Miodrag Miša Stanisavljević

***

U letnjim baštama kurve i pesnici–vikači. Optočitelji sigastih dana.

Ubogi pesnici zalazeće despotije. Revnosni opevači. Torbari jezika. Zaust im veliki, umeće malo.

Istraživači praznine koja se okreće. Grleni, samoljubni i što je još gore unisoni udari slogova

u očekujućim razmacima. Probušen oluk. Podnevna zrika. Dosadan prebroj. Ne pođi mu u susret.

Doista, teško je govoriti sebe a tuđim dahom. Zajedničke ritmove izbegavaj. Četvorostišija ničija. Al’ i beznadežno nabrajanje okolnosti. Nadlukaviće te. Zajednički ritmovi podmetnuće ti njihov životni sled.

Ne prepevavaj zbornike za život i običaje. Ne putuj. Nekoliko zapamćenih rečenica. Pogled niz stepenište. Dva ili tri broja. Jedna noć. Nekoliko pokreta.

Dodir u krugu. Slabo pamćenje kože. Oblik neke krošnje. Lučni prozori. Krovni šumovi.

Oskudna lična mitologija. To ti je dovoljno.

Rani stihovi – šumni talog. Trošna preosetljivost spremna uvek da samu sebe sablazni. A umeća, kadrog da samom sebi bude vodič, malo. Malo.

Trenutak prepoznavanja

u zvuku nadolazećem odloži što više smeš. Nikad ga ne traži. Ili ostavi ovaj zanat.

Govoriti sebe svojim dahom. Ne u podatnom odzvonu tuđem. Ili ničijem. Mani katrene glatke. Bezvučna izricanja. Strast konstatovanja. Beli

stih nedaha. Senovito obraćanje. Nejaki zapovedni način. Naloge, jemstva.

Ovu pesmu.

***

Kako da raščinimo sled koji je doveo do

tog što smo sad? Ogled drugog života o

kom ćemo misliti lakomo. A smrt već pravi

spisak svih pomisli, red reči u glavi.

Kako da raščinimo sled?

***

Zaboravićemo razdanje i zbeg slučajni u

kom se uvir zbi na očigled, na svu

sreću lasno, pred pozorišni pohod a otad kroz ćutnju i neupored; ići ćemo u Novi Sad

i umreti u plesni severnih soba a ostati lakomo svesni raspada misli i tela.

***

Onaj kog je Helena ljubila, ma i slučajno, ma i greškom,

imaće šta da gubi, dugo, umeće da umire, kradom,

onaj kog je Helena ljubila.

Dugo neće imati nauma, samo pomisli za kojima će juriti nikad ih ne sustižući.

Pozdravljaće osujećenost, negovaće strahove, oponašaće svoje bolesti.

Moći će da postane posmatrač ili potajnik, da razvija nepotrebne umešnosti,

da se bavi krijumčarenjem,

ili da ode u zatvor zbog kuđenja poretka.

Od reči – ostaće mu samo tri mrmora, od obličja – ni za krošnju u susedstvu.

Al’ imaće uvek dovoljnu zalihu ćutnje i neku izvesnost drugima tajnu.

Jer jednom, u smaku despotije,

u vrevi svratišta, ljubila ga je Helena svikla da usnama potraži oslonca kad zahvati je vrtoglavica vinska.

***

Neka ni znak vode ne ostane sutra od lica kog uhode nađoše skriveno pod

starim lišćem, u unezverenosti, lakoj, jer ne razlikuje šum vatre od koraka.

Ni senka namere od trščane ruke;

samo iskrzani greben što dodiruje oblake.

Od oka mutnog ni krug skliski

jer umornu prisutnost vide kao bliskost.

Ni zaust, ni mrmor od nemoćnih reči a

samo ponavljanja bludeća od pesničkog umeća.

***

Sad u izdahu svakom odlaze, slog po slog, prizivi; a lakom izbor razgrađuje log.

I polako se vraća, opor, predeo nesna zauzev, onaj odbegli napor

što okončava pev.

***

Ne dvoj se

u izostanku znaka u neglasju

kad odjutri.

Na pohod i bekstvo, na zaveru i izdaju,

na poljsko drveće i strah ne dvoj se.

U opseni narodovlašća,

u unezverenosti njihovog mira, u tamnim proročanstvima,

u gomili koja peva o vernosti ne dvoj se.

Ne dvoj se

zbog vonja i nesklonosti

u porculanskim jazbinama, zbog osujećenosti,

zbog iznajmljivanja lica,

zbog podatnosti košmara u ovoj zemlji.

U mahovinastom obuhvatu sačuvaj koren;

u izostanku glasa ne dvoj se.

***

Otklanjajući se, koso, od početka, od raspuća, postaćeš prebeg lukavi e da možeš reći:

nije ni dostajalo.

