne »izgleda« i ne »malkice« nego dibidus. A što si ovamo skrajnô?

MARKO: Da tražim trs-čokot.

VUK: Ma kakav čokot! Pošo si tamo gde ovca ne bleji i gde ne kukuriče kokot, tj. u nedođin. A ko te tamo uputio?

MARKO: Jedan čova sa kupastom kpom. Po izgledu je poštenjak.

VUK: Oj, pa to je Osenja! Pogrešio si što si stupio u razgovor sa njime. Sad će ti celo vreme dodijavati!

MARKO: Samo nek dođe! Kad ga dgrabim, zgrampim, ima da me pamti!

VUK: Gledaj da ga zgrampiš. Ono na glavi mu je kapa nevidimka. Mogla bi ti zatrebati. Ali njega je teško ukebati…

Šta reče da tražiš?

MARKO: Trs koji daje pet akova vina…

Znaš li gde raste?

VUK: U gradu Dalj vlada kralj Hrs; on ima baštu–sad u kojoj raste takav trs.

MARKO: A otkud ti to znaš? VUK: Čula, Čula od Čule. MARKO: Je li daleko taj Daljgrad? VUK: Daleko, ali ne predaleko. MARKO: Onda krenimo!

(Marko i Vuk Prometalo krenuli su u Daljgrad. Pošto Daljgrad nije daleko kao neki drugi gradovi u koje će kasnje putovati brzo su stigli.)

MARKO i VUK (pevaju): Tamo-amo,

Ele-jele, klaj-klaj

… stigosmo u Dalj.

VUK: Eno tamo su kraljevi vrtovi! Čvaju ih opasni hrtovi! Al reci im samo »KSI PSI KRALJ SPI« i oni neće ni lnuti. Tu je i poljar ali on spava trešten pijan.

MARKO: Idem da iskopam trs…

VUK: Samo pazi, nemoj biti lakom: njednu drugu voćku ili stvarku da nisi tako ni slučajno! Ako nešto drugo dineš-darneš

u reci će se praćaknuti štuka, uzleteće tica šljuka

šljuka će sleteti na bukvu,

veverica će ispustiti orahovu ljusku, ljuska će pasti na puteljak

kicošu na razdeljak. Kicoš će izvaditi ogledalce da popravi, licne kosu,

sa ogledalceta će se odbiti zraka i zaustaviti se na nosu

poljara koji spava. Poljar će zviznuti, psi će zarežati,

ne vredi ti bežati.

(Marko je ušao u kraljevsku baštu, vinuo je psima »KSI PSI KRALJ SPI«, prošao pored zaspalog poljara i počeo da otkopava trs… Kad je otkopao trs prmetio je na baštenskom stolu vinogrdarske makaze sa pozlaćenim rukohvtom.)

MARKO: Kakve prekrasne makaze! Kad

imam trs trebaće mi i makaze za orez…

VUK: Oprez!

MARKO: Za orez velim i ja!

(To je rekao i uzeo makaze… Odjednom su se čuli neki neobični zvuci: šum vode, lepet krila, šum lišća… Marko je pokšao da beži…)

VUK: Kasno je! U reci se praćaknula

štuka…

prhnula je tica šljuka…

šljuka je sletela na bukvu…

veverica je ispustila orahovu ljusku…

momak je izvadio ogledalce…

zraka je poljaru na nosu zatitrala…

(Pantomima.)

(Poljar je skočio bunovno i zgrabio Maka…)

POLJAR: Tu si, lopove, kradeš kraljeske čokote!

(Poljar je doveo Marka pred kralja Hsa…)

POLJAR: Vaše Veličanstvo, u našoj bšči nađen je ovaj divča!

KRALJ HRS: Divča, šta si radio u bašči?

(Marko ćuti postiđen.)

POLJAR: Divča ne kopča. Ili se pravi gluvča.

KRALJ HRS: Reci, lopovski gadu, šta si tražio u našem sadu?

MARKO: Hteo sam, kralju Hrs, da uz-

mem vaš trs… Samo jedan bus…

POLJAR: Hteo bi da gustira vina s krljevske trpeze jer ona bajno reze u ustima.

KRALJ HRS: Puste želje ostavimo pstima a mi donesimo presudu… Svako ko uđe u kraljevski vrt zna da ga čeka smrt. To je presuda. Zašto si pokušao da ukradeš naš trs?

MARKO: Imam staroga roditelja… Taj trs je njegova neostvarena želja… Stano govori kad ostane sam sa sobom: »E da mi je, e da mi je… takav i takav… tmo veli… trs!«

KRALJ HRS (malo mekše): Veliš, tako gvori. I ja govorim: »E da mi je, e da mi je…

E da mi je viloviti konj Avgar iz Tma-planine« i želja me malo mine.

MARKO: A kakav je to konj?

KRALJ HRS: Jednom me u Tman-pla- ninu odveo lovački žar i vidim na prplanku pase – vileni konj Avgar.

Gledao sam ga, ko omađijan… onda on zarza i poskoči… I od tog dana ko da su mi za njim otišle oči…

MARKO: Zar se nikako ne može uvržiti i uhvatiti konj Avgar?

KRALJ HRS: Pođi i uhvati ga! Možda si srećne ruke! Evo naše kraljevske oluke: kad ovde bude viloviti at dobićeš zauzvrat trs koji toliko želiš!

(Zatamnjenje.)

II

(I tako je Marko krenuo na novi, još dlji put… Ubrzo mu se pridružio Osenja…

Marko je pokušao da ga dohvati ali Osnja je vešto odskočio…)

OSENJA: Do kakvog cilja sada giljaš?

MARKO: Idem u tandariju!

OSENJA: Znam, ti tražiš vilovitog pstuva. Hteo sam da ti kažem gde je, a ti – u tandariju!…

MARKO: Pa reci…

OSENJA: U susednom selu, vele, vilvite konje džabe dele. Ko neće da uzme

– biju.

(Smeje se.)

MARKO: Begaj, Osenja! Ako te caranem ostaćeš bez kape!

OSENJA: Nemaš ti tako duge šape!

(Otišao je.)

(Marko je huknuo u dlaku i ubrzo se pojavio Vuk Prometalo… Bio je ljut.)

MARKO: Zdravo, drugar. Znaš li gde se smuca vileni konj Avgar?

VUK: Zašto me nisi poslušao? Naprvio si veliku zbrku! Sad i mi trku za knja imamo, al nemamo konja!

MARKO: Sad šta je tu je a tu je gde je.

VUK: Ko zna gde je sad viloviti konj Agar… Čuj mene »ko zna«, znaju sigurno vile…

MARKO: A gde da ih nađem?

