Briljantni hroničar zla

Miodrag Stanisavljević, pesnik u opsadi

Suprotstavljao se svemu mračnom, povampirenom i podlom: Miodrag Stanisavljević

Suprotstavljao se svemu mračnom, povampirenom i podlom: Miodrag Stanisavljević

Photo: LA

Šta Stanisavljević, briljantni pesnik, može očekivati od ovog društva? Naravno, i dalje samo opsadu. I, nažalost, to mu se događa. On je postao apokrifni pesnik. O njemu govore samo njegovi najbliži prijatelji, istomišljenici. Čaršija za njega ne zna, a nema ga ni u oficijelnoj književnosti (koju su preplavili mediokriteti i klanovi, piskarala i nacionalni uvlakači, komunisti crkveni pevači, nastavljači epskog pevanja, unizitelji svetskih književnih dostignuća, svakovrsna ‘žgadija’ Stanisavljevićev izraz), jer njegov disonantni glas ni malo se ne uklapa u biljurno ogledalo “uzornih” nacionalnih mislilaca, profesionalnih i dežurnih rodoljuba

“Opsađuj dok ne crknu!”

Iz pesme Sve se sliva u naš levak

Pre više od tri decenije, Stanisavljević je u jednoj svojoj pesmi za decu napisao: “Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu”. Ove dve ključne reči, opsada i dosada, postale su simboli stanja u Srbiji već čitavih petnaest godina. Pogledajmo kako Rečnik Matice srpske definiše ove pojmove: Opsada je vojna akcija kojom se neprijatelj u utvrđenom objektu drži opkoljen, u obruču; Dosada je osećanje nestrpljivosti, nespokojstva, nezadovoljstva zbog odsustva zanimljivih ili uzbudljivih doživljaja. Pokrivaju li ove definicije stvarno stanje opsade i dosade u kojoj se pesnik, a i mi nalazimo? Naravno da ne, i vrlo je malo onoga što se može preuzeti iz tih objašnjenja.

Opsada, kako definicija kaže, ima za cilj da “neprijatelja” drži opkoljenog u utvrđenom objektu. Naravno, u našem slučaju neprijatelj je sopstveni narod, a oni koji izvode “akciju” takođe su naši, samo što su sebi utuvili u glavu da mi nismo njihovi, ili pak znaju da smo njihovi, ali pošto nismo dovoljno razumni valja nas prosvetiti i osvestiti, podvrgavanjem nas raznim duhovnim i fizičkim torturama.

Dosada, kao izuzetno psihološko stanje, u našim uslovima javila se kao odgovor na opsadu i poprimila je katastrofične razmere. Ona nas već dugi niz godina razara svojim besmislom i bezizlaznošću. Njene žrtve su kako mladi tako i stari. Naš svakodnevni život pretvorio se u glupo osluškivanje pulsa duvača u nacionalne mehove i kovača lažnog novca i sreće, praćenje uspona biznismena i šićardžija, zaklinjanje pred secikesama i ubicama itd, itd. Pa ko može sve to izdržati i dokle će sve to trajati? Možda ovaj o kojem pišem, a i ovaj koji to piše, neće to dočekati, jer su naslage zlih i nemuštih namera tako duboke i slojevite da će proći mnogo vremena dok se one ne istroše. Nije utešno, ali tako je. Opsadu su nam nametnuli da bi nas opljačkali, da bi nam rad obezvredili inflacijom, podmetnuli su nam novu skalu društvenih, umetničkih i moralnih vrednosti, jednom rečju, potkopali nam smisao života. Opsada je postala izraz varvarskog duha.

U slučaju pesnika Stanisavljevića i dosada i opsada dobile su konkretne razmere. Stanisavljević se iz dosade povukao u svojevrsnu osamu.

Nema ga u oficijelnoj književnosti: Miša Stanisavljević

Izvor: www.kcb.org.rs

On se okrenuo sebi i svom duhu, u kojem je našao najboljeg sagovornika: napustio je društvo, prezreo nametnuto nacionalno dušebrižništvo i izrastao u najbriljantnijeg hroničara zla, pa što pesmama, što svojevrsnim zabeleškama i komentarima, iliti političkim zapisima, izvršava svoju individualnu misiju. U svojoj fizičkoj izolaciji (dosadi) hrabro, i ne bez razloga, podvlačim: usamljenički i nezavisno (bez zaleđine bilo koje partije, bilo koje institucije, bilo kojeg klana, a da ne pominjem u šali i zbilji telohranitelje koji bi ga svojim telima štitili), vodi bespoštednu, moralnu borbu, odupirući se stravičnoj opsadi duha. On se zgražava nad masama i kolektivnim JA. On se suprotstavlja svemu mračnom, povampirenom i podlom. Jer, opsada koja nas je zadesila verovatno nema premca u svetskoj istoriji po perfidnosti, po podmuklosti i pobrkanosti raznoraznih interesa.