Al’ nikad dovoljno daleko

nećeš otići od one tačke zelenije u promeni od upora (sedefastog?) u prstima, u svetlosti, u zenicama vodnjikavih očiju,

u zglavkovima mladog pauka. Bežimice, zelenije, nećeš.

A u parku koji pliva

u zvuku šture pesme ptičije minu podobija siva političke policije.

Deo nožnog lista

odseci bradvom, nehotice. Od rešenosti tajne, nečiste, izdaju glasnice.

Sad još samo jedno lice isijava različije.

Tvoje. Blisko bežimice. U okretu. Pa ničije.

***

Nema potrebe da išta menjamo u redosledu mladom. Konačnost prebrzu

neka objasni zvuk. Što strože.

I dah. I slut.

I neglasje kože.

***

Ako voda, ako šuma onda izgon, duga smrt.

Nema koža kako zov u predvoju da pošalje.

Ako polje, ako breg doticaćeš svetlokrug.

Pokret ruke ne zna upor

u odsustvu da pronađe.

Visovi, visovi…

Prevoj boja. Preokret.

Ako brzo izdig nov. Ako pozno crn nedah.

U istoglasju grč imena ako plavo, ako nisi.

***

Izostanak predug, sad već krošnja, izopačuje trag. Nedug omame vraćam, zaust ostaje vodi. Razor, ali kasnije.

I vodama i njinim maglama, ali ne…

Sad već i naglost neka samo je senka.

Suzdržanost u prolasku pored šume. Postupnost o kojoj beše govora. Možda potajnik zna neko svojstvo tvoje.

Objavu boja. Strah od ludila. Pripadnost divlju. Sad već u kući na stubovima, pored zavese,

a iza nje je reka.

***

Nelagoda, jasan vid.

Na rastojanju umor i glad. Nem izaslanik pri

vladi noći pratim rad

starog borovog slemena, rad kosih i poprečnih sila, rad krovnih voda, semena nabubrelog, rad bila

na vratu, svoda rebara, sušenje usana poluotvorenih, trzaje jučerašnjih namera

u prstima, tetivama potkolenim.

I kako se muklo prikrada neka druga, sura svest iznad mene, iznad grada u broju petstojedanaest.

***

Othodeći prema ravnodnevici zimskoj, prema nekom od brda saćastog grada, prebivaš, prema zakonu, u niskoj iskošenosti

jutarnjih zala, jučerašnjih ogledala.

Usudio si se; to je sada već divlje znanje.

Nije bilo dovoljno oslona u pomislima zrakastim usmerenim ka vodi il’ šumi.

Pouzdanja (il’ pretnje?) zacelo nije dostajalo. A i da jeste šta bismo počeli s tim?

Zašto bi i moralo da bude

ono što ume da traje u nesvojstvu, dugom, u drugom; nek obdan, nek obnoć biva, tako,

nek biva lučno, il’ kružno,

u krugu kog senke još nisu raskružile.

Nebilo je takođe neki oblik plavetnila. Jednostavni izumi dogodiće se kasnije. Svetlosti, vode, krečnjaka nije dostajalo. A i da jeste šta bismo počeli s tim?

***

Bršljan pokriva broj sto sedamdeset i dva, broj kuće u kojoj prebivasmo Gor i ja.

Ne skupa, ali navek. U ulici Lisice. Istraživali ludu plavet. I prolaz kroz lice.

I bili kružno bliski i raskolnici sred svratišta istolikih, pa u muk i nered

kužni uranjali po nedelju – način

da se premetneš u rok; pre utamanjivači

no utemeljitelji; za poneku tugu veći od tajne bljutave; na drugom kraju reči.

Sad samo srca vrana dobijaš na pokaz.

Od sebe gradiš šarlatana, od mene njegov skaz.

Kroz san i nelagodu, u cvasti otrovnih soli, još tražiš neku pogodu na kojoj bi sivi dvolik

stekao druga svojstva, neku namenu ako već ne izjednačenje dvojstva

u tami pećine.

U plaveti liskun sna. Bršljan pokriva broj. Sto sedamdeset i dva. U ulici lisičijoj.

***

Vremenu dati u najam brzo ćemo izgubiti ono što smo u rasloju noći našli.

U bočnoj svetlosti naći ćemo vratnice; vodom nećemo. Prijatelji su od slame.

A u našim posteljama noćuju putnici s istoka.

Većma od onog što smo našli, drugih štedrijih darovnica ne bi trebalo tražiti. Dovoljno bi to

i za veću ćutnju bilo. Želimo li više pomolimo se vodi da nas primi

u svoja štedra ponavljanja.

Treba sada sve to pobožno

zakopati u neko novootkriveno svojstvo.

U gipkost jasena, u podatnost gline. U neku svesnost prikladno lažnu. Većma od tog

bilo bi otužno. Na poljanama okologradskim, u letu strele, u uglu oka, zakopati.

U reči – izvesno ne. Ništavna je to zamena a nikad nije ni uspešna.