VUK: Eno tamo, gde cvetaju lile tamo

je igrište na kom se sakupljaju vile…

(Marko je ubrzo stigao do vilinskog igršta… Pred njim se ubrzo pojavila vila.)

VILA: Šta tražiš ovde, mileni?

MARKO: Treba mi konj, vileni, a zovu ga Avgar.

VILA: Ni pet ni šest, ni tingar-tangar nego baš – Avgar. A znaš li: ko stupi na naše igrište toga mi vile ostavimo bez očiju. Ili njegovim kostima popravljamo našu kočiju… Ali, za tebe, mileni, imam drugi zadatak. Reći ću ti gde je viloviti Avgar ako prebrojiš sve izvore u planni i zapamtiš sva njina imena…

MARKO: Pogodba je, mislim, poštena.

(Marko je počeo da broji vilinske izvre i beleži njina imena… Odmah se stvrio i neizbežni Osenja.)

OSENJA: Magla i maglenci, brojiš li stdenci, vrutci?… Tom poslu nema kraja. Svi su slični. A osim toga – vila premšta izvore po planini. A ne možeš se oslboditi ni čini – jer čim si počeo da ih brjiš začarao si se…

(Marko je nastavio da mrmlja imena izvora… Uskoro se vratila vila.)

VILA: Jesi li izbrojao, mileni, izvore u planini?

MARKO: Jesam, brojao sam bistre izvre al od toga mi se u glavi uzmutilo.

VILA: Da čujem, mileni. Koji su?

MARKO (nabraja): Prvo dođe Vilin izvor, pa Vilina voda, Bela voda, Beli vrutak…

Bela česma, Vilina česma… Vilin vrtak, Vilin zdenac… Belo vrelo, Vilino vrlo… Česma od bukove kore, Česma ipod dva bresta, Česma ispod dva jasna… Vilin žubor… Žednik-voda… Vrutak

sa tri belutka… Vilin izdan… Beli stude-

nac… Vilin kladenac… Vilin studenac…

Beli kladenac…

VILA: To je samo dvadeset i jedan iz-

vor…

MARKO: Uz bele vode izborojao sam i

sva crna sela… Crnja… Crniš… Crmni-

ca… Crnuća… Crni Vrh… Crna Trava…

Crmno i Crno Grno…

VILA (smejući se): Tako mi mojih sedadesetsedam izvora nikad ih nećeš izbrjati!… Ispuniću svoje obećanje!

Preko mnogih dolina, preko mnogih brda, teče reka Rzav, hladna i brza…

A kraj Rzava valovitog pase konj Avgar, viloviti. Pase i rže kraj Rzava.

MARKO: Idem tamo! Moram ga uloviti!

VILA: Slušaj dalje. Na brdu iznad Rzva gde ništa ne uspeva dižu se zidine grada Kuškundaljeva. U njemu vlada kralj Grmalj. Avgar je njegov putalj.

MARKO: Pa šta?

VILA: Taj kralj je vrlo sirov i surov. Ima velike brčine i dugi crni perčin. Prava rkaba i rnguta, pravi rmpo i rčin.

MARKO: Znači, velika zloća i zlica!

VILA: On seče glave i zbog sitnice. A ukrasti takvog konjica nije sitnica!

(I tako je Marko krenuo za Kuškundljevo…)

MARKO (peva): Ele-jele, klaj-klaj,

avrlj-bavrlj,

malo desno, malo levo stigoh u Kuškundaljevo.

… Pa i nije tako daleko… Eno livade na kojoj pase Avgar… Ali, vilovitog pastva sto stražara čuva! Kraj njih ni muva ne može da prođe. Sad šta je tu je, a tu je gde je. Od Rzava studen veje.

(Naložio je vatru… Odjednom se tu stvrio neki neobični deda…)

LESNIK: Šunj! Šunj! Mogu li da se zgrejem? Rzavske magle ušle su mi u kosti.

MARKO: Zagrej se, dedice, i pogosti.

Imam samo komad proje…

LESNIK: A tebi evo jedan lešnik.

(Kušali su proju i lešnike.)

MARKO: A odakle dolaziš, dedice?

LESNIK: Odavde. Živim tu, u grmu lšnika.

MARKO: Ti si, znači, šumski duh, Le-

snik, ženetrga, čarobnjak i pesnik…

LESNIK: Šunj, pogodio si! Evo ti još jdan lešnik!… A ti, šunj, šunj, gledaš kko da se domčeš vilovitog putalja?

MARKO: To je nemoguće. Niti ga se mgu domčati, niti bih posle mogao umčti, tj. pobeći.

LESNIK: Konj je veoma uščuveli ali ko, šunj, šunj, veli da ga je nemoguće ukrsti… Evo ti ovaj leskov štap. Udari, šunj, šunj, njime triput o busen i stražari-ko- njušari će zaspati-začmavati. Uzdravlju! Šunj, šunj!

MARKO: Šunj, šunj!

(Marko je pošao po konja Avgara… Ojednom, tu se stvorio Vuk Prometalo…)

VUK: Ovog puta me poslušaj. Nemoj ništa da dirneš ni darneš osim konja! Inače

Zatreperiće trepetiljka,

sa nje će opasti jedna liska, sleteće na nos zaspalog debeljka, debeljko će se počešati i taj češaj izazvaće novi dešaj:

Uzleteće leptir šareni, skočiće skakavac zeleni,

od njegovog skoka zanjihaće se travka i uplašiće se čavka.

Videće je dečak i uzeće praćku da gađa ticu čavku.

Al umesto u čavku kamičak će pogoditi u klepalo,

klepalo će zaklepetati, probudiće se stražari i brzo će te skleptati.

MARKO: Ne brini! Ovog puta ništa nću taći!

VUK: Videli pa bili živi!

(Marko je udario leskovim štapom u bsen i stražare je odmah obuzeo san…

Marko je prišao konju Avgaru i potašao ga po grivi… Konj je oko vrata imao grub, konopljani konop umesto uzde…

Marko ga je poveo… Odjednom je na dvetu primetio raskošnu uzdu sa sjajnim draguljima…)

MARKO: Niko mi neće verovati da je Agar brži od svakog ata ako mu vide ovo neugledno kanapče oko vrata… Uz ovkvog đilkana ide i uzda zlatotkana!

(Vuk mu je davao neke znake ali Marko kao da ga nije video. Skinuo je konop sa Avgarovog vrata i stavio mu skupcenu uzdu i poveo ga… U tom času čuo se šum vetra i trepet jasike… Šumovi, muzika… Marko je pokušao da beži…)

VUK: Kasno je… Trepetiljka je počela trepetati! Uskoro će te sklepati!

