Pesme s putovanja i druge 1965–1969.
1969.
Male nevešte kuće
Male nevešte kuće
Na brzu ruku podignute. Građa uboga, trošna: Trska, slama, zemlja i pruće.
Male nevešte kuće
S malo blagoslovenog dima. S grobljima – blizu il’ dalje, Već prema običajima.
Male nevešte kuće
Bez stepenica, bez plota, Skupljene oko crkava K’o nedaće oko života.
1969.
Planine
Predamnom litice čine zid
Al’ ne zaustavljam se, mada lutam. Promisao po kojoj su izrastala brda Zaloga je da svuda mora biti puta.
Drum, pruga i reka Druguju u ovoj pustoši. A ja tumaram sam Sve više sustajući.
Al’, evo, kasno u noći
Dah moj pronalazi visoravan I dugo, dugo tonem
Na raširene ruke trava.
1965.
Jablan
Gde sam išao! Otkuda sam dolazio! Stajao sam na putu, a onda je Naglo pljusnula kiša i pojurio sam Pod stari jablan da se sklonim.
Ima drveća koje kapi kiše
Dočekuje na široke, pouzdane grane, Ali ti, jablane, kraj kog sam stajao, Ti si kišu dočekivao isto kao ja.
Vozači su palili svetla – Toliko je silan pljusak bio.
Kisnuli smo. Nismo zaista imali kud Saterani u to široko, široko polje!
1966.
Talasi
Satima mogu da gledam talase
I da posle toga nemam nikakvih zaključaka. Dolaze i skončavaju mirno
Tu pred mojim nogama.
Onda opet dolaze, neprestano dolaze I ne rekav ništa razlivaju se. Danima mogu da gledam talase
A da se ne događa ništa.
Al’ danas jedan, tršavi, (Odmah sam ga prepoznao!) Dolazeći smijuljio se
Da jednom je već bio tu!
1967.
Noćna česma
Na pustom trgu U tišini noći Šumi samo Stara česma.
Severac joj U naletima Otkida kapi I
Samo ponekad Uspeva da skrene mlaz Na pločnik.
1968.
U trščaku kraj puta…
Nikog nema u trščaku kraj puta. Da, tu su već negde ptice
U svojim malim gnezdima Svijenim na tlu.
Nepomična je trska; nema ni vetra. Tek slabo njihanje otkriva
Iza jednog gustog bokora Lovca pritajenog!
Miran je trščak. Ptice ne vide lovca. Lovac ne vidi njih, misli da je sam.
A malo dalje odatle, ne videći ni lovca ni ptice, Moja draga i ja!
1968.
Šumski potok
Kraj nogu
Spazih mali šumski potok: Projuri
Odzvanjajući
I iskreći na večernjem suncu.
Al’ malo niže odatle, Tamo gde počinju livade, On se razliva po travi
K’o moji prsti kroz tvoju kosu.
1968.
Polje
Talasalo se Veliko polje žita Čas prema jugu
Čas prema severu.
Neka devojka dolazila je Nevidljivom stazom kroz žito. Kako joj vlati dopirahu do pasa Činilo se da je celo polje – Njena haljina lepršava.
Kuda je išla!
U jednom trenu
Izgledalo je da će je talasi doneti do mene. Al’ staza skrivena, u žitu utabana, Sigurno je odnosila dalje.
Ostao sam ponovo sam. Čas prema pustom puteljku Čas dole ka reci Neprestano bežali
Meki zeleni talasi.
1968.
Selo
Jabukov cvet Opada na suvi put.
Ništa se ne događa.
I ptice u voćnjaku Pevaju dugo, isto, Kao da pada kiša.
1968.
***
To si ti –
Kovitlac praha i suvog lišća trske Na dugom pustom drumu.
Neprestano mi nešto šapućeš. Al’ pružim li ruku
– Odmah bežiš!
1969.
