Miodrag Miša Stanisavljević

Pesme

Pisma Aleksandra Roša

1965.

Viktoriji

gasi živote »vodenih cvetova« sad jedne

sad druge svoje polovine

Zavojite stepenice, k njoj!

***

Pripremajući se jedne večeri za san rekoh sebi:

ona je divna

ja je prosto volim

Koliko sam dugo bio pod tim iznenadnim i blagotvornim uticajem:

gledajući je i slušajući je pomno!

***

Veliku mirnu površinu reke, veliku površinu mora u bonaci, veliku površinu jezera umirenu listovima lokvanja, mirnu površinu nekog basena, mirnu površinu neke cisterne

– za prikupljanje kišnice i snega u bezvodnim krajevima – noćas

čelom talasah!

***

Pouzdavši se u svoja jedra i vetar (moreplovac)

Pouzdavši se u svoga konja (konjanik)

i pouzdavši se u svoju kamilu magarca irvasa (jahač uopšte)

Pouzdavši se u svoja krila (ptica)

i pouzdavši se u svoja krila (leptir slepi miš pilot) Pouzdavši se u svoja peraja (dvadeset hiljada vrsta riba) i pouzdavši se u svoja peraja (kit)

Pouzdavši se u svoje noge (pešak)

i pouzdavši se samo u svoje noge (isključivo zveri)

Pouzdavši se u svoje noge i ruke (plivač)

Pouzdavši se svako u šta ima da se pouzda svi kreću na put

A ja samo sa svojom ljubavlju kao jedinom poputninom

A ja samo sa svojom ljubavlju kao lađarinom

Sa svojom ljubavlju i kao mostarinom Polazim…

***

Ne nađoh drugo do nerve od poznatog lista

koji je pojela svilena buba i sama

već bivša

Ne nađoh drugo do korenje od visokih dvojnih hrastova

ophrvanih mahovinom i imelom gde dolazismo

Letos!

***

Kao veliki nacionalni parkovi…

zaustih

Približavah ti se opasno i dugo kao što se s planine

– serpentinama – približavamo gradu u kotlini

Naginjah ti

kao što reka naginje moru

Sećam se

nešto sam ti još u početku ove pesme hteo reći – evo govorim ti:

od velikih nacionalnih parkova lepša si

Niko mi već ne vrati…

Niko mi više ne vrati ranog mezimstva dom! Osvrćem se za njim kao za vodopadom.

Njegovi zidovi, sleme, sad su tek obris u duši, al’ svetlost u prozorima ništa ne može da sruši.

Ta i skitnica poslednji bez novca, odeće, zdravlja, sećanjem dom svoj gradi

i osmehom pod krov stavlja.

Niko mi već ne vrati ranog mezimstva dom. Jednako se osvrćem

za šumnim vodopadom.

***

Ulica, red platana I osim njih – nikog. Obložen somotom Zlatarev izlog.

Za jedno popodne Ogoleo platan. Zlato koje sklanja Predostrožni zlatar.

I zvuk sirene

Jednoličan, tup.

Masnice što ostaju

Na crnom somotu.

Ulica, red platana

I osim nas – nikog.

Zaboravio sam: noć,

Crn, prazan, izlog.

Pesma

Neosetno taloži se breme dana i godina,

k’o prah brašna što se slaže na paučinu starog mlina.

Al’ mlaz što prah ozaruje već bledi uveliko.

Gle crva što omegu

naziva svojom vernom slikom.

Već sutra, već sutra manje će da mi sija! Gle crva što mileći u omegu se izvija.

Jedino moje srce,

tek po čuvenju mi znano, negde u pustoši kuca uporno, neprestano.

Ali i za nj čujem da slabi, uveliko; gle crva što omegu

naziva svojom vernom slikom.

Već sutra, već sutra manje će da se duri! Gle crva što – hodom

omegi sličan – nekud žuri.

A vi, o mora daleka,

da l’ još računate na me? Ja ću krenuti makar plutajuć na bali slame!

Ja slutim, taj čas bliži se uveliko; gle crva čiju tajnu

dosad ne odavah nikom.

Koliko sutra, konačno, nekud ću da se denem…

Tek u omegu zgrčen crv može da krene.

Pisma Aleksandra Roša

***

Svu noć je moje lice, s podbratkom na dasci vagonskog prozora, promcalo nepoznatim predelima.

Otkunjao sam još jednu etapu svog života, udišući miris gareži i olaja. Uvek taj miris!