O koži, o ulivima – ćutanje,

Dodir glasova, dodir reči nešto je drugo,

a pepeljaste rečenice otvaraju vratnice zvezdolikih rečenica.

***

Uvek ćemo imati dovoljnu zalihu snage za brzi otklon. Za udaljavanje, bočno, zvukom, brže za jednu plavet

od konačnosti. Pre odlivaka jasnijih, za smrt.

No u socijalističkim zemljama ni pomisli nisu lasne. Sablasna snaga.

Žitka prljavština u čekaonicama – razliven mozak osujećeni. Ni boja, ni oblika.

Ono što smo uspeli da obuhvatimo ni za rastanak nije. Možda za napev u otklonu, sjaj u rasloju.

Rešenost tvoja ipak je veća – za nereč veća, za nelik zelenija.

Saglasi se sa prvim pridošlicom koji me bude objasnio da mesta načini za svoj log. Od brodara

nauči gde je najbolje mesto za nož – na bedrima, u kičmenoj udolini.

Polja u kojima nema vrednosti ni njinog

reda privlače me. Neka mi odsad budu stanište. Za drugo odreknuće, za dugi predvoj.

***

Blago poljsko ludilo, bela neodređenost i oporih saglasja kratki udari

u sivu podložnost, ćutanje, način daha.

Nek opet prostruji kožom dodir srebrnog praha.

A posle dosega pekle oči. A jutra bila jetka.

A znali zraci, bočni,

da nemaš drugog posletka

osim zimske vičnosti.

A pohode tvoje, s plenom, ostavljam u leno pohotljivoj sličnosti.

***

Čemu usredsređenost omaglice? Uliv u lice. Upor u plavetnilu. Tragom lutajućih oblika. Ako omama ima svoj doseg.

Ako je svaka pomisao tek neka od figura nereda.

To još nije okončano, sigurno. Al’ pretnja? Izum noćni? Nedah?

Ipak – pozdrav! Odziv. I nek budemo u usavršenju izmišljenih omama.

U nekom novom, bočnom izduženju dosega. U nekoj drugoj geometriji približavanja.

***

Devojke iz ovoprolećnog nakota. Druga gipkost, drugi grleni sjaj.

Mirisi legla na koži, potiljak nezaštićen. Tačka pregiba – visoko u brdima.

Mladi činovnik iz stručne službe

rastavlja sipke pesme. Splet dugih i kratkih rečenica. Ponavljanja razmetna. Slogovi daha u uviru, u izlivu. Simetrije košmara. Opkoračenja rastanka.

Ti usnama istražuješ prevoje šake, pregibe prstiju. Omekšavaš zadebljanja rožnata. Ljuspasta. Vidaš.

Ruke hvatača na trapezu. Šum prihvata na samoj granici smrti. I let nad licima.

Odvajanje treba da bude oblo

da bi, posle, u svakom pokretu nalazili lasno figure ćutanja. Daćeš sebi za pravo. Prebegu

– hleb, najamniku – lik. Ja i streli dajem spokoj polaska. Oblo odvajanje, blago otpuštanje.

Devojke iz ovoprolećnog nakota…

U belim bluzama, preplanule, vlažne.

Da li bih cvast izdaje, da li bih jutarnji mrmor?…

Revnosni dođoš iz stručne službe rastavlja, rasklapa.

Obećali su mu stan, žena mu, naime, uskoro…

Zglobovi treba skladno da nalaze položaje ćutanja.

Šum prihvata, tišina otpuštanja.

Jugoslavjani

Jugoslavjani na svojim malim bregovima

grade kuće. Misli na vodu, pesak, krečnjak, pečenu zemlju svakako daju izvesnu pribranost

ovom zalutalom narodu

u sopstvenim namerama, u izumima vlasti.

Glasovi grleni, usneni, obli, reski ulivaju se u omaglicu i vrevu. Imena stvari stiču novu zvučnost.

Pesnik na ulici sluša »maslac«, »brava«, »lepak«, »guma«, razmišlja o senovitosti reči »sapun«, oseća

trenje suglasnika u reči »brašno« koju peti put od jutros čuje.

Slogovi raspadanja. Asonance opsene odlazeće.

Ti krećeš na sever ne ispitujući drugih prepreka osim u svojoj želji.

Ljudi leže u ravni voda negde izlivenih,

ispod sopstvenih pogleda. Uspevaš da otputuješ. Oni su vični u čekanju vozova, istrajni

pred činovničkim pećinama.

U pepeljastozelenoj kući vrhovnici družine (koji poznaju sve korisnosti naroda) smišljaju njihove sutrašnje naume i navade;

smišljaju kako da probude lukavu lakomost danas, kako sutra da straće njihove stečevine,

kako da domišljatost opstanka obeleže opsenarskim znakom.

Kroz gole šume, kroz nezastakljene prozore severac. Voćnjaci i bunari dotrajavaju u mahovini.

Povijajući se pod oštrim napadnim uglovima decembra i neizvesnosti Jugoslavjani prave svoje trpke računice;

ispred njih, ivicom sna, plešu male zelenooke koristi.