MARKO: Učini nešto!

VUK: To što si pokrenuo ne može se zustaviti… Evo, već je s trepetiljke opala liska… (animacija, pantomima) Zaškakljala je zaspalog debeljka… Debeljko se počšao… (sve brže) Skočio je skakavac i zanjhala se travka… prhnula je čavka… eno, zateže se dečakova praćka… kamenčić iz praćke pogađa u klepalo!

(Stražari su se probudili i povikali »Knjokradica! Konjokradica!« Uhvatili su Marka i poveli ga kralju. Kralj Grmalj je bio besan…)

KRALJ GRMALJ: Uvedite tog tata što je pokušao da ukrade našeg vilenog ata!

(Uveli su Marka.)

KRALJ GRMALJ: Ti li si ta šunjevara što je konja Avgara htela da gepi? Znaš li šta te čeka, lepi?

Da ti odsečemo glavu il da te, konjokrdice, bacimo u reku Rzav da nahranmo ribe-mladice?

Ne… ne… Nije to nikakva kazna. Dakle, momak, rasporićemo ti stomak! To kao prvo. Onda ćemo ti creva vezati za dvo, pa ćemo te terati, sokole, da trčiš okolo dok ti se creva ne namotaju na drvo kao na klube!… Šta kažeš na to, moj golube?

MARKO: Priče o Vama su tačne: vaše metode surove i – mračne!

KRALJ GRMALJ: A mi smo fini: po msečini tamo-amo kraduckamo… Pa dbro, šta ti bi da glavu stavljaš u torbu kada si znao da ćemo te uloviti?

MARKO (za se): Kako je ono rekao kralj Hrs?

(kralju) Otišle mi oči za vrancem vilovtim…

KRALJ GRMALJ (mnogo mekše): Veliš: otišle ti oči… Eh, i meni su otišle za sjjem jednog mača!?

MARKO: Kakav je to mač?

KRALJ GRMALJ: Neki Novak-mač (pznati balkanski pronalazač) iskovao je, pre mnogo leta, jedan kraljevski mač. U tom su maču, rode, snaga vatre i snga vode (u vatri je žaren, u vodi kaljen) i šta da ti dalje pričam.

MARKO: A što ne odete u kovačnicu tog istog Novaka i ne naručite isti takav?

KRALJ GRMALJ: Da se to ne bi desilo

onaj kralj mu je odsekao desnu ruku…

Novak se posle toga propio i zabatalio

svoju struku…

MARKO: Sve u svemu: vi mnogo želte taj mač i stalno sanjarite o njemu?

KRALJ GRMALJ(promeni ton): Ja »sanjrim«? Ja »želim«? Ma ko to veli? (oholo) Nisam protivan da postanem vlasnik tog mača! Kad ja taj mač pripašem…

MARKO: … Ja ću Avgara da uzjašem.

KRALJ GRMALJ: Kad je čist račun oda sve štima i paše.

(Marko je krenuo da traži kraljevski mač…)

MARKO: Kako je ono rekao Grmalj: »Nsam protivan da postanem vlasnik tog mača«. »Nisam protivan.« Gotovan! Dbogda bio otrovan u nekoj dvorskoj zveri!… Gde da nađem mač Novaka-ko- vača?

(Zvan-nezvan tu se stvorio Osenja.)

OSENJA: Ja ću ti reći! Kraj reke Spčve (što teče pored Mačve) raste jedna

vrba, a na vrbi račve. U tim račvama skriven je mač.

MARKO: Beži, dosado!

OSENJA: U žuto lišće sakrilo se žuto lišće. Ono tajnu zna!

(Marko ga je pojurio i pokušao da mu otme kapu nevidimku…)

OSENJA: E, sad ću ti reći istinu… Ima jedna pećina, a u pećini peć i veštica što se greje ukraj peći. Ona će ti reći gde je mač!

(Odlazi smejući se.)

(Pojavio se Vuk Prometalo.)

VUK: Prijane Prijanoviću, kud si navlio tako, ko sô na ovce?

MARKO: Sad treba da nađem mač Nvaka-kovača.

VUK: Znam i već sam se raspitao. Mač je skriven u jednoj pećini sa ostalim blgom kralja Sandalj-Mandalja.

MARKO: U pećini? Da se ti nisi udržio sa Osenjom? I on je rekao u pećini.

VUK: U njegovim zavrzlamama nekad se nađe i zrno istine.

MARKO: Kako se zove to kraljevstvo?

VUK: Giljdaljevo Nepomaljevo!

MARKO: Uh, al je to daleko!

(Marko i Vuk krenuli su za Giljdaljevo Nepomaljevo.)

MARKO i VUK (pevaju): Gilj, gilj

gigaj, gigljaj, avilj-bavilj,

ele-jele, aj-haj klaj klaj…

gore-dole, desno-levo al se nikako ne pomalja

Giljdaljevo Nepomaljevo ni dvor kralja Sandalj-Mandalja.

VUK: Stigli smo!

MARKO: Uh, al smo nagiljali!

VUK: Eno tu, u onoj pećini skriven je mač Novaka-kovača i drugo kraljevo blgo. Nikakva peć i veštica ne postoje, ali da bi ušao unutra moraš znati tajne reči.

MARKO: A koje su tajne reči?

VUK: To nisam uspeo da doznam. Idem ponovo da se raspitam.

(Otrčao je u šumu.)

(Kraj pećine se pojavio prerušeni Osnja… Marko ga nije prepoznao.)

OSENJA: Hteo bi unutra, a ne znaš črobne reči, a?

MARKO: A kakvo si ti stvorenje?

OSENJA: Ja sam šumski duh… Al ne boj se, nisam zao.

MARKO: Ko bi ga znao.

OSENJA: Mi duhovi smo ili velike dbričine ili smo male zlice. Ja sam od ove prve sorte.

MARKO: Dokaži, reci mi čarobne reči.

OSENJA: Tajnu čarobnih reči držiš u ruci.

MARKO: U ruci imam samo svoj tisov luk.

OSENJA: Uzmi svoj tisov luk pa trzn-čupni tetivu i oslušni njen zvuk!

MARKO: Otac nije ni znao da je luk čroban!

(Osenja je nestao iznenada kako se i pojavio. Marko je trznuo tetivu. Uz zvuk tetive čule su se reči »spenga-raspenga«. Marko je ponovio pokus i ponovo su se čule iste reči. Bio je to, u stvari, glas Osnje sakrivenog iza obližnjeg drveta…

Marko je prišao pećini.)

MARKO: SPENGA-RASPENGA, Pćino!