Dok sam živ nosiću u sebi miris olaja starih učionica.

***

Ovo je klas. Ovo je samo jedan klas kog treba milovati počev od petelke pa preko dugog i nežnog osja i to je sve.

Ima li nekog ko nešto ne shvata iz nehajnog i hladnog opisa mog? Nema tog.

Ovo je klas. Ako se ovaj klas miluje obrnutim putem – on postaje nprijatan, postaje opor, počinje da bode i ništa više, i ništa više.

Ima li sad nekog ko nešto ne shvata iz neuglednog opisa mog? Nema tog, nema tog.

***

Za slučaj da dođeš sve će opet biti po starom; opet ću ti dugo govoriti, isprva nerazgovetno i zbog toga na mahove malo nabusito, ali ti ćeš, zar ne, dobro razumeti svu moju smušenost i sve moje okolišne znake ljubavi…

***

Ponovo mislim o svim njenim rečima i postupcima za poslednjih nekliko dana sve pouzdanije razabirući njihovo pravo značenje. Možda sam sve to slutio, možda sam sve to uviđao i ranije, al’ ipak nikad tako jasno kao ovo sad! Zatim se zaričem da ću sutra postupati sasvim jenostavno i odrešito.

Al’ opet, kad se umiren ovom izvesnošću latim nekog posla pa, u jenom trenutku, uhvatim sebe kako sam nešto uradio sasvim odsutno i bez imalo pažnje,

sve mislim da ništa od toga neće biti!

***

Sad moji laktovi opet počivaju na kolenima. Suviše kratko razgaljvala si me. Koliko puta sam se otad naglo prenuo i, daleko od pomisli da se osvrnem, osluškivao kako ulaziš.

Moji laktovi opet počivaju na kolenima a glavu sam zaronio u šake. Teško da ću ikad više sresti tvoj pogled odobravanja il’ negodovanja,

al’ jednako, jednako, se nadam!

***

Hoću da ti opišem kako je vulkan proradio i kako su naši životi i imanja bili u opasnosti zbog njega.

Najpre je nekoliko dana iz njegove kupe kuljao otrovni dim koji je grizao pluća, naša i naših tovarnih životinja; zatim se pepeo slagao na nasad evropskog povrća koje s mukom uzgajasmo. Tronuti i nemi čekasmo. A kad se jednog dana prolomi pucanj i visoko uvis polete usijano kamenje mi, pobeđeni, uzmakosmo.

Stojeći na bezbednom rastojanju, u kaučukovoj šumici koju sam dgim strpljenjem i marljivošću podigao, video sam kako je pokuljala lava. Veličanstven i užasan prizor! Paklena jara dopirala je do mene. Odjednom, na moj užas, iz mog drveća poče da curi kaučukov sok, zgušnjavajući se u fantastične oblike, izraštaje i spirale, u najčudnije ruže. To je trebalo videti! Tada, dragi brate, bejah na granici ludila…

Posle nekog vremena videsmo iz daljine kako je napredovanje žitke lave bilo zaustavljeno. Očigledno – hladila se. I hladeći se – zgušnjvala se. I zgušnjavajući se – grčila se.

Pomislimo da je to kraj naših muka i strepnji. Ali ja primetih kako se u poslednjem grču lave, iz još nestvrdnutog bazalta, izdvaja ogroman prozračan kristal pravilnog oblika.

Dani koje provedosmo potom protekoše nam u smirivanju i odmaranju od uzbuđenja. Nekoliko porodica odmah napusti naseobinu. Ja, pak, olučih da ostanem. Život se polako sređivao oko već stvrdnutog bazalta. Kiše učiniše svoje: trava i ostalo bilje naokolo poteraše bolje nego ikad dotle. Moja šumica kaučukovog drveća prebolela je. Vreme prolažaše brzo u otaljavanju najprečih poslova. Nekako u isto vreme rodi mi se sin. Mišljah da su stvari ponovo pošle svojim pravim tokom a da će erupcija ostati neprijatna i vremenom sve bleđa uspomena. Ali prevarih se.

Kad jednog žarkog dana pođoh u obilazak svoje kaučukove plantaže, videh je svu u plamenu. U trenutku shvatih sve.

Veliki kristal koji je stajao nadomak moje plantaže (a koji sam dotle primao kao ures našeg obroka) izazvao je, uz pomoć sunčevih zrakva, požar na mojoj plantaži. Tako je, dragi brate, vulkan i posle svoje smrti nastavio da hara.