Jezero
Kao što ljubavnik po znacima neznatnim
Oseća približavanje kraja
I nemo, skoro uživajući,
Sačekuje ispunjenje bolnih slutnji
Tako i jezero
Sluti skori odlazak leta.
Još se blistavo završavaju večeri Al’ jutra su sve hladnija i duža.
Ptice se bude na kamenju tužne i nakostrešene. Zamiru pesme i smeh.
I jezero se već setno osmehuje Pod prvim kapima kiše.
1969.
Zvonik
Zvoniče od belog kamena! Dok ti se približavam iz daleka Ti me, kao i ostali koje minuh, Zoveš da se zaustavim tu.
Šta mi obećavaš, ti što se osmehuješ na jutarnjem suncu, U gradu čije krovove nazirem!
Da l’ ljubav!
I koju vrstu mira!
Dugo već idem od grada do grada
Ne ispitujući ništa osim potpune ostavljenosti. Reci mi, visoki, odakle dolazim,
Kuda idem!
Ti vidiš sve odozgo svojim crnim očima.
Ponekad zateknem sebe
Kako se bavim planovima za povratak,
Smišljam dobre odgovore, izazivam iznenađenja…
Ali, sve je to odsjaj
Samo odsjaj nekog ranijeg življenja.
Ti to znaš. Ti vidiš sve.
I to kako se, već sustao, premeštam od grada do grada Ne istražujući ništa osim ćutanja.
Reci mi, ti što druguješ s daljinama, Šta me čeka!
Al’, gle, ti se osmehuješ, Ne govoreći ništa,
Ne naveštavajući mi ništa
Doli budućnost tako jednostavnu: Dalje, samo dalje!
1969.
Jutro
Budiš se iznenada,
Čuješ pod prozorom graju: Smeju se, zvonko,
A oči im blistaju.
Rasanjuješ se; minuli su A ti bi s njima.
Misliš: o, zvonko, Sa sjajem u očima!
Posle toliko vremena Opet se, tiho, smešiš; Zaustio si da kažeš, A ne nalaziš reči.
1965.
U tvom poslednjem pogledu…
za R.
U tvom poslednjem pogledu – Ni straha, ni bola.
Tek vetar, kroz svet nečujni, Pramenje belo nosi s topola.
Shvataš: to nije putovanje, O, blagosti, to je – tu!
A pramenje meko topola Plovi na majskom vetru.
U tvom poslednjem pogledu – Tek nemo pramenje u letu…
Al’ pogled gasne i time gubiš Poslednji oslon u svetu.
1965.
***
za R., rano preminulu
Ta vest se približavala kao veliki talas. Čekajući, nisam ni osetio kad me minula. Izostao je bol.
Samo mi se dugo posle toga činilo Da u rukama nešto nevidljivo nosim.
Više je nema!
Ja nisam pristajao na to
I kružio sam oko te izvesnosti Nadajuć se da će u nekom trenu Odjednom drukčije biti sve.
Al’ sve je bilo isto, otad uvek isto!
I umesto da otupim Što bi bilo spas
Postadoh samo odsutniji. To možda beše štit.
Al’ užasnih li časova
Kad bi bol stao da cepa odsutnost!
I sad, kad se zagledam tamo, Vidim sebe dalekog, nejasnog, Kako dolazim sporim korakom
Prolazeći kroz dane, nedelje, mesece, A ničemu u susret ne idem!
1965–1969.
Nekad je sve bilo moje…
Nekad je sve bilo moje.
Nehajni vlasnik obilja što me okruživalo Nisam znao za drugo
Doli za ljubav.
Koje li nesreće da sam odjednom Imao da izgubim sve!
Kao u livadi, s proleća, pokušavah da zapušim izvore Al’ odmah bi pokuljalo na drugoj strani.
Videvši da to traje
Već nisam ridao ni očajavao.
Kad je život jednom uzeo taj smer Nisam ga zaustavljao.
Izgledalo je da se sav život prelio I da će iz njega oteći sve.
Pa nek otekne, otekne sve Čemu srce brana nije!