Ti još uvek neku podatnost nalaziš u onom što je izgubljeno. I ne u jednom no većma u sabiru njinom. U ono jedno što je tvoje,

ma i neprisvojno, ne pouzdaješ se. Kratkotrajna preobraćenja. Navikavanje kože, do izjednačenja.

Mladi pauk, tačka sa nekoliko nežnih linija,

napreduje svojom komplikovanom mehanikom po zidu, daleko van kruga naše podložnosti.

Zastaje. Osvrće se. Poštedeću ga. Noć. Spavaju Jugoslavjani.

***

U skitnji svetačkoj prođosmo pored mogile njihovog vrhovnika. Pusta su sad njegova obitavališta, ostrva i jezera.

Svoje velike izume u našim glavama domišlja. Pesnici ozbiljno sumnjaju u napore budućih majki. A kraj njegove mogile ne prestaje

počasni hod provincije.

Pomama oktopoda. Novi poredak njegovih krakova. A mogila u ružičnjaku. Rđav ukus i u poslednjoj želji. Odustajanje od napora mašte. Oporuka bezdarja. Nadmoćna istrajnost banalnosti.

I otužno i kužno.

Njihovi oblici izvesnosti nisu naši. Ali, zar nijedan drugi?

Pogledi ovde nemaju upora u sebi, lome se pre razgora. I u njima te gubim. Obazirući se krijem u bašti tovar noći. Sablasno umeće. Senovit napor.

Poklonjenje mrtvom vođi svakako je međučin. Zaslon. Iza vreve zavetnog pojanja krakovi oktopoda istražuju nove figure… No o drugom je reč.

O gospodarskoj moći jedne mere. Koja se, podatna, brzo razmnožava. Koja istrajava po nekim tajnim zakonima opstanka. U kojoj se sve izjednačava, lasno zamenjuje. U njoj te gubim. Nepovratnije nego tri vode, devet svetlosti.

Počasni hod provincije. Trube bez sjaja i pevanje ulično o zemlji, kažu, tvojoj. Baci, ipak, šaku sitnine. I za mene.

Zver onu s dlakom na stomaku izlizanom neguj. Izjednači me sa odsutnim i dolazećim. Odskora.

Podredi njinim načinima. Privremenom, misliš, pristanku. Lagano odtamnjenje

od onog što je bilo do nebilog.

***

Kad dođe izvesni čas…

Doista, tada ti je dostajalo umeća (sada to, s osmehom, možeš tako zvati)

da u zajutarju izazoveš promenu oblika.

Malo poruge iz pustoši. Iskustvo direktne toplote. Miris drveta.

Spremnost koju si tražio. Iz drugih misli.

Prema ukrštaju senovitom. Broj dvanaest. Na vrhu. Preobraćenje? Ili povinovanje nelagodi koju si neoprezno uskomešao. Zveri neodređenosti lako je hraniti.

Malo al’ presne hrane.

Doista, tada si mislio da je to umeće.

Spremnost koju si tražio. Koje tebi neće dostajati. Ni u kušanju. Ni u smrti.

Pripevi mesta, vremena, načina. Obojiću te, uprljaću te, izjednačiću te.

Bojom, shvatio si napokon, bojom lutajućih misterija koje su… ali o tome više ni reč.

Inače bi utolio običnu izvesnost

onaj luk od juga prema severoistoku, recimo. Jučerašnje namere bile bi opozvane, lasno.

I ne bi bilo jutarnjeg mrmora i odreknuća.

Neposvećeni, prijatelji, potajnici i tumači Pedesetoknjižja mogli su samo da zaključe da se sve zbiva

na poslednjim spratovima prestoničkih svratišta i kućerina novog doba. U značenje brojeva

nisu pronikli. Ni u kodeks boja. Ulogu sečiva pogrešno tumače.

Obojićeš me opet. U potaji. Kad dođe izvesni čas.

Bojom svojih pripeva. Koju su lutajuće misterije odabrale. U mračnoj vrevi osamdesetih.

U svakodnevnom podanstvu.

U surim svratištima komunističkih prestonica. Pripevi vremena, mesta, načina vratiće se. Kad dođe izvesni čas.

***

U zemlji ne ničijoj, da l’ onoj prerušenoj, neka nas ne bude. U gradovima prisvojnim u crnim gostionicama šta bi? Plitak počinak. Jedno oko žestine, drugo – vodeno.

A drugog sleda nema, a ni cvasti nemirenja.

Na nekom alpskom brdu zasedaju presretači naših namera. Polet zidarskih radova i trgovačkih putovanja ugušen je. Čujnost i vonj rastu.

U decembarskoj noći odjekuje elektronski cvrkut policajca.

Samo ja uspevam da te prerušim. Sebe ne. Kako u pogubi nadolazećoj odlomke

u zvučanje jedno da spojiš? Izbavi se. Snegove neispisane da prizovem? Niži majstori objašnjenja posetiće te.