Izbezumljen pojurih i ubrzo posle toga grozeći se (još se grozim!) napstih te užasne krajeve.

***

Nameravam da ti ispričam kako sam, dosta dugo, bio žrtva jedne vešte obmane. U južnom delu moje kotline raste nevelika šuma. Već odano zapazio sam da je ona, ma odakle je gledao, svuda jednako visoka. Isprva mišljah da je to prosto zato što je sačinjava drveće iste visine. Ali to je bila varka. Otkriću ti njenu tajnu.

U okrilju šume izraslo je jedno brdo!

Sve se dogodilo vrlo neprimetno i postupno da nijednom tokom godna nisam ni pomislio na takvu mogućnost. Evo kako.

U podnožju brda, ili na ivicama šume, već kako hoćeš, raste najviše dveće; na padinama ono srednje visine, a pri vrhu i na samom vrhu brda nisko rastinje, grmlje i žbunje. (A to će reći da visoko drveće ne kinji svoje niže i slabije susede zakidanjem neophodne svetlosti, u ovom i inače osunčanom predelu).

U podnožju – visoki kao samo brdo – rastu džinovski eukaliptusi rdom s daleke Tasmanije. Vrlo su osetljivi prema, ne toliko čestim kliko iznenadnim, zahlađenjima u mojoj kotlini. Iza eukalipta dolaze kraljevski platani, neobično širokih krošnji. Malo dalje rastu gorostsni čempresi. Pouzdano znam da nešto kriju u svojim gustim i tamnim krošnjama. A šta to? A šta to?

Iza njih dolazi krug jablanova. (Neprestano dopire do mene njihovo ječanje na vetru. O jablanovi iz sumorne pokrajine Pelagonije!)

Zatim dolazi drveće srednje visine. Lipe, kestenovi, jasenovi, a onda se visina drveća osetnije smanjuje i krugovi postaju sve uži. Dolazi pojas niskog rastinja.

Ostaje još red patuljastog, kvrgavog grmlja, onda nekoliko kupola žbnja i eto nas na samom vrhu brda.

Na taj način je sve rastinje u ovoj šumi dostiglo istu visinu, a time je, ujedno, i brdo izraslo potpuno sakriveno; u tome je cela umetnost, dragi brate.

***

Došao sam da uredimo našu malu stvar.

A dosad? Samo neprijatnosti, draga moja. Udarac za udarcem zadvah svojoj izmučenoj ličnosti. Dosta sam spavao po vozovima u nelgodnim položajima, premeštajući duh svoj u otvoreno polje… Dosta je bilo snova pod zelenom svetlošću za spavanje. Dosta sam se nauzeo hladnoće velikih masiva, dosta sam ležao na neotkrivenim arterskim bunarima. U poslednje vreme listove mojih nogu prožimalo je samo nestrpljenje povratka.

Sad opet ljubim mezgru tvojih usana. Moja ruka opet s četiri prsta uvija tvoju kosu u najrazličitije kovrdže, a palcem razmrsuje i gladi. Ti tako malo tražiš, draga moja. Ali šta je ono što u ljubavi tražiš prema onome što uzvraćaš!

Bez zazora i podozrenja, vratio sam se da uredimo našu malu stvar. Nisu li ipak od značaja te sede vlasi u mojoj i tvojoj kosi? Kao da će iz tvojih očiju svaki čas grunuti suze. Ta znaš draga da su u crnim šumama jasike samo ukras!

***

Sprečen sam da dođem na vašu malu svečanost.

Znam da tamo već sviraju briljantnu polonezu Henrika Vijenjavskog i par za parom izlazi na blještavo osvetljen podijum.

A vas draga moja vidim postrani, u vrtu, kraj vaših malih šeboja, postjanu u svojoj tuzi.

Utom: vetar. Napasnik jedan! On se vrlo neumesno ponaša mrseći vam nekoliko pramenova kose, igrajući se vašom haljinom od tila. Ali vreme je da se vratite među goste koji su svakako već primetili vaše odsustvo.

Kod doksata zastajete. Još jedan pogled na baštensku kapiju, ali ona je bez odgovora, i vi se postepeno približavate sve glasnijoj muzici iz svernog krila vašeg starog doma.

Sprečen sam da dođem na vašu malu svečanost. Da sam nešto živ! Ovako…