1965–1968.
Neverni dani
Neverni dani Rasuti po pustinji, Nekada moji, Sada – divlji, ničiji.
Neverni dani
Mojih pometnji ranih, Vratio sam se po vas A vi se – razbežali.
Neverni dani Srce je krivo!
Odlagalo je predugo
Da skupi vas u neki život.
1965–1968.
Sanjao sam…
Sanjao sam svoju smrt: Pao sam i ljudi se skupiše.
Draga prinosi mom licu ogledalo
– Ogledam se, ali ne dišem.
Ja sam posrtao, padao Ustajao, padao opet…
Al’ odluku sam stvarao uvek: Počeću ispočetka sve!
K’o dečak, jednako gubeći, Izmišljah uvek nove igre. Al’ sad – ne mogu ustati, Ne mogu otići nigde.
Ležim nepomičan, nem. Pokriše mi nečim lice. Preturaju po mojim džepovima Pretrpanim, kao u skitnice.
Sanjao sam svoju smrt: Pao sam i ljudi se skupiše.
Draga prinosi mom licu ogledalo, Moj lik je tamo, ali ne dišem.
1967.
Hiljadugodišnji pljuskovi
Zatvaram oči:
Zemlja u vodi plovi.
Vrlo malo zemlje.
Hiljadugodišnji pljuskovi.
Sve manje zemlje.
Tonu i vrhovi planina.
A onda, k’o krug na vodi,
Svetom se razliva Tišina.
I sunce tone.
Poslednji, nemi odsevi.
I kao zavese
Hiljadugodišnji pljuskovi.
1967.
Bejasmo u dva predela
za B. V.
Bejasmo u dva predela
Bujna i osunčana,
A između njih, u trećem,
Kiša je lila celog dana.
U jednom predelu – smeh,
U drugom – tiho jecanje…
A ti si dolazila
Razmičući kišu kao granje.
I svi predeli uokolo
Plovili prema Beskraju,
Jedino naša tela
Bliskosti, Zagrljaju.
Al’ k’o što žudnja za beskrajnim
Sve oko nas razdire i slama
Tako i ljubav nas –
Neiscrpnim blizinama.
1967–1969.
Crvena Zemlja
Napuštam Crvenu Zemlju*
Znam da ovaj put vodi samo u ćutanje Iz ćutanja u nestajanje
Ali, izjutra ću biti daleko.
Neću da mislim šta će se događati kad odem. Zatvaram oči.
Ići ću tako daleko dok misli te Ne sustanu i počnu zaostajati.
Osvrćem se još jednom s bolom i tugom: To je lice mojih srećnih maštanja! Trebalo je godina da shvatim:
U pustinji sagradih dom, pustinja mi bejaše okućnica!
Neću se više vratiti u Crvenu Zemlju!
Sve kad bi i postojalo nešto od davnih obmana, Sve kad bi i izvesnost ljubavna čekala me tu, Neću se vratiti.
Neću se vratiti! Neću se vratiti! Hiljadu puta ne!
Još dugo ponavljam stojeći na raskršću, Suzama učvršćujući odluku!
1966–1969.
Izgnanstvo
Stojiš priljubljen uz okno Pustivši sa lanca dane…
Još isto pitanje ponavljaš plaho Pozleđujući rane.
Ali ne žališ već onako Za onim od čega si bež’o! Sad te i dah na staklu
Odvaja od svega, beznadežno.
Odlaziš u dubinu sobe.
Još dugo ostaćeš tako, sam, Lako se zamarajući,
Brzo tonući u san.
1967.
* Ime jednog sela.
Doskora, još sam pitao za te…
Doskora, još sam pitao za te. Sad više ni to.
A odavno te ne tražim.
Ne znam ni gde ti je sad dom.
I retko
– Kao ovo sad –
Jedna nestvarna, prozračna ruka
– Što se odvaja od ove što umorno niz telo počiva – Pomiluje tvoju kosu:
Nekad sam te mnogo voleo!