Olako podležeš u kušanju smanjivanjem. S revnošću se predaješ namenama koje ti udare. Pohodi bez daha. Bez zore. Davanje u bezličju. Iskupljenje od postojanja. Lukavstvo smrti skriveno u ploti.

Neka ti običaji gospodareće družine budu skloni. Neki iskoristiv način u podnožju ostaviće ti. Zadobićeš, napokon, celost koja ti je nedostajala. I nekoliko rezervnih videćeš u blizini.

Pravo obilje celosti. U gradovima prisvojnim, pozorjima ne ničijim, mojim ni u košmarima.

U zemlji ne ničijoj, da l’ onoj psoglavoj,

u pogubi godine, u raspadu dugog prerušavanja, zar upor, zar postojanost?

Nesreće putne, zastoj na južnim železnicama, zastoj daha. Dovrši napev svoj.

U pogubi svakog početka, u pogubi jezika.

***

Zametni opet napev lak (i tačan, u vek)

i pođi, bočno, u zvuk i slut.

I bled u san

u kom gospodari čin

utoni da bi našao i glas i plav.

Daruj ljubavima sipkim i omamu i trag

i pođi neoznačen i lak u noć.

Udara naum divlji i crn u krug.

Sad tražiš odziv i strah, ma kos.

U pogubi o licu zametni opet napev lak. Dovoljno toga znaš

o vodi u noći.

***

Procene su sve kolebljivije i sve je manja

naša spretnost u neodređenosti zelenomodroj, zelenolikoj.

Ko uze ostalo – jezik pa doziv i reke novodošavše neoprez? U brzoj deobi

ni lak san uljezu.

Pa sad ti proceni, odluči ako umeš, ako imaš dovoljno oslonca u odsjajima, dodirima, dogodovštinama nežnim i iskeženim.

Il’, prosto, pouzdajući se u svoju spretnost u neodređenosti zelenkastoj, zelenookoj.

***

Selo. Imajući u vidu

navalu slika i šumova, umor navikavanja, omamu kože, vida, daha.

Izuzimajući noći. Ne računajući prerušeno iščekivanje.

Reka – izjutra i predveče. Parlog. Infuzorijska zemlja. Čamac za dovoz drva i za slučaj rata.

Ali môra drugačije prisutnosti. Omaglica vodena. Zar samo druga pravila, drugi načini predvoja?

Selo. Drugi u malim porcijama neće nauditi.

A o obliku pomama tamošnjih ne znaš ništa.

Doista selo. Vrt. Reka. Povremena poduka. Lovokrađa.

Izuzimajući noći. Žbunastu, lozastu prisutnost.

Oduzevši peščano, sipko iščekivanje.

***

Ni siv log, ni drvo dvojno neću. Nikako odomaćene senke

u dokolici neću da tražim. Šumu možda, reku ne.

Pa ni govorljiva polja neću obuzdati da zrak budu. Otkud

dolazi pozno pouzdanje? Premoć neću, vodu neću, broja nema.

Vreme buđenja i počinka. Brz pohod, lak uvir neću.

Ni bolesti, ni zdravlje. Ni smrti vaše. Siv log, lak umor neću.

Gustina ljudi na pustarama okologradskim sporo se smanjuje. Iskrsavaju u peščarama, iz trščaka, iza žbunja. Neću

to, neću nezračje. Lak odbir neću.

Neprisutnost, zgusnuta, skoro se dotaći može. Brzo povlačenje neću

ti gledati. Poređaj ono što ti ostane u svetlu difuznom u red, u razdel.

Lak san, sumnju u značaj neću, a imena nema.

***

Još nisi napustio krug. A i zašto?

Na stazi pošljunčanoj ispod nogu ti još zvonko vrve mali obluci.

Kako dugo u neglasju možeš mirno prebivati držeć sebe u sećanju možda već odavno nemom?

Ne gradi terazije lude

Vreva i jara

lica umorno istih

i, opet, duž bulevara oveštali zavetni distih.

Krošnje sve ružnije. Zveri banalnosti a pesnik sve kužnije i češće pomišlja da

ispali hitac u izlizani čeoni lub,

kroz trsku, kroz šumu, u sled, u dvogub.

Kandže, zrnasta glad po cinku potamnelom.

Odlazak u pogranični grad. Odlazak u savsko selo.

Nek na poljima dvostranim ni prizrak lakomi ne budeš. Ne gradi mosta ni

terazije lude.

Ni srebro, ni usne

što iskrzanu ruku leče kos pad (u sneg?)

ni odložiti, ni ubrzati neće.

Bez reči, bez čuđenja (dvolik iz sazvežđa crnog) bićeš posle buđenja tamni, bezglasni mrmor.

Al’ opet omama šumi, usne se korenu nude. I neće naći umir terazije lude.

***

Večernja moć pustošenja. Jutarnja moć pustošenja.

Krug.