(Al ništa se nije pomerilo. Marko je pnovio reči, ali se opet ništa nije pomklo. Malo potom čuo se Osenjin smeh. Osenja je izašao iza drveta – još uvek je bio prerušen.)

OSENJA: Šteta! A baš je izgledalo vervatno!

MARKO: Jesi li to ti, Osenja?

OSENJA: Nije da nisam i jeste da jesam. Ali može da bude i obrnuto: jeste da nsam i nije da jesam! (smeje se)

Otac ti je lepo rekao da je taj luk čarban. S njime možeš pogoditi svaku mtu – ako si vešt!

MARKO: E to ću baš da proverim. A ti ćeš mi biti meta!

(Marko je odapeo dve-tri strele na Osnju koji je pobegao smejući se.)

MARKO: Ogladneo sam od besa. Nabrću šumskih jagoda ili pečuraka!

(Na proplanku nedaleko od pećine rslo je kolo pečuraka. Na jednoj, ovećoj, sedeo je Čeperko.)

ČEPERKO (peva): U šumi-osoju brao sam pečurke

i to ne po koju nego oberučke.

Pečurke za doručke, pečurke za ručke…

To je malo dosadno

– ma kakvi more malo!

U vrnjkeš!

Vidim neke ručurde, što beru pečurke! Kakva li je to grdosija!

… Sakriću se ispod ove otrovne, tu me neće tražiti!

(Marko je ubrao jednu pečurku. Odjenom je začuo neki kočoperni glasić.)

ČEPERKO: A koja bi ti bila korist od mene?

MARKO: Jedan kočijaš obećao mi je dbro platiti ako mu ulovim nekog malca veličine pedlja ili palca. Veli, vrlo su pdesni!

ČEPERKO: U vrnjkeš, a zašto smo pdesni?

MARKO: Vežu se, veli, konju uz uvo da mu podvikuju »đi«, tako da ti bič ne trba ni ič.

ČEPERKO: Ako me pustiš, reći ću ti jenu tajnu!

ČEPERKO: U vrnjkeš, ne steži me!

MARKO: A ko si ti, druško majuško?

ČEPERKO: Varganj je za tiganj, a šaganj je naprotiv vrlo otrovan!

MARKO: Kako to?

ČEPERKO: Svaka jestiva gljiva ima svog otrovnog dvojnika:

varganj-šarganj, smrčak-čagrčak, golubara-muhara, petrovka-pupavka, žutnjača-lisičarka, belunjača-mlečnjača, i rudnjača-ludnjača.

MARKO: Hvala ti što si mi otkrio tu tanu. A znaš li tajne reči koje otvaraju pćine?

ČEPERKO: To ne znam.

MARKO: Znači, vodim te mom prijatlju kočijašu.

ČEPERKO: U vrnjkeš, kočijaš! Pitaćmo mog prijatelja Kuča, srebrnog cara rudnika. On zna sve što je u vezi sa blgom. On čekićem kucka po stenju i po zvuku odgoneta ima li u njima srebra ili zlata! Samo, on se ne da videti. Kuni u ovu stenu!

(Marko je kucnuo…)

ČEPERKO: Ej, Kuč! Kuč! U vrnjkeš, gde si?

KUČ (off): Tu sam!

ČEPERKO: Ti znaš sve što je zakučsto i nedokučivo. Reci mi znaš li tajne reči koje otvaraju ovu pećinu.

KUČ (off): Te reči su dobro sakrivene. Znam samo da su one uzrečica nekog šumskog duha koji ni sam ne zna da njegova uzrečica otvara put do blaga!

ČEPERKO: U vrnjkeš, to je dobro skrveno! Hvala ti Kuč!

(Kuč je otpozdravio kucanjem u steni…)

MARKO: Možda tvoja uzrečica, Čepeko, otvara pećinu?

ČEPERKO: Koja moja uzrečica? Zar ja imam uzrečicu?

(Marko je viknuo ispred pećine.)

MARKO: U vrnjkeš! U vrnjkeš! Ne, ne otvara.

ČEPERKO: U vrnjkeš, nisam ni znao da imam uzrečicu!

MARKO: Koja beše Lesnikova uzrečca? Šunj! Šunj!, pećino!… Nije ni to. A Osenjina? U tandariju! Šumske Majke? Idimidođimi!… Ništa ne vredi…

ČEPERKO: Čekaj… Tamo u žilama stre vrbe žive dva vrlo stara šumska duha. Predveče iznesu svoje tronoge stolčice napolje i razgovaraju… Čini mi se da oni imaju neke stare uzrečice…

(Marko je pošao do žila stare vrbe…)

MARKO: Dobar dan, dobri stariši! Ja

se zovem Marko. Dolazim iz daleka…

(Stari duhovi su ćutali i pušili. Marko je čekao. Onda je prvi stariš rekao svom drugu…)

I ŠUMSKI DUH: Izgleda, a nu da, da je nešto tu napremas.

II ŠUMSKI DUH: Pitaj ga, činiš tako, koj je i odakle je.

I ŠUMSKI DUH: A nu da, pitaj ga čskom ti.

II ŠUMSKI DUH: Zar ne vidiš, činiš tako, da pušim.

I ŠUMSKI DUH: Pa onda, a nu da, da ga ne pitamo!

II ŠUMSKI DUH: I ja mislim, činiš tko, da ga ne pitamo.

I ŠUMSKI DUH: Šta nas interesuje, a nu da, ko je i odakle je.

(I nastavili su mirno da pućkaju svoje lule. Marko se nakašljao i ponovo im se obratio.)

MARKO: Znate li, dobri stariši, čarone reči koje otvaraju pećinu s blagom?

(Duhovi su ćutali i pušili. Marko je igubio strpljenje i otišao je. Posle njegvog odlaska stari duhovi su nastavili razgovor.)

II ŠUMSKI DUH: Ono sigurno, činiš tako, nešto hoće da pita.

I ŠUMSKI DUH: A nu da, hteo bi da se nešto raspita.

II ŠUMSKI DUH: Inače, činiš tako, ne bi bio ovdekana.

I ŠUMSKI DUH: Pitaj ga, a nu da, šta hoće.

II ŠUMSKI DUH: Pitaj ga, činiš tako, ti ako možeš časkom.

I ŠUMSKI DUH: A nu da, zar ne vidiš da pušim?

II ŠUMSKI DUH: Pa onda, činiš tako, da ga i ne pitamo šta hoće.

I ŠUMSKI DUH: I ja mislim, a nu da, da ga ne pitamo.

II ŠUMSKI DUH: Šta nas interesuje, činiš tako, šta ono hoće.

I ŠUMSKI DUH: Šta nas zanima, a nu da.

