Rasute pesme
Svitanje
Škripe
Nemoći Sipe Noći. Probudile Kopile Dana. Ono čeka Mleka
Sunca preklana.
Vesti, podlistak Reč mladih br. 6, Užice 1958.
Intonacija
nama
U neizbrisivu stanicu naše ljubavi
dovedoše nas nemirni koloseci dve suprotne strane sveta. Koloseci se uliše jedan u drugi pa sad moji vozovi jure duboko, u bele stanice tvog srca
da budu i budem manje siv.
Lokomotiva, br. 4, 1958.
U magli
U gustoj magli
zaluta senica lakokrila.
–Stop, gospođice, gde ste nagli! Prekori je vrabac
s kojim se sudarila.
–Ah, vi ste,
prokleta magla ova! Strašno me preplašiste, mišljah: zgrabi me sova…
Lokomotiva, br. 6, 1958.
Krajputaš
Pramenjem sastavljam ruke pod milim bogom nedonesen preturam raznolikost presnih sanja i uvek ne odem, ćutim, klanjam
rzaji rastu i topot pod mojom nogom
U nemom sjaju oka rastvaram zenice snoviđen otvaram tminom puteve sjaja na pretek stasale seni upijam spajam klijaju tuge i nemir hrapavi lice
U beznađu noći kovrdže zore splićem odomaćen brojim kliktaje raspuklog dana u meni kamenim sećanjem raste grana život sladak i smrt preteška biće
Omladina, 14. 02. 1960.
Pesma
U priobalskom viđenju kosturi riba
čekam da reka doplavi istopljene slike
od grube prisutnosti straha boje se rastvaraju u zvuke nemojte misliti da bolujem zbog toga
samo bih želeo da zdrobim u oblutke
u strune reke.
Bagdala, II, 12–13, str. 10, 1960.
Moravska elegija
Odlaze nesmetano ribe u legla od školjki vodom jezde sni mrtvog prijezde najbelje mostove podižem od riblje kosti oj moravo vodo plemenita
u vrbacima peščane snove sanjamo moj čardače od vodene pene
u čkalje mir da uđe u klešta rakova oj moravo vodo plemenita
nekad ćemo ostati malo tužni malo pjani liči vinu pesma neharana
predvojiću ovu žalost na obale oj moravo vodo plemenita
crni talog pada u lagume od mesa bistro teče voda na dnu plodna
reči se tope u tugu u dugo nestajanje oj moravo vodo plemenita
Mladost, 29. 06. 1960.
Lice od lišća
Najzad sam izgubio to što nisam imao
dim od sagorelog lišća omamio je jutarnje ptice
ja nisam prisustvovao
u dečjim kolicima sam provozao svoj pepeo a
onda sam ga spalio ponovo i razvejao
ja nisam prisustvovao
mnogo pre u pećini se rodio čovek kome su glavu ucenili jer se
oblačio u kože zverinja
ja nisam prisustvovao
Student, 1. 01. 1961.
Gladan cvet
ja sakupljač plodova izgubio sam jednu pticu
ko će mi reći
u koju se biljku premetnula
Noć sam proveo u jednom pupoljku dugo dugo sam u njemu sanjao bože
zamalo nisam umro u pupoljku
mlečne mi gljive rastu na usnama
da li to ljubav miriše na njivama gde ljudi sade ruže bez razloga
Vidici, 1. 02. 1961.
Svuda gde dođem
Svuda gde dođem iskopam samo po temelj da bi na svakom zaklao po jednu pticu
posle požara
mesim hleb od pepela ne dam svoju petu
da na njoj nikne pečurka 2.
dva lešnika se dodiruju u nekoj šumi i ja
na mestu padam mrtav
odmah iz mojih žlezda niče po cvet
nizvodno od moga pupka u mojim mošnicama izvela su se dva ptića
kad presahnem oni će poleteti
a moje mošnice će postati sunčev grob
Glas omladine, 31. 08. 1961.
Dva lešnika
Dva lešnika se dodiruju u nekoj šumi
i ja na mestu padam mrtav. Odmah iz svih mojih žlezda niče
po cvet.