Krug belih zala

sad već spirala

usmerena u južne… šume? Možda.

Spirala, s četiri upora, sad već kometa

juri u neki prostor van dosega, van leta.

I samo navada

u hodi mi peva da šuma nije voda.

I samo običaj raspoznaje obličja na povratku.

***

Polako se navikavam na koso hitnutu misao

da je ona svetlost bila znak trećeg odricanja. A o

drugom početku peva maska. A suru kožu gubi rok.

A sve je plavlji čas prelaska u nevid, sve srebrniji tok

slogova. Govoriću sve

i znajući lakomo jasno da

nisam brz san pred dug put. Svest sipolika. Možda

reka, njen bludeći sluh. I sve pomirljivije za svoju priznajem tu misao–uljeza.

***

Šta nesanicom opet čaraš, koji do jutra zamećeš trag? Šta svoje u ničije pretvaraš, koju umaraš glad?

A nebroj je za izvesnost. A nedah je. Za napev.

A pepeljasto je za tajnu. A konačno je. Za čaranje.

Između umnoženih zvezda brz preskok, kozji.

U pomeranju oblaka nemo ludilo oblika.

Za tajnu, za čaranje.

A koso je, a pepeljasto je. U izgonu, u napevu…

A nebroj je, a neželja je.

I opet uron u plavet do razora, do bolesti. I opet, umesto istine,

neke iskežene simetrije.

A nereč je. Za iščekivanje. A pepeljasto je za tajnu. A otkriveno je za čaranje. A zvuk je. Za smrt.

***

Iskustvo bezobličja, iskustvo boje

i svojstva – ničija – za jutro se bore.

Navada plaveti, iskušenje bolesti u oku aveti

morale su se sresti.

Iskustvo bekstva. Redosled izdaja. Lažna jemstva sutrašnjih preobražaja.

Objava kože.

Iskustvo prerušavanja.

Tajne lože sutrašnjih događanja.

Pomama lučno, navika krugom. Odbegla sličnost uzvraća porugom.

Navika i pomama. Promena i liv.

Ti si im log, topla slama. Ti? Koji ti?

***

Način drveta. Način vode. Otvaranje cveta. Zov nelagode.

Bregovi, bregovi,

al’ gde su božanski tragovi?

Način reke. Način kiše. Svesti – jeke i odviše.

Način voska. Način peska. Vrtoglavica. Vinska.

Daleke šume, tri budne. Jabuke na stolu, lude.

I dvojna svesnost ispod svoda. Tako svetlost. Drukčije voda.

Način praha, senke, boje. A izjutra

– svakom svoje.

***

Izdig davnog. Uvir mernog. Kolut, kolut. Upor oka.

Obod dana.

Uliv s predahom. Pre pohoda. Uvir otpora. Izdig neglasja.

***

I slut i graja.

I glas i nelagoda. I pev i izdaja.

Ali drveće je omamljeno. Ali reka je ptičji putokaz. Ali voćne kočije prolaze.

Već govor postaje gust. Već slutnja postaje sigasta. Već voda otvara kapiju.

Ne lutka, ne maska, ne uljez i ne dođoš i, izvesno, prebeg ne

koje poslanstvo obavljaš tu, koje zveri presrećeš, vijaš, koje ti je pravo ime?

***

A plavo je za gubitak. A izgubljeno je za reku. A rečno je za šumu.

A šumno je za plavet.

U strahu, u nedahu,

u namerama rastočenim, u ugljenu, u lipovom, linije čekaju ruku.

U jezi, u jabuci,

u otporu kore, soka, u ljubavnoj omaglici zaspati odjednom.

A smrtno je za bliskost. A blisko je za dvojstvo.

A dvojno je za posvećenje. A posvećeno je. Za smrt.

***

Pisaću pesme–letke jer će nas, uskoro, bez slova posletka pojesti bela pokora.

Neću izvesno nikog pridobiti za zaveru.

No surim oblikom, trpkim zvukom izopačiću meru

postojanja bar jednog. Kasno će biti da se vratimo. Znak odobrenja, kredom, osvanuće na vratima.

A u kapima znoja pogled hiljadu očiju. Strelci kroz razliv boja stari posao dočinju

i staru slutnju, kožom. Preosvetljen u padu pozdraviću podložnost, ćutanje i navadu.

***

Razmišljam o delu što će novog podstreka dati izdajama koje će buđenjem počinjati, na pohodima plesati,

u slovu novog početka dogorevati.

Ispisujem i precrtavam reči e da bi našao napev zavodljivi

koji će jasnoću i izvesnost konačnu dati nekoj podmetnutoj pomisli,

a povodljivost večernju prerušiti u otkrovenje.

Mora biti da mi je nadohvat namere postupak neki zvezdoliki

koji će razgor bekstva izazvati. I veselost što skriva

tajnu otrovnu al’ u početku pevnu.