(Marko je ponovo došao do pećine… Mžda su uzrečice starih duhova čarobne reči?)

MARKO: A nu da, pećino, činiš tako!

(Nešto je škljocnulo i »vrata« pećine su se polako i sa škripom otvorila. Bila je puna raznog blaga, a u sredini, na plšanom jastučetu, blistao je mač Novka-kovača. Pre nego što je ušao Marko je pozvao Vuka.)

MARKO: Prijane Prijanoviću, Vuče Prmetalo, dođi časkom!

(Vuk je došao.)

MARKO: Uspeo sam! Pogledaj štaga blaga!

VUK: »Štaga blaga.« Ne šali se šalom da dirneš-darneš išta osim mača. Inače,

Miš će pregristi konac kojim je vezan zaponac; Zaponac će gurnuti jezičak,

a jezičak će osloboditi čekićak; Čekićak će udariti u skočak, a skočak će osloboditi točak; Za točak je vezana metla koja će probuditi petla;

Petao će zakukurikati iz sveg glasa pećina će se zatvoriti,

dojuriće straža

i neće ti biti spasa!

MARKO: Neću ništa ni taći!

VUK: Videli pa bili živi!

(Marko je ušao u pećinu i prišao je pstolju na kome je ležao mač. Uzeo ga je… Pošao je ka izlazu… Odjednom je na jednom kovčegu primetio korice za mač ukrašene draguljima i isto tako raskošan opasač.)

MARKO: Korice i opasač! To ide uz mač!

(Vuk mu je uzalud davao znake.)

MARKO: Do izlaza iz pećine nema više od tri metra. Uzeću korice i opasač i junuću poput vetra.

(Uzeo je korice i opasač. Odjednom su se začuli neki zvuci nekih nepoznatih mehanizama… Marko je pokušao da beži, ali nije uspeo da pomakne noge.)

VUK: Miš je pregrizao konac kojim je vezan zaponac… iskočio je jezičak… pskočio je čekićak… skočak je oslobodio točak… zaklatila se metla… uskoro ćeš čuti petla… (čuje se kukurikanje)

(Pećina se zatvara… Nestaje dnevnog svetla. Pećina se zatvorila, a malo ptom stigla je i straža iz dvora. Marka su stražari odveli do kralja Sandalj-Man- dalja.)

STRAŽAR: Veličanstvo, ovaj leventa i potukač pokušao je da prisvoji vaš krljevski mač.

(Kralj ništa nije rekao samo je naprvio neki Marku nerazumljiv gest.)

MARKO: Je li kralj nem?

STRAŽAR: Nije. Samo su mu dojadile reči.

MARKO: A šta je rekao?

STRAŽAR: Rekao je »em«.

(Kralj se rukom uhvatio za pojas, a ztim je glavu prislonio na dlan.)

MARKO: Šta veli dalje?

STRAŽAR: Veli »em… em si mi ukrao mač em si mi prekinuo drem«.

(Kralj je napravio pokret sklapanja očiju.)

MARKO: Sklopio je oči. Još bi da soviše?

STRAŽAR: Ne, to u prevodu znači »crno ti se piše«.

(Kralj je raširenim rukama i dlanovma oponašao terazije.)

MARKO: A sad, šta kaže, šta kaže?

STRAŽAR: Tvoju krivicu važe.

(Kralj se ponovo uhvatio za pojas i nšto zamlatarao rukama.)

MARKO: Šta veli, šta veli? STRAŽAR: Doneo je presudu! MARKO: Kako glasi, kako glasi?

STRAŽAR: »Ko se MAČA MAŠA pognuće od MAČA.«

(Kralj je napravio znak spirale iznad glave pokazujući na Marka.)

MARKO: Pokazuje da u glavi imam spralu… to jest: smatra me za budalu. Prispoljnu ili običnu?

STRAŽAR: Običnu.

MARKO: To je utešno.

(Kralj je napravio još neki znak.)

STRAŽAR: Kralj Sandalj-Mandalj Trći pita šta imaš reći u svoju odbranu.

MARKO (za se): Kako je ono rekao kralj Grmalj?

(kralju) Veličanstvo, ja se veoma kajem, al nisam mogao drugače; prosto su mi otišle oči za tim mačem i njegovim sjjem.

(Kralj je izveo neku pantomimu sa očma…)

MARKO: I njemu su oči otišle…

STRAŽAR: Tačnije: odlutale!

MARKO: A kuda? Kuda?

(Kralj je znacima prikazao devojku i to veoma lepu.)

STRAŽAR: Za nekom devojkom, princzom Janom… Mnogi je prose… Ali njen otac… tako kaže… još nije našao odgvor na pitanje »s čime se lepota najbolje slaže«…

MARKO: Izgleda da mnogo pati…

STRAŽAR: Da nešto mu nije pasent… I veli: ako mu dovedeš tu lepojku učinićeš mu veliki godiment… A ti ćeš od njega dobiti željeni mač – na prezent.

(Marko je ponovo krenuo na put… Vuk ga je već čekao.)

VUK: Eh, Prijane Prijanoviću… Kud i kamo si sada krenuo?

MARKO: Kudikamo je bolje da nisam ni krećavao.

VUK: U kakvu si nas sad uvalio tarpanu? Šta nam činiti valja?

MARKO: Treba da nađem neku devoku Janu.

VUK: Princezu Janu, kćer kralja Hudmalja?

MARKO: Dotičnu il neku sličnu.

VUK: Ovoj nema slične.

MARKO: Znači veliko je lepa?

VUK: Veoma je lepa i đeđerna ta devjana

a ti si, bratac, bena i šana što si pristao na to.

Jer tu lepu princezu čuvaju ko ticu u kafezu!

I jer je njena čuvarica jedna grozna Ažderica. Ažderica ili Aždar,

ne znam tačno.

MARKO: Sad šta je tu je. A u kom krljevstvu živi ta lepa i đeđerna princeza?

VUK: U Trlavrlatedanegdaičitukabnabićidaljevu.

MARKO: Uh, al je to daleko.

VUK: Bolje se s pola puta vratiti nego na kraju puta slomiti vrat.

MARKO: Vraćam ti dlaku, Prijane Prjanoviću. Idi kud te noge nose i čuvaj se gvožđa.

VUK: A ja ti želim da na kraju krajeva zadobiješ trs što rađa brdo grožđa!

(Otišao je.)

(Ko bi drugi – ponovo se pojavio Osnja.)

OSENJA: Ni blizu, ni daleko, postoji jedna poljana;

na njoj cveće bere devojana Jana. Gledano sa strane –

tu nema ni cveća ni poljane, ni devojane Jane;

vidi se samo pustinja sura po kojoj vetar svira. Gledaš li odozgore –

vidi se samo sinje more! Al ako triput zatrepćeš – videćeš poljanu i cveće, a usred jednog cveta

u kapljici rose:

sliku i priliku Jane zlatokose.