I samo ponekad
Osmeh neki, neki pogled, Il’ pokret ruke beznačajni Zatrepere kratko, blago
K’o vetar na umornim kapcima očnim.
I ništa više!
I ničeg više od dugog boravka tvog. Neko vreme sam te sanjao.
Sad već ni to!
1968.
***
za E. M.
Sav život bejaše jedno hladno veče. Muzika. Jeka jablanova.
Radiću do 8. Čaj.
Samo u ranoj mladosti Bio je jedan dugi čas Kad ti se činilo:
Nikada neće doći ljubav!
Posle je sve već bilo isto: Postojanost bola il’ izvesnost sreće. Koraci. Ići ćemo u Beč. Šum česme. Godine kao jedno vetrovito veče.
1968.
Srce
Ponekad zastaneš u žurbi
I ko zna šta gledaš dugo i netremice: Kako brzo (kako tako brzo!) Minuše godine.
U nepotrebnoj i neshvatljivoj jagmi Prođoše godine,
A srce je, zaboravljeno, ćutalo Dobijajući tek mrvice.
Sad, kad je telo sustalo a duh skrhan, Ono tek čini prve pokušaje.
S tugom slušam to zvonko oglašavanje Nalik na lepet nespretnih krila.
1968.
***
za M.
Nemarno prolazimo pored već pitomih laži. Nemamo snage ni želja.
I samo po koje zlo
Daje sjaj našim pustim danima.
Ne gleda isto onaj koji voli! Samo istinu očekuje i traži I ne želi da sretne laž.
U nekom boljem svetu živi on. Al’ mora je sresti, ma i zrno!
I ja sam je sretao
Majušnu, slabačku, nikakvu…
Kako bih se prestrašio!
Tog bola koji sam odjednom imao istrpeti! Nisam znao drugo tad doli nestati Odmah nestati ostavljajući sve.
I bežao sam, bežao…
Kasnije sam počinjao da shvatam šta se dogodilo Ali tuga, neka neispitana tuga tako bi me zgrabila Da sam išao sve dalje
Mada sam tako želeo da se vratim!
1969.
U polju
Dugo već razmišljam
Al’ misli mi ne donose očekivani mir.
Zašto sam sam!
Zašto se moje lice sa zebnjom
Pomalja iznad visoke trave!
Zašto se krijem!
Zašto okrivljujem sebe!
Zašto ponavljam iste reči
Dok mi se pogled muti od travki pred očima i suza!
Zašto jednako prebiram po razlozima
Lica potamnelog od nesna, s glavom kao busen!
Zašto se trzam na svaki šum!
Zašto se bojim povratka!
Satima već razmišljam
Al’ misli mi ne doneše očekivani mir.
Znači da pritom lažem,
Lažem i žalim.
Vidim: stazom kroz travu dolazi vodonoša.
Voda joj se prosipa po ramenima povijenim.
Ona zastaje i, ubravši lišća, pokriva vodu uznemirenu
Da domu ne dođe praznih vedrica.
I moje srce pljuska baš kao vedrice njene!
Kad bih ga, kao ona, širokim lišćem kakvim
Umiriti mogao
Da sasvim ne ispljuska do večeri!
1969.
Čekanje
Cele večeri Sklopiv oči
Osluškujem i odgonetam šumove napolju. A oni narastaju, ruše se i odjekuju u meni, Kao u pećini nad rekom.
Al’ niko ne dolazi. Samo plaho
Šušti jabukovo lišće I kiša
S vremena na vreme Počne da pada brže.
Kako je slatka neizvesnost Ako, bar nekad, sreći vodi! Al’ ako je, kao ova,
Tek titraj nada zaludnih
Onda je to samo bolno odlaganje I srca rastrzanje!
1969.
Posle rastanka
Bilo koju čašu sad da izaberem
– Žaljenje, gorčinu il’ praštanje – Znam:
Nijedna ne može zadugo Zameniti ljubav koju imah!
1969.