Nizvodno od moga pupka u mojim mošnicama izlegla su se dva ptića. Kad presahnem
oni će poleteti.
Student, 14. 11. 1961.
Grančica
gladni smo odavno tražimo
drvo sa sočnim plodovima
gladni smo
uzalud pokušavamo da se setimo nekog malog proleća
kad smo prvi put dolazili bilo je vreme cveća
u našem tajnom vrtu posejali smo jedno zrno koje smo imali
dugo vremena zaliveno rosom to mesto
davno nismo dolazili
dok raste ne sme se gledati
ponovo dolazimo u tajni vrt u vreme jabuka
ali sada već imamo nekoliko zrna koja ćemo pokloniti
više nismo gladni
Bagdala, III, 24–25, str. 7, 1961.
Cvet broj jedan
sunce se zaboravlja
noseći korpu sa igračkama sunce dolazi da prenoći
u trbuhu devojke sunce zaboravlja
kad izlazi iz trbuha ne pomišlja na igračke
posle mu nedostaju i prosi ih
Cvet broj dva
žali mi se na žeđ
jedan mangupčić leptir dao mu kašiku soli
a on radoznao sve posrkao
kako da te izlečim slani cvete
daj mi tvoj jezik da ga sisam
Mladost, 26. 04. 1961.
Apokalipsa
2.
goluždravi ptići
pređite na drugu stranu ištete natrag
žrtvovane sekire
šta ćete s njima poseći možete njima jedino
belutke naljutiti možete brusom samo kljunove svoje naoštriti
preostala jaja zahvaljujući preostalom suncu
u ljuske iz kojih ste se ispilili ne morate se vraćati
vratićete se kad ne mognete leteti krvna zrnca će se uskoro pretvoriti u pesak
da bi vaš želudac bolje vario i da biste brže rasli
morate sve pustinje progutati
Student, 10. 05. 1961.
Religija ptica
1.
(uhodim jednu pticu)
uhodim jednu pticu u njenom odsustvu prilazim gnezdu uzimam jaja i ispijam ih zatim
ih punim svojim mozgom i
ostavljam ponovo sve kako je bilo
2.
(tići su se izlegli, lepi su) zabrinut sam
prošlo je već dugo vremena a oni još ne umeju
da pevaju
otvaram njine kljuniće i vidim
oni nemaju jezika zaprepašćen sam
3.
posle kiše
uzimam jednu pticu otvaram njenu lobanju i ljubim njen mozak
da bih se spasao
od svoga mesa pravim cigle a suncu
poklanjam kožu 4.
(kako ptice lete)
prva ptica polete i kuda je prošla vazduh je sagoreo
to su postali putevi kojima ptice jedino mogu da lete
5.
(kako se ptice legu)
ptica snese jaja i povlači se u gnezdo
zatim zamisli svoje mlade što ume lepše
sad treba da miruje i
da neprestano misli na njih
njene misli se polako pretvaraju u mlade ptiće koji izlaze iz ljuski
Delo, knj. VII, sv. 1, 6, str. 809–810, 1961.
Životinja
Raskopao sam jednu zvezdu i u njoj sam našao
šapu neke životinje
Sledećeg dana raskopao sam još tri zvezde i pojeo sam
još tri šape
u druge dve zvezde našao sam trup i glavu
I najzad sam našao i rep hm rekao sam
Zapalio sam njegov kraj na jednoj zvezdi zamahnuo sam njime dva tri puta iznad glave i bacio sam ga
Student, 14. 11. 1961.
Nicanja vratom
1.
Došlo je proleće sa svojim šarlatanima Meteži namere i otaljavanja
Svetlost je bila nahoče i zato se sa svima rado upoznavala
i sve se prevlačilo njenom patinom
naročito
naše unutrašnje maramice
neki su to malo napadno nazvali »nastajanjem duše«
2.
Moj mozak se samo u retkim trenucima prevlači skramom
koja isto tako brzo oseže preko neravnina
Sve ostalo njegovo vreme ispunjeno je namenjivanjima
i trgovinom
3.