MARKO: Ne zamajavaj me, Osenja. Dleko mi ići valja.

Daleko mi ići valja. Idem do Trlavrlatdanegdaičitukabanabićidalja! (peva)

Trla-vrla, teda-negda, iči-tuka, bana-bići, baš daleko valja ići…

Trla-vrla, teda-negda, tamo-amo, desno-levo

– uh, al je daleko to vražje Trlavrlatedanegdaičitukabanabićida-

ljevo!

Moram potražiti konačište, a sutra sve

opet ispočetka: trla-vrla-gore-dole…

(Legao je na travu, izvadio pokrivač iz torbe i pokrio se… Iza drveta je izvirio Osenja.)

OSENJA: E baš si šeprtlja. Pokrivaš se širinom a ne dužinom. Zato ti vire noge.

MARKO: Uh, što mi se spava… neka ih neka vire.

OSENJA: Uh, što me to nervira!

MARKO: Dobro, okrenuću…

(Marko je okrenuo-prevrnuo pokrivač ali opet su mu virile noge… Zatvorio je oči. Osenja je osmotrio da li spava a onda je hitro priskočio i okrenuo pkrivač kako treba.)

MARKO: Što si me probudio?

MARKO (za se): Znači, to je tvoja slaba tačka – ispravljanje tuđih grešaka. Mžda ćeš mi tako pasti šaka?

OSENJA: Šta veliš?

MARKO: Pitam se šta će ti ta smešna kapa, kupasta pa još crvena?

OSENJA: E baš si bena. To nije obična kapa nego kapa nevidimka.

MARKO: Kaka nevidljivka?

OSENJA: Rekao sam: nevidimka.

MARKO: Znači ko je nosi postaje nevdljiv. A šta biva sa kapom? Ona se vidi?

OSENJA: U tandariju idi. Onaj ko je nsi postaje nevidljiv zajedno sa kapom.

MARKO (za se): Kad bih imao kapu nevdljivku lako bih ugrabio princezu. (Osenji) Ej, daj mi da probam…

OSENJA: Tako jevtine valjuge ne pale kod mene. Kapu može dobiti samo ko me uhvati, a takav se još nije našao.

MARKO: Onda me ostavi na miru.

OSENJA: Osenja koji nekog ostavi na miru nije Osenja.

MARKO: Urnišeš me… Zasviraću na svralu da sredim misli.

(Izvadio je dvojnice iz torbe.)

OSENJA: To nije svirala nego su dvonice!

MARKO: Dobro, dvojnice. (za se) Vidćemo ko je od nas dvojice veći domišljan.

(Dunuo je u dvojnice.)

OSENJA: Zato što me raspamećuje kad neko nešto radi pogrešno!

… Pazi, neće da sviraju. Ti si mi začarao dvojnice?

OSENJA: Uh, što me nerviraš. Okrnuo si dvojnice naopačko – a hoćeš da sviraš.

MARKO: Naopako? Znači treba da ih okrenem.

(Okrenuo je dvojnice s rupama nadole i opet dunuo… Osenja je cupkao okolo sve više se nervirajući.)

MARKO: Okrenuo sam a opet neće. Nravno, kad nisam prste stavio na rupe. Gde su mi rupe? Ukrao si mi rupe od dvojnice.

OSENJA: Gde su mu rupe! Glup je onaj ko podučava glupe!

(Marko se sagnuo da traži rupe od dvonica…)

MARKO: A tu su dole!

(Izokrenuo je šake i nekako podvukao prste odozdo na dvojnice koje su još uvek ostale okrenute naopako i dunuo…)

MARKO: Neće pa neće!

(Osenja nije izdržao, priskočio je i okrnuo je dvojnice kako treba… Marko je to i čekao: hitro ga je zgrabio i uzeo mu kapu nevidimku.)

MARKO: Konačno si dolijao, Osenja.

(Osenja je otišao nervirajući se.)

OSENJA: Uh, što se nerviram… Kako sam napravio tako glupu grešku? Kako sam napravio tako glupu grešku?…

(Pred Markom se ponovo pojavio Vuk Prometalo.)

VUK: Eh… Ti si mi rođak u tvrdoglavsti, a brat u veštini upadanja u neprilke!… Sad imaš kapu nevidljivku. Uđi u dvor i kad princeza zaspi uzmi je u nručja pa begaj. Osenjina kapa će i tebe i nju učiniti nevidljivim. Ali, pazi, ne smeš ništa drugo osim princeze poneti iz dvra. Jer, u tom času,

Neko devojče dobiće poljubac i ispustiće rubac,

rubac će pasti na grm ruže, momak će dohvatiti rubac s grma i osetiće ubod trna,

jauknuće kroza zube, mačka će ispustiti klube,

klube će se otkotrljati i uplašiće pčelu, pčela će odleteti do vodenice

i sleteti na krišku lubenice, vodeničar će mahnuti na pčelu i

uplašiće vrapca, vrabac će iz krila ispustiti perce, perce će pasti na pekara koji prodaje

perece,

pekar će kinuti i od tog kija iz žbunja će izmileti zmija

slika zmije pojaviće se u snu jednog paža

koji će viknuti »Straža! Straža«, »U pomoć! U pomoć!«

A u istom času i kapa nevidljivka izgubiće svoju moć.

Ostalo znaš – završićeš u čeljustima grzne Ažderice.

MARKO: A može li se ta Ažderica nekko pobediti?

VUK: O tom potom. Što bi se igrao s mladim životom?

MARKO: Pitam onako.

MARKO: Zašto si se vratio, Prijane Prjanoviću?

VUK: Može. Jednu je pobedio neki Pvao tako što je na nju sipao kabao vruće

vode. Neki drugi junak pobedio je neku drugu Aždericu (i spasio carevu kći iz njenih ralja) udarcem bukovog malja!

MARKO: Interesantno.

VUK: Samo što je taj bio džin-grmalj a džinovski je bio i malj. A gorostasan je bio i ranije pomenuti Pavao (a to vredi i za njegov kabao).

Hajde, kreni i glavu u pamet!

(Za to vreme na dvoru kralja Hudomlja…)

KRALJ HUDOMALJ: Prosci, novodošli! Pokaž’te da l ste umni il glupi, odgovorite kratko i glatko

na naš kraljevski upit. Ko na naš upit

da odgovor bez mane dobiće ruku naše kćeri lepe princeze Jane.

Ko dakle ume da nam kaže

S ČIME SE LEPOTA NAJBOLJE SLAŽE?