A šta Stanisavljević, briljantni pesnik, može očekivati od ovog društva? Naravno, i dalje samo opsadu. I, nažalost, to mu se događa. On je postao apokrifni pesnik. O njemu govore samo njegovi najbliži prijatelji, istomišljenici. Čaršija za njega ne zna, a nema ga ni u oficijelnoj književnosti (koju su preplavili mediokriteti i klanovi, piskarala i nacionalni uvlakači, komunisti crkveni pevači, nastavljači epskog pevanja, unizitelji svetskih književnih dostignuća, svakovrsna ‘žgadija’ Stanisavljevićev izraz), jer njegov disonantni glas ni malo se ne uklapa u biljurno ogledalo “uzornih” nacionalnih mislilaca, profesionalnih i dežurnih rodoljuba.

A ko je Miodrag Stanisavljević? Na ovo pitanje i nije i jeste lako odgovoriti.

Miodrag Stanisavljević je jedan samosvojan čovek i osoben glas u srpskoj poeziji. On već četiri decenije ispisuje prepoznatljive stihove, poeziju i drame za decu, filmsku i pozorišnu esejistiku, i u poslednjih desetak godina komentare na naša društvena zbivanja u listu Republika. No i pored vrhunskih književnih rezultata koje ostvaruje desetljećima, on nije postao miljenik književne kritike. Njegova višeslojna poezija oduvek je tražila tumače, a znamo, kritičari ne vole da se udubljuju. Danas, kada piše “čitke” stihove, ni oni im ne odgovaraju. Skovali su opaku zaveru prećutkivanja, bagatelisanja, opsade, prezira, pa i pretnji. A naivan čovek, kao što sam na primer ja, pita se kako je moguće da ti vrednovatelji književne produkcije mogu ostati tako slepi, gluvi i bez trunke savesti kada je u pitanju Stanisavljević. Kako je moguće da ne primećuju jedno izuzetno književno ostvarenje, koje će, u ovom slučaju zaista moramo verovati, merilom budućnosti biti izmereno kao nešto najznačajnije u srpskoj književnosti poslednjih decenija XX veka. Pa ako za nacionalnu stvar angažovanim književnim kritičarima ne odgovara poslednja Stanisavljevićeva faza, čudno je kako nisu primetili ni njegove pesničke istraživačke radove u zbirkama Ritmovi, Ritmovi I, II i Ritmovi III, nastalim osamdesetih godina XX veka. Projekat “Istraživački program ‘Spirala’ sa ‘Manifestom br. 1′ i ‘Apendixom'”, predstavlja novinu u savremenoj srpskoj poeziji i traži ozbiljne tumače. Stanisavljevićeva bogata leksika, originalne i neobične metafore, dubinska istraživanja u jeziku i smislu, nezadovoljstvo postignutim, traženje novih pesničkih rešenja i formi, zbilja govore o jednom predanom i visokoestetskom pristupu pesništvu.

Kada sam pre 35-36 godina upoznao Stanisavljevića, bio je to pesnik lirske, ali ne i idilične poezije, pesnik one tanane lirike koja ima snažne porive u prirodi. To su pesme koje se ne zaustavljaju samo na slikama. One i u lirskoj formi ispisuju biografiju pesnika, odslikavaju njegov aktivni odnos prema svetu. Iz njegovih stihova provejavalo je što u naznakama, što direktno, podrivanje zaleđene slike o nama i našoj stvarnosti. No ono što je u ranim pesmama bilo natuknuto kao nemirenje sa svetom, u kasnijim je postalo dominantno. Pesnik je, recimo, u poslednjoj deceniji ispevao do groteske razorne stihove na politička zbivanja u Srbiji, ali vrednost tih stihova nije u ruganju događajima i ličnostima, već u nadasve sjajnom, modernom načinu pevanja.

Podrivanje zaleđene slike o nama i našoj stvarnosti: Miodrag Stanisavljević

Izvor: www.kcb.org.rs

I da zabeležim jedan originalan Stanisavljevićev način borbe protiv režima i njegovog vođe. Negde 1993, dok smo po jednoj šumi blizu Beograda tražili pečurke, Stanisavljević mi je ispričao o neobičnoj akciji koju je izveo tih dana. Naime, u Beogradu je bilo opsadno stanje. Čuvari režima Slobodana Miloševića bili su na svakom koraku. Skupštinu Jugoslavije čuvali su na tuđu i svoju smrt spremni plavci. Miša je dan ranije u šumi našao kornjaču i odneo je kući. Na njenom oklopu ispisao je vodootpornim flomasterom: Dole Sloba! Kornjaču je odneo ispred Skupštine i usmerio je prema obezbeđenju. Ona je sporo, ali dostižno, kao u čuvenoj trci sa Ahilom, odnela poruku ispred nogu takođe oklopljenih čuvara. Autor projekta posmatrao je iz prikrajka prizor: policajci su se hvatali za glavu ne znajući šta da učine sa hrabrom životinjom. Bili su u nedoumici da li da je uhapse ili da je na licu mesta streljaju. A možda ih je mučilo suštinsko pitanje: ne šalje li to sama priroda antimiloševićevske parole?!

Imajući sve ovo u vidu, sa radošću sam se prihvatio posla da sačinim sažet izbor iz Stanisavljevićevih objavljenih pesničkih knjiga i da čitaoce uputim na njegovu bibliografiju. Verujem da sam u pravu.

izvor: e-novine