Pravim nacrte za izum sjajni

koji će priliv nove trajnosti dati jednoj oveštaloj despotiji, nov izdig naklonosti narodne prema vlastodršcima, novu bujnost sisama njine Polihimnije.

Razmišljam o delu što će

novog poleta dati samoobmanama, opsenama, što će, u predvoju bez boje,

izazvati promenu svojstava, promenu načina.

***

Grad ovaj od nekuća, od sige, od rđe

nije moj. Ni reke. Ni rušeće linije drveća i zidova. Ni njegova pozorja. Moj govor,

za koji mislim da je njihov, pripada nekom nepoznatom narečju. U ponekom staklu kad sam već prošao ogledam se.

Pozni smehoviti dolasci kući

nisu moji. Kao ni jutra. Kao ni nedelje. Nedodir. Zamorno sablasno prisustvo.

Ja sam za pokoru tu – da gledam ispunjenje svih pomama. Njinih, a nijedne moje.

Pomama ponavljanja oblika. Ponavljanja okolnosti. Ništa moje tu ne nalazi neku pogodu.

I osećanje nedostatnosti koje delim sa meštanima i pokuda poretka – u stvari su oblici prerušavanja jer sve je ionako po nekoj drugoj meri.

Kazne njihovih sudija

meni ne mogu nauditi. Meni pripada samo onaj »suvišak zla« u njima. Preves osvete. Pomama osude. Lukavstvo neboravka.

Ni u sasvim retkim (zato više nežnosti) očima optočenim pozorišnim srebrom nisam; one se same začaraju;

same prečvrsnu u drugu svetlost, u drugu gipkost.

(Ipak, više nežnosti!)

Nema me u pomami ponavljanja boja. U oblosti onog što se događa drugima.

U ludilu sličnosti i različitosti. Golih krošnji. Brda. U načinu na koji onaj pas leži na suncu.

Ni u drugim svojstvima i načinima. Optrčao šumu. Reku. Nema me.

***

I lik i broj, i promena i opsena. Kome vino, kome roj?

Odziv i opčinjenost i poruga. Koji trag, koji plen?

A glas i vedrina, a ne anđeo na ramenu. Šta noć, koji zbeg?

U neglasa unajmih se na tri godine. Koji čas, otkud vid?

Usuđujući se lasno ne prepoznaješ više šta je tvoje. Koji znak, otkud lik?

Smanjujem tebe, smanjujem sebe. Ko priziva, ko peva?

Još tražim jeres prostora. Šta izgon, šta glad?

Nekoga svu noć vijaju, izjutra to ipak nisi ti. Kad jednom, ko plav?

***

Pogledi na zvezde. I pomisli, valja priznati, sasvim neodređene. Ljubav donjozemaca. Otimajući se poljima poricanja.

Koja vrebaju. Koja usisavaju noćne prolaznike. Igrajući se od početka sa svojom konačnošću.

Uvek joj izmičući. Za tri šume, dve magle, poroznu noć.

I liskun sjajni, na licu, u gomili.

Smrt neverno bliska. Al’ bliža no ranije. Za jedan preokret koji se neće dogoditi. Za kratko gnušanje

prema svakoj pomisli o promeni.

***

Ono omame. Ono daha.

Pa nakot nereda. Pa noć.

Kratak prelet retkih ptica. A iza zvuka tek kasnije prepoznaješ tragove.

Ono sjaja

pripadanja,

ono reči

uliva. Pa bezvučje.

A u noći se lagodila zamka.

A u promeni izdavali te pokreti.

Ni dolazak proleća. Ni let glasa.

Ono omame. Ono daha.

***

Svojstva šume. Svojstva vode.

U raspadanju nekog straha.

Svojstva kože. Svojstva boje.

Deo sablasne verovatnoće.

Svojstva ruke. Svojstva gljive.

Na kolenima, pred tuđim posteljama.

***

Izbaci me iz sebe. Zgrušanu noć. Komad pluća sa stranim dahom. Zgnječi sipu u glavi.

Sastruži. Sigu na licu nahvatanu. Mahovinu severne kore. Cvasti šalitre. Micelijum gljiva.

Izbaci u omaglici nepoznatih pogleda koji klize niz slepoočnice, uši, potiljak jer lice će biti zemlji okrenuto.

Izbaci. Pod narkozom, za tri minuta.

Lekarijama koje izazivaju odbacujuće talasanje tela.

Izbaci, izluči, isijaj. Ogled

odbacivanja kroz oči. Gledanjem postojanim u neki red, u neki neput.

U dijagonalne redove voćnjaka. U predeo oko očiju zveri bilo koje.

Onog koji znak i pogodu nalazi u šatrama, u cvetovima jevtinih filmova,

u prerušavanju bez umeća,

u ploti u raspuću podatnijoj, šumnijoj, izbaci, izluči, isijaj.

Imaj pomoćnika koliko bude potrebno. Nakot verovatnoće. Zveri vreve.

Sastruži. Razloži. Rastvori.