I PROSAC: Lepota se najbolje slaže sa lepotom!

KRALJ HUDOMALJ: Totov! Bacite ga Ažderici!

AŽDERICA: Mljac! Njup! Tako mu i trba kad je glup! (proguta ga)

II PROSAC: Moj odgovor je: Lepota i Umeće!

KRALJ HUDOMALJ: E neće biti. U čljust Ažderice ideš i ti!

AŽDERICA (drugom proscu): Mljac! Njup! U čeljust moju došo si jer si bio klupoder!

KRALJ HUDOMALJ: Sledeći!

III PROSAC: Nema boljeg sklada od Lpote i Junaštva!

KRALJ HUDOMALJ: Svašta! Stražru, i ovog Ažderici baci pa nek se junači!

AŽDERICA: Tog što se junači smazaću kao začin!

KRALJ HUDOMALJ: Lepa prelepa mja kćeri! Još moraš čekati. A dotle se psveti vezu i drugom ručnom radu… A ti, verna moja Ažderice, pripazi da je ne ukradu neke dangube viteške!

AŽDERICA: Čuvaću je, gospodaru, bez greške… (kad se kralj malo udalji) E baš ću da spavam. Jer, poznato je, drugar, strah šumu čuva a ne lugar.

(Okrenula se na bok i zaspala… Princza je nastavila da na svom đerđefu vze sliku princa iz svojih snova… Ušao je stražar i na zlatnom poslužavniku doneo neko pismo. Princeza ga je otvrila…)

PRINCEZA: Ah, pesma još jednog vteza… (čita)

»O, Amore! Osetih ustrel tvoj

kad videh njeno lice, božansko lice joj!

O, djevo!

Ja u svom životu

cilj jedan jedini znam: opevaću lepotu vašu, veliku lepotu vam«.

… Potpis: »Vitez Lutalica«.

(Pocepala je pesmu i bacila je.)

Svi vitezovi, kao u roju, hvale lepotu moju. Nadaleko hvale svi, veliku lepotu mi.

Al briga me za njine reči,

za laskave reči im…

Ja čekam tebe

o kome snim…

(Zagledala se setno u sliku princa kga je izvezla… Odjednom, vez kao da je progovorio.)

MARKO (off): Ali, princezo, ti si zaista izrazito lepa!

PRINCEZA: Ko to govori? Kao da je vez progovorio!… Ne, to je moj sopstvni glas…

MARKO (off): Ne, to sam ja.

PRINCEZA: Princ koga sanjam a koji nikako ne dolazi? A gde si?

MARKO (off): Tu sam, gde bih bio drgde?

PRINCEZA: Tu si, gde bi bio drugde, samo što te malkice nema, kao i obično.

MARKO: Kako, kao i obično?

PRINCEZA: Dosad si bio daleko, a sad si tu – samo što te nema.

MARKO: Ja sam tu, znači da me ima.

PRINCEZA: Ako si tu zašto te ne vidim?

MARKO: Zato što sam u nevidelu.

PRINCEZA: A kako to?

MARKO: Došao sam nevidljiv.

PRINCEZA: O bože, on je pomalo stidljiv, zato je došao nevidljiv. Baš tako sam ga i zamišljala… A kako si postao nevidljiv?

MARKO: Imam kapu nevidljivku. Ko je stavi na glavu postaje nevidljiv.

PRINCEZA: A kako ne vidim kapu?

MARKO: Kad se kapa nevidljivka stvi na glavu čovek postaje nevidljiv zajeno sa kapom. Inače cela stvar ne bi imla smisla, zar ne.

PRINCEZA: Zanimljivo priča i ima lep glas. Baš kao što sam ga i zamišljala…

Možda te još uvek samo zamišljam?

MARKO: Ne, ne… Možeš me dotaći. Prži ruku… (princeza posluša)… To je moja ruka…

PRINCEZA: … A zašto si došao?

MARKO: Da te odvedem. Hajdemo!

PRINCEZA: Ne znam… Moram biti si-

gurna da si onaj pravi. Skini tu kapu…

Ne boj se, Ažderica spava…

(Marko je skinuo kapu nevidimku i izšao iza veza…)

PRINCEZA (gledajući ga): Da li mi se, dok te gledam, podižu obrve i šire zenice?

MARKO: Neprimetno… tek-tek… ali ši-

re se…

PRINCEZA: Tako i treba. I s tobom se

događa isto…

MARKO: A šta to znači?

PRINCEZA: To je znak da si onaj pravi! U Zlatnoj knjizi za princeze piše: »Navažnije je da vam se, dok ga gledate, obve izvijaju a zenice šire. Manje je važno da li je lep, hrabar i učen i da li ima lepe manire«.

Vodi me!… A kako ćemo proći pored strže?

MARKO: Kapa nevidljivka će nas oboje

učiniti nevidljivim…

(Pošli su… Ali, Marko je primetio pored princezinog veza skupoceni đerdan.)

MARKO: Zaboravila si đerdan!

VUK: I kapa nevidljivka izgubila je svju moć!

(U tom času Ažderica se probudila.)

PRINCEZA: Neka ga, nije mi više va-

žan…

MARKO: Uz tako lepu i đeđernu pricezu ide i lep đerdan!

(Uzeo ga je… Odjednom su se začuli oni isti čudni zvuci. Tu se, istom, stvorio i Vuk Prometalo.)

VUK: Eh, Prijane Prijanoviću…

MARKO: Da begamo!

VUK: Kasno je… Eno, pogledaj tamo…

Devojče je dobilo poljubac i ispustilo ru-

bac…

(Pantomima, muzika.)

… Momak je dohvatio rubac s grma i

osetio ubod trna…

… Opsovao je kroz zube… mačka je

ispustila klube…

… Klube se kotrlja… uplašilo je pčelu…

… Pčela leti do vodenice… sleće na

krišku lubenice…

… Vodeničar maše na pčelu… uplašio

je vrapca…

… Vrabac je isputio perce… Kinuo je

onaj što prodaje perece…

… Od pekarevog kija iz žbunja je

izmilela zmija…

… Slika zmije pojavljuje se u snu

onog paža!

PAŽ: Straža! Straža! U pomoć! U pomoć!

MARKO: Staviću kapu nevidljivku!

AŽDERICA: Uh… Uh… Ko me je probdio? Ko se usudio?… Gle, neki carević. Kad patim od žgaravice volim da gutam careviće!

MARKO: Prvo i prvo, ja nisam carević…

AŽDERICA: Ne volim kad neko tera inat-prkos! Ko si i šta si?

MARKO: Ja sam junak što ne zna za strahos!