Gost sakuplja smolu
Uzeo sam crvenu gužvicu dobro obavijenu koncem
U tom smotuljku je seme koje se seje samo ponedeljkom
No iznenada udaren iza vrata pao je i nije ni zevnuo
4.
Niko nije došao na zakazano mesto Zazorom se nije moglo naseliti Duvalo je i našao sam
znake prepoznavanja koje sam ja unapred odredio
5.
Moje lice je jedino kraljevstvo
Velike poreze ubirem od svojih obraza
Često sam izlazio i hranio se
oko vrata nosio sam žedan ogrlicu
Sa dva kosa udarca sečivom usecam usne u kori mladog drveća
6.
Nikad nisam nosio pojas
Lišće
dok je još izgužvano tek izašlo iz lepka odmara me donekle
Bacam pupoljke u vodu
i oni se u istom trenu rascvetaju uz mali prasak
7.
Moje srce jetra bubrezi žlezde i ostali nisu moji podanici
Njihovom postojanju podložan sam
U njihovim poslovima skupljanjima i opuštanjima upotrebljavanjima orošavanjima preporučivanjima nabubravanjima
kišama
grabežima fosforescencijama itd.
zatvoren je moj život 8.
Išao je jako povijenog vrata glave naslonjene na grudi To je
položaj nicanja
Svuda u vrtu
čujnost se postepeno povećavala
Vidici, oktobar 1962.
***
U stisci smo.
Na zemlji videh zmiju triput obavijenu oko svoga plena, glave izdinute: ustremljivala se!
U vazduhu – rasprskavanja tuča.
(A sve nove i nove nemile pridošlice su na pomolu.) Ali i sama reka nam pritiče u pomoć:
čas okomljavajući se na njih,
čas (značajnim komešanjem svojih obala, talasanjem i zaverama svjih klanaca i putanja) odvodeći ih i ostavljajući ih, postrance, na nekom platou, van domena bitke…
Ali evo i nas u novom naletu: za svoje opstojanje! Tom preduzeću više ništa ne može odoleti.
Vidici, jun 1963.
Vulkan
Reka-Mutnog Stakla (užarena do 1000°C) drveće travu bilje sve što joj se ispreči palila je
nadaleko izazivala zastoj soka u biljkama i curenje melase iz zareza na šećernoj traci – nesnosnom svojom jarom i vrućim ciklonima
Zaustavljena, ali još uvek vrela, ova Židina prevlači se bezbrojnim žljebovima – Grimasama.
Skoro sasvim ohlađena krupan kristal imena reskog
poslednjim grčem imena reskog izlučiv
njime je kasnije, uz pomoć sunca, na obnovljenom bilju
nove požare zapalila
Student, 26. 11. 1963.
Ozbiljno zarđavši
1
da li će neki stih
koji izgovore moje usne one same
priznati za poljubac
2
mislim svojim kulama iz sna je kriknuo
ali bez ikakvog grba posmatram svoje umivanje i sramotim ga
3
GLE\OŠEM SVOJ OBRAZ! ne više ga ne mogu spasti klovnovstvom
i za sve koji mi prigovaraju imam već pripremljen odgovor PROIZVOLJNO SE RA\AM
4
cimet po redu to je nedelja i mada je bio pelcovan
svu noć provodi budan strepeći od poplave
5
kada je na karti trebalo ucrtati planine doveli su sa svake
po jednog urođenika
i oni su umesto izohipsi utisnuli svoje otiske prstiju
6
ptica se odselila
pre nego što je jesen stigla u njen špil
progonjen Maldoror je jedino
u prahu na krilima leptira ostavljao svoje
otiske prstiju
7
nije mogao da spreči
da se njegovo ime ne pretvori u sedef od koga su
izrađivali veoma sitnu dugmad
Iako je svoje pejzaže marljivo skrio ispod jezika nije uspeo da ih
prenese preko granice
8
izazivao je plime po volji jer je
jedino on
raspolagao tim kvascem
9
rano rano
ustajao je iz postelje umivao se određivao strane sveta
i čekao izlazak sunca ali u njemu
nije svakog jutra bilo začina
Delo, knj. IX, 1, str. 103–105, 1963.