Zgrušanu noć. Slepu mrlju u pomislima. Kužne pege u naumima. Svetleći

otrov u krvi. Sporogoreći.

Kušanje razorno. A podmetnuto. A sablasno.

Izmeri na tasu jutarnjem. Strmoglavom. Pa otplavi. U mulju i peni priobalskoj.

U plutajućim slogovima, senkama dodira, preokretima iz nebilog. U ostacima prerušavanja. Olupinama školjki. Algama. Spajanja. Zglavkovima, opnama, infuzorijama, liskunima, neoblicima.

***

Vraćam neglasju, neodređenosti nered koji sam pokrenuo. Pravilnost

koju videh bila je samo udvajanje u ogledalu. A prikaze: jednosložne, dvosložne, trosložne…

Neka zakonitost njihovog podavanja zvuku. I smenjivanja u sledu.

Stvari će mi dugo vraćati odzvone pridatih svojstava. Svetleći nebroj u krvi pulsiraće, govoriće mi gde sam, neko

vreme, pa ni za trag, pa ni za cvet.

A oblivajući, a oblivajući svoje odlivke razbacane svuda. Kretanje koje sam izazvao sve manje će doticati

svoj odraz u vazduhu,

sve kraće pa ni za pomisao.

***

Od nereda pomami pozdrav. Iz zla, iza šuma, iza nas zna se šta na to veli glas

od uliva jači, prerušen.

Na trag senka pada; od misli senka lasnija. Napada nas znak vode.

Od neglasa promeni odgovor.

Pre reke tri svetlosti. Sa zraka opada ljuska. Napada nas zrak vode. Na trag senka pada.

Od tajne službe utamanjivaču nalog. Zna se šta o tome kažu prijatelji. Utamanjivač nišani. Glas prerušen. Od nereda pohoti pozdrav.

***

Uzmak za uzmakom stigosmo na kraju u dvor u kome, po zidovima i prozorima,

strepnja leprša. Po koracima na stepeništu merim ludilo i stišavanje dana.

Ni jednog glasa po zalasku.

Popci se oglašuju u ritmu u kome dišem.

Dobroćudni sobni pauci – utamanitelji mušica i zolja – uznemireni svetlošću ustuknu korak, dva.

Na zrakastim stazama ni mojih misli nema više.

Nema smisla više govoriti o tome.

Pisma, odbačeni oblik razgovora, biće dovoljna. Ona su možda već napisana.

Nema tome ni mesec.

Upoznajem tek ono što dopre do prozora: večernji dah lipa, svežinu jutarnju. Ostalo se događa, ako se još događa, samo u sećanju – u to vreme spavam.

Neke reči probude nenadno odsjaj neke davne prisnosti. Ko je tako govorio?

Prisnost lebdi, al’ lice se ne pokazuje. Neke reči, davna prisnost.

Na kraju mi je ostao komad sveta

do koga još dopiru lavež, dozivi preko reke,

u kome skončavaju prolasci, pomama kretanja. Ugao sveta, komad pogleda, na kraju.

***

A s večeri obli ples ponavljajućeg i poznatog: Bašta. Ruže. Mačka. Plen. Sura soba. Pauk. Klatno.

Postojati u nizu brojeva, biti ulog, osećajući poniznost pred onim što se zbilo

i pred sledom koji u raspadu jata, leta,

vodenim rastvorom boji mogućnost preokreta.

I opet ponavljajuće ali sada neprepoznato:

Pauk. Plen. Ošamućen. Ruže. Mačka. Soba. Klatno.

Elegija

Odsada izvesno neću voleti

putovanja, staničnu vrevu, velike gradove. Mnogolikost sablasno podatna. Dvozrak događanja. Obmana učestvovanja.

Neću, izvesno, odsada.

Pa ni obale nekad mi drage, preplive predvečernje, ludilo drveća

voleti neću. Tople alge, vlažnu mahovinu – isto, pa ni kao prizrak.

I avetinjsko obilje i namere zrakaste…

I vode i kuće polako zapustiću.

Gipke žene, pribranije u ogledima pokušaja i greške gipko zaboraviću.

Ogled poslednji. I san, i smrt.

A samo je jedno polje do kraja nauma, tri mosta, tri brega, a ipak!

Svest plava, a grabljiva. Tri grada, tri šume oprost obećaše dati. A neće.

Onaj koji nije prebivao u predvoju, u raskrugu, mrziće reči moje. Onaj kome se nisu vraćali pripevi lutajućih simetrija kao prizrak pouzdanih znanja neka odustane. Onaj koji bude ukrao telo posvećenice ostaće u nedoumici. Prevarena jamska zver.

Odsada neću imati oslona u onom što se dogodilo no samo lakomo, nedodirno, u dolazećem.

Ni u izgovorenom. Jedino u zaustu, neobraćenom.

U predvorju glasa. U neznačju koje… u raspuću koje…

Odsada, u neznačju, u dolazećem, nedodirno, odsada.