AŽDERICA: A ja sam strašna Ažderica!

MARKO: Ažderica, ne-ažderica, ti si obič- na gušterica!

AŽDERICA: Plamen rgam, glave trgam, zato me zovu Glavotrga!

MARKO: A ja sam, poštovana, Utamnjivač raznih Nemana! Uplejao sam, pre dva-tri dana, jednog još većeg nemana!

AŽDERICA: Ma nemoj mi reći? A kako?

MARKO: Sad ću tilnuti brzu strelu! Kad pomisliš da je u letu biće već u tvome tlu! Letu-telu… shvataš li koliko je brza?

(Pusti strelu.)

AŽDERICA: Tvoje me strelice, dušice, peckaju kao mušice! Ni najteža koplja nisu probila moj oklop od krljušti! Sad ću pustiti vatreni jezik koji će da te opljušti!

(Stavio je kapu na glavu ali ništa se nije desilo…)

(Pustila je oganj iz čeljusti koji je skro dohvatio Marka.)

AŽDERICA: Prvo ću malo da te potpčem pa ću onda da te gutnem! Kako ti se to sviđa, pustozvrcu pusti? Još malo ću da te potpečem, pa ću da se iščeljstim!

VUK (Ažderici): Videćemo čija vuna čiju nanu prede!

(Ažderica je ponovo pustila plamen iz usta.)

VUK (Marku): Kad se iščeljusti da te prguta nemoj begati nego je čekaj smelo i tilni joj ovaj olovni štap u ždrelo… (dje mu štap) Vrelina rastopljenog olova će je uništiti!… Pazi, evo je… Sad će se iš- čeljustiti!

AŽDERICA: Junače, osećaš li sada strhos! Junače, sad se junači! U čeljust mju uskači!

(Razjapila je ogromno grotlo svojih usta… Marko je hitro hitnuo olovni štap unutra…)

MARKO: Eto ti, Ažderice, lek protiv žgravice!

(Grozno stenjući i brekćući Ažderica se strovalila mrtva-mrtvicijata. Princeza je poletela u Markov zagrljaj.)

KRALJ HUDOMALJ: Ko je sad pa ovaj, pustozvrc tršavi?

PRINCEZA JANA: Oče, to je onaj pravi.

III

EPILOG

(Marko, princeza Jana i Vuk Prometlo krenuli su natrag…)

MARKO: Šta da radim, Prijane Prijnoviću? Princeza mi se mnogo sviđa i obratno.

VUK: … Uopšte ti se ne sviđa?

MARKO: Ma ne…

VUK: … I ti se sviđaš njoj, takođe mnogo?

MARKO: Takođe.

VUK: Pa šta onda, vodi je kući.

MARKO: Al ako ne odstupim curu onom kralju neću dobiti mač, bez mača neću dobiti konja a bez konja neću dobiti trs…

Otac će me nazvati benom ako se umsto s trsom vratim sa ženom!… Ne znam pa ne znam šta mi činiti valja?

VUK: Nadlukavićemo kralja… Sakrij dvojanu a ja ću se prometnuti u nju. Mne ćeš odvesti kralju Sandalj-Mandalju. Vi požurite dalje, a ja ću vas stići.

MARKO (zadivljeno): Ti znaš da se prmećeš?

VUK: Nije to ništa naročito. To je samo jedna posebna vrsta snalažljivosti, nšta više.

(Marko je stigao na dvor kralja Sadalj-Mandalja.)

KRALJ SANDALJ-MANDALJ: Evo, prdajem ti mač Novaka-kovača! Zaslužio si ga!

(Marko se poklonio i otišao je… »Priceza« je odmah uzela i postavila svoj okvir za vez i stidljivo se krijući iza njga počela da veze. Kralj joj je prišao…)

KRALJ SANDALJ-MANDALJ: Osmeni mi se lepoto! Biće vremena za vez!

(»Princeza« je sklonila okvir za vez – umesto princeze ukazao se Vuk. Iskvrežio se na kralja i pobegao…)

KRALJ SANDALJ-MANDALJ: Pomoć! Pomoć! Umesto princezinog osmeha ugldah vučji iskovrež.

(Marko je stigao na dvor kralja Grmlja.)

MARKO: Kralju Kuškundaljeva, doneo sam Vam željeni mač, a vi ispunite svje obećanje!

KRALJ GRMALJ (divi se maču, pipka ga, uzmahuje): Sad mi je srce na mestu! Prpremio sam kovčeg za njega da mi ga neko ne ukrade!

(Stavio je mač u veliki kovčeg… Stražar je doveo konja…)

KRALJ GRMALJ: Evo Avgara, konja vlenog! Zaslužio si ga, pošteno!

(Marko je prihvatio konja, poklonio se i otišao… Kralj je obilazio oko kovčega a onda nije odoleo – otključao je katnac i otvorio ga… Iz kovčega je iskočio Vuk, iskezio se na kralja i pobegao.)

KRALJ GRMALJ: Pomoć! Pomoć! Prvara! Prevara!

(Dojurili su stražari.)

KRALJ GRMALJ (pokazujući kovčeg): Hteo sam da uzmem mač da mu još jednom

opipam rez, al umesto mača – ugledah vučji kez!

(Marko je stigao do dvora kralja Hsa… Kralj Hrs je spavao na prestolu.)

MARKO: Vaše Veličanstvo, probudite se! Doveo sam Avgara, konja vilovitog!

KRALJ HRS: Kakva lepota! Nije to nki čapras, kolansuz ili čakarasti putalj nego viloviti vranac! (opipavao je grivu i kpita konju Avgaru)… Skoro da zaboravim! Tu je moje uzdarje: trs plemeniti! Zslužio si da kušaš kraljevska vinca!

(Marko se poklonio, uzeo trs i otišao…

Kralj se divio konju Avgaru…)

KRALJ HRS: Konju od svih brži de – zarži!

(»Konj« je skinuo konjsku obrazinu i ukazala se – vučja.)

VUK: Kakav te snašao rz. Ja sam vu-nazlobrz!

(Iskovrežio se na kralja i pobegao. Uskro su Marko, princeza i Vuk stigli do raskršća nadomak Markove kuće…)

VUK: I tako smo, Prijane Prijanoviću, priči stali na rep. Naš primak se rastao…

hteo sam reći: naš rastanak se primkao. Želim vam svaku sreću!

MARKO: Prijane Prijanoviću, pođi sa nama. Star si za lutanje i prometanje.

VUK: Znaš kako se kaže: krsti vuka, a šuma skoči u vuka!

MARKO: … a vuk skoči u šumu.

VUK: Nikad neću naučiti. Ostajte mi zbogom.

KRAJ