***
Jedno je cvet:
Pet krupnih latica žarke boje
kao jednostavne haljine učenica ili Ciganki Otvorenih prašnika k tome. Drugo je ruža!
Bezbroj gustih latica
poput posuvraćenih podsuknji ispod balske haljine
neke gospođice!
Vidici, novembar–decembar 1963.
Poznajem nekoliko malih devojčica
Poznajem nekoliko malih devojčica nekoliko malih devojčica
u haljinicama od petlove kreste
One me često posećuju
i dugo igraju preda mnom.
Polet, X, 9–10, str. 467, 1963.
Volim da opipavam…
Volim da opipavam donji
mekani deo uva koji se buši
kroz koji se provlače minđuše
Moj
»simpatički nerv« voli to, bliska mu je takva tuga
Iz svih mojih žlezda odjednom
niče po cvet
Polet, X, 9–10, str. 467, 1963.
Zaboravljena ambicija
1.
Trzajem listom noge budim se
Priređenosti podatnosti nadobudnosti opunomoćenosti urote!
u svemu tome nije bilo
Preliv koji svemu dostaje ali ne i prevari
ne i prevari
Sve je bilo ispostavilo se
okrenuto nekom nepoznatom Refleksu
2.
Taj trzaj je sasvim zakasnio
On sledi neku davnu i zaboravljenu (sasvim iznenada)
pobudu
na granici između onoga u čemu se preliva
i onoga u čemu se leti neprikladan za jedno od ovo dvoje podjednako neprikladan za oboje
ovlašan
3.
Trbuh je prepun uzbuđenja koja
nadiru prema područjima u kojima se ne upražnjava moj duh;
nastoje da se domognu sedefa iz sastava srca;
zatežu
hrptenjaču od tisovine;
ista ta slatka ali zakasnela Davanja Oduška
Polet, X, 9–10, str. 467, 1963.
***
Na obali
samo bezvoljna morska sasa natopljena solju i jodom izbačena u buri
I jedan crv što – hodom omegli sličan – nekud žuri
Student, 19. 05. 1964.
***
Vi i ne slutite
kako se sva ta graja (i cvrkut ptica
i šum vetrokaza)
polako udaljuje od mene, uznosi moju postelju
Likujem!
Student, 19. 05. 1964.
Na beskrajnim snežnim prostranstvima
Na beskrajnim snežnim prostranstvima polarnih krajeva
veoma je retka Pojava Mladeža
a ona čeznu za njim!
Izvesno je
da su tamo vrlo dragoceni A zatim
tamo su i potrebniji
Osim toga što su to jedine ruže
oni su i jedine neiscrpne zalihe
u njihovim veoma dugim polarnim noćima
Vres se otima uspomeni
Lepak uopšte ne prianja za taj porculan – odlazi ustranu
U zasedi se dugo nalazila so
Ista zver pretila je i meni hitrim skokom
i noktima koji izlaze iz nečujnih stopa
Više no ijednim drugim
bilo im je potrebno mezimstvo
Kad samo pomislim da im ga tek malo njih moglo dati!
Prilikom izrade svirala flauta oboa
prvo se iz stabljike pogodne za to morala odstraniti
srž
Isterana tako iz svoga gnezda ova vrlo nežna ptica
koja prebiva u svakoj biljci mora poleteti!
Gledišta, 1–2, 1964.
Ja celu prvu godinu…
Biti sve manje živ
A samo jedno znati:
Ništa ne reći,
Tiho nestati.
Ja celu prvu godinu
Nisam mogao da shvatim:
Tako otići!
Tako nestati!
I sad ne znam kako to bi
Tek meni se činilo da
Ti se, u svetu ovom,
Iz groba ogledaš.
I umesto da otupim Što, kao spas, očekivah
Postadoh samo odsutniji. To čuva čoveka živa.
Al’ užasnih li za nj časova: Saznaće kakva su to Razdiranja kad bol
Stane da cepa odsutnost.