Drugovi
Doba detinjstva! Doba želja!
Kako bejasmo dobri i čisti
Ne znajuć za izdaju što je svet Našim željama sprema!
Al’ kao šaš što leti iznad njiva Nestaše ti dani
I ja gledam kako drugovi mog detinjstva Izlazeći iz mladosti
Stiču mir domova
I varljiva nekakva znanja o sebi.
Ponekad se još sretnemo i uz piće Ožive stare priče i maštanja.
Ali ja vidim ta lica, juče kao jezero jasna, Sad okićena jevtinim spokojstvom.
I prepoznajem u pokretima
– Nekada samo igri potčinjenim – Drugog nekog, okrutnijeg vladara.
Vidim da su se naučili podozrivosti.
Od ranih poraza na licima im ostaše senke. I sad već
Po tome da li im se želje ostvaruju ili ne Cene da li su blizu il’ dalje od istine.
Vidim da su sve manje slobodni A ne shvataju moć što ih sputava.
Nedaće i bede sve više ih pritiskuju Ali ne odveć brzo –
Ostavljaju im dovoljno vremena da se naviknu, da se neprestano navikavaju.
Jer, gospodarska moć – u tome je njena mudrost! – Širi se polako, sigurno,
Onom brzinom kojom se čovek navikava na nesreće!
Isprva radosni, raspričani, Brzo postajemo ćutljivi, daleki.
Odobravamo jedni drugima
Ali već se javlja blagi oprez u pogledima I ja vidim kako im se
– Kao svima kojima neke stvari polaze za rukom – Odjednom čini da o svemu znaju više no pre.
Kako tad žalim godine minule mladosti Za koje dobismo tako malo!
Drugovi mog detinjstva
Koliko bejasmo bogatiji nemajući ništa!
1969.
Povratak
Vraćam se kući.
S mukom sakrivam nestrpljenje Iako tek juče sam otišao
Ovim putem između rascvetalih belih trnjina.
Ništa ne prepoznajem, sve je drugačije, Kao da godinama ne bejah tu.
Kratka odsustva, pomislih, samo zbunjuju. Zbog sreće sam tako nesiguran.
U sretanje mi dotrčaše susedska deca, Bosonoga, spotičući se o busenje.
Al’ ne zaustaviše se kraj mene…
A i ja se mada im crte očeva razaznah, Ne mogoh setiti da sam ih ranije viđao.
Deca, osmehnuh se, deca…
Čudno – juče samo otišao;
Grmlje se belo i sad nadnosi nad put.
Al’ jedna grana šapnu: to beše davno, davno, Neko drugo proleće je tu.
Strašna me obuze slutnja:
Jedini ja nisam znao!
Jedino meni
Ništa nisu rekli!
Pojurih kući i otvorivši vrata
Po dragim licima
Plačući shvatih
Da me odavno više nema!
Danas, za popodnevnog počinka…
Danas, za popodnevnog počinka,
Sanjah ovu sobu punu razgovora i svetlosti. Neka nepoznata al’ draga lica osmehivahu mi se I toliko se odjednom nakupilo radosti!
I Ona je bila tu,
Neznana al’ bliska godinama. Znao sam da će ostati
I od iščekivanja ne znadoh kuda s rukama.
Al’ samoća se krišom uvukla kroz neku pukotinu I kao da sam se odjednom obreo u grobu:
Budio sam se, dugo razmišljao
U sumraku koji beše već ispunio sobu.
1969.
Nekad sam imao srce…
Nekad sam imao srce.
Malo
Kao gnezdo od žilica.
O mesto u njemu
Neprestano se otimahu
Sumnja i verovanje.
Dugo je trajala ta borba.
Mada je sumnja bila jača
Ja sam je – sreću želeći – izgonio
I takmaca njenog useljavao.
Kamo sreće da se nisam mešao!
Sad samo čudnu prazninu osećam u grudima:
Takmaca što su se o srce otimali – nema,
A nema više ni srca.
1966–1969.