Za sve to vreme Nisam do istine dopro: Voleh li il’ mrzeh,
Praštah, il’ tražih oprost.
I sad ne mogu da shvatim, Još se ne mirim mada Moj život teče dalje
I, jer se ne mirim, pada.
Al’ celu prvu godinu Meni je izgledalo: Ti prolaziš svetom
– Kao ogledalom.
Polja, br. 115–116, mart–april 1968.
Crvena Zemlja
Napuštam Crvenu Zemlju*
Ničega nema na toj goleti suroj.
Samo topole od jare trepere
Nad brdima od nepotrebne rudače.
A nekad se ona činila
Kao stvorena za dom!
Svuda sam video vrtove, sjaj izvora, mnoštvo rastinja…
* Ime jednog sela.
Ova verzija pesme dosta se razlikuje od one objavljene u zbirci Pesme s putovanja i druge 1965–1969, videti str. 36.
Trebalo je godinâ da shvatim:
Pustinja mi je bila okućnica!
Neću se više vratiti u Crvenu Zemlju!
Sve kad bi i postojalo nešto od davnih obmana tih,
Sve kad bi i izvesnost ljubavna čekala me tu,
Neću se vratiti.
Neću se vratiti! Neću se vratiti!
Hiljadu puta ne!
Još dugo sam stajao nadomak Crvene Zemlje,
Suzama učvršćujući odluku.
Delo, XV, 4, 1968.
Doskora, još sam pitao za te…*
Doskora, još sam pitao za te. Sad već ni to.
A odavno te ne tražim.
Ne znam ni gde ti je sad dom.
I retko
– Kao ovo sad –
Jedna nestvarna, prozračna ruka,
Što se odvaja od ove što umorno niz telo počiva, Pomiluje tvoju kosu:
Nekad sam te mnogo voleo!
I samo ponekad Neki zalutali Pogled iz onog doba Dopre do mene –
Pogledi ne borave u vremenu.
A davno je iščilelo sve: Lice, glas, osmesi, hod. Neko vreme sam te sanjao. Sad više ni to!
Delo, XV, 4, 1968.
* I ova pesma se dosta razlikuje od verzije objavljene u zbirci Pesme s putovanja i druge 1965–1969, videti str. 37.
Iz voza opet vidiš…
Iz voza opet vidiš
Promiču predeli stari:
Niski voćnjaci,
Prozračni topoljari.
I opet se s kretanjem voza
Stvara poredak nestalni:
Redovi pravi
Redovi dijagonalni.
A linija horizonta se
Neprestano spušta i diže
I od toga ti se čini
K’o da se u stolici za ljuljanje njišeš.
Uspavljuješ se. Voz juri.
Voćnjaci i topoljari davni.
Redovi pravi.
I dijagonalni.
Reci, otkud ti rešenost
Na put kojim se nigde ne stiže,
Snaga da juriš što dalje
Kad sve te privlači bliže?
Student, 27. 02. 1968.
***
Predobro znam stanicu 24
I tvojih dolazaka svaki detalj. To što bi, silazeći, mene spazila Bilo je samo deo jednog pokreta.
I to što bi me poljubila, ovlaš, I onda, pričajući, nekud povela
Bejaše deo istog programa kretnji Nehajnih, kao sklanjanje kose s čela.
Danas ćeš stići… Stati. Nestrpljenje kriti. Nehaj glumeći zepšćeš od slutnji il’ kiše. Mene dugo vremena neće biti,
A onda me neće biti nikad više.
Student, 27. 02. 1968.
Ne krošnju, više žbun…
Ne krošnju, više žbun Stare ribizle; volim Koji k’o gužva zelena
Raste pod prozorom mojim.
Ne krošnju. Samo žbun Neumiven i tršav.
Uz stablo starog bagrema Beži, k’o miš, bršljan.
Ne krošnju starog bagrema (s lišćem k’o vršci prstiju; o, ja sam osetio njihov opip u noćima blagim i toplim).
Više tršavi žbun Stare ribizle volim Koji k’o gužva zelena
Raste pod prozorom mojim.
Polja, br. 115–116, mart–april 1968.
Običan prolaznik
Ponadah se, ne jednom, Da ću u sledećem pokušaju Široko, do bola,
Zaroniti u izvesnost.
Umešao bih se tako U gomilu ljudi
Koji su se osmehivali Nekome iza mene.
Ubrzavao bih korak Tamo gde su to oni činili I ni po čemu se nisam
Razlikovao od drugih prolaznika.
Ali, jedini ja od svih
U svemu običnih prolaznika Nisam išao nigde,
Samo sam prolazio.
Polja, br. 115–116, mart–april 1968.
***
Neverovatno je koliko si nepotreban, I koliko za to niko ne mari,
I koliko se kad neko ode Malo menja u celoj stvari.
O kako fantastičnom brzinom Razlozi ostajanja blede!
I koliko tuđi životi imaju načina Da se lepo odvijaju bez tebe!
Da li si ipak učinio sve?
Da l’ čvrsto na zemlji stojiš? Kako si malo prisutan, Koliko malo postojiš!
Neverovatno je koliko si nepotreban I koliko za to niko ne mari,
I koliko se kad neko ode Malo menja u celoj stvari.
Student, 1968.
Pesma
Prolazim opet starim predelom
Koliko je tu nekad bilo mojih misli
Ljubavnih odluka i snova
Prolazim opet starim predelom
I vidim samo
Drveće u polju
U istom neredu
Kao zvezde na nebu
Politika, 4. 01. 1970.
***
O kako se ljubav nevidovna Koja sve plavi i menja Grana opet u tebi – Brzinom otkrovenja.
Tu pesma kasno stiže.
Ona je daleko u tebi već.
Ni pogled misli da je sledi
A tek li – reč.
Preneš se; kojim je krajem,
U koju daljinu, odbegla?
Vidiš tek ruku što je za sjajem
Kao u snu posegla.
Polja, br. 157, mart 1972.
***
Sve je ovo zamagljeni horizont i srž Pa odlazim s lovcima na dalek put Iako znam da je tamo veoma malo
životinja a evo već i muziku naslućujem To je onaj osećaj pred kišu koji volim To je napon u srcu lire
To je poslednje lišće što mi se kruni s lica To je vreme kad čekam ono što mi doći neće A evo sad i devojka jedna počinje da peva
Oko mene puno glasova koji čine da zaboravim I na krug
I na vatru da zaboravim na sve
I da se spustim među mrtve tolike Kad razbijena svetlost sunca oslepi me
Polja, br. 157, mart 1972.
***
Otići ću da spavam
I neka modri jezik Nepoznatog Palaca iznad moga sna
Za mene se možda neće ni znati Ali karanfil kruga se stalno vrti U rupici nečijeg revera
Pa neka se zato za one moje druge tačke Čuje
Dok budu ovim istim rečima mučene
Polja, br. 157, mart 1972.
Pogled na modri dlan zaliva
Osećam galeba sa belom tačkom
Na početku
I na kraju
Njegove putanje
Osećam
Sve to osećam
Dok sedim na prezrelom panju ruševine
Tu na izanđaloj stepenici
Van prostora i vremena
Sa jednom jedinom važnom dimenzijom
MODRIM DLANOM ZALIVA
Nedaleko odavde
(Još nisam zaboravio) Do nedavno
Jeo sam malo oporo I vruće meso smokvi
Ostavljajući otiske stopala
Na zagrejanom asfaltu krša i rastinja Sedim
Sedim bez imalo volje Da nešto razumem
A bela pčela barke kad uznemiri Ćutljivu koru mora
Kao da zaore neke tople brazde U dnu mene samog
A kad tamo Ja
Jedini
I niko više
I odlazi jedna bela jahta Sa ljudima nepoznatim
(A tako ne bi smelo biti) Jer oni su mi možda
Prijatelji mogli biti
Ta bar neko od njih nosi deo mene Ko to zna –
ZNA DEBELA ĆUTNJA VODE SAMO
Polja, br. 157, mart 1972.
Podunavski kalendar
Linije jabukinog pentagrama čine rasputnicu doba.
Prva dijagonala povezuje
Doba Nenamira i Doba Hlapivosti. U drugoj ishod je prepušten
belog strogosti postupaka.
Između njih crtalo
nadaleko čuveno:
sto osamdeset podložnica ljubi ga, od gline čisti ga, sjaj mu čuva.
Odbljesci razgovetnosti. Koje se sustižu.
Povremena saglasja samo su predah Doba Raspadanja.
Književne novine, 1. 06. 1985.
Život u provinciji Meziji II
U trouglu Viminacijum – delta Dunava – Korab kužna zelena skrama hvata se po pomislima. tama što je u jaglacu nerascvetanom prebivala poziljkom luta. u noći laju psi.
njin lavež za jednu šumu veći je od sveta.
moj prijatelj gaji biljke – ustuknice.
kad bih morala da život provedem u Meziji najpre bih se obesila u Galiji.
piše jedna putnica poznavaocu otrova. biljke ustuknice, pomisli ustuknice.
poznavalac otrova čita okađena pisma, okađene knjige, tutkalo od njegovih rebara, kredu od njegove jeze napraviće.
kraj česme gde oktopodalni putevi u jutarnjem sakupu dele plen.
u trouglu osujećenje – nedovoljstvo – nelagoda otrov Trolisnice dadoše mu da popije.
Dejstvo broja u otrovu dosad mi je bilo nepoznato.
meni, vajnom znalcu otrovnih sastojaka. otvorena šaka iznad biljke ustuknice. trč puteva umor linije brda.
zasićenost vida mladim zelenilom. zasićenost uma dokazima.
Književne novine, 1. 06. 1985.
Ota Pirha putovanje u Šumaciju 1829. godine
Ota Pirha, nemeckog putopisca (da l’ putopisca, da l’ potajnika)
otpraviše čamcem u Zemlju Naspramnu,
doskora satelitsku, odskora posebinu, da ispita mogućnost ukida
linije kontumaca, Zavese Kuge.
Dadoše mu veliku pratnju
vernih uzdodrža, nevernih prosjaka; bi primljen i kod velikog knjaza osnovopoložnika, budućnika
kog narod voli sinovno
i sinovno i osećajući se vinovno.
Susretni u svemu nađoše mu među lisicama, među čavkama, jednog što jezik njegov zna
(zna k’o knjiga, zna naš Petrašin) sve da gost ne bi začamao
u umeću družbe, umeću razgovora. Maska štovaoca morlačke epike pristaje učenjaku, pristaje i žbiru; mada ga prate stanovite teškoće (mere za duljinu, mere za vreme) plemeniti Pirh sastavlja izvešće (delom izvešće, delom savet):
»Šumacija je zemlja bogata
što halkopiritom, što drvnom masom ljudi vični trpnji, pa, opet,
popašnoj jagmi, živom kretanju u ulasku na šarena vrata
malog osnutka kakvog boljšanja.
No ima u njinom vitalizmu nešto tamno, nešto samopogubno
što svaki njihov nastoj
(kako u prošlom, tako i u došlom) dovede do brzog rastrojenja
njima tajanstvenog, nama prozračnog«.
Književne novine, 1. 06. 1985.
Osnivanje i rasap anarhističke kolonije na Dilj-gori 1909.
Izmirenje sa zipkim granicama svojih vlaknastih pobuda našao si, iskosa od sebe,
u razrastanju potrebe za jednom Naseobinom.
Oglasi u »Wohlstand für Alle« i »Slobodnom stolaru«, desetine pisama i, napokon, sedam dođoša kao iz sna.
Neku svetlost imali su umesto koštane srži. Prevagnuo je ipak naziv Kolonija
zbog asocijacije na moć širenja micelija i rizoma.
Ono što je ostvareno
samo je snagina drožda. Nekoliko časnih raskužnika (raskužnika od bolesti zvane Srednja Evropa)
znaju li oni išta
o potpornjima i kosnicima ustrojstva? A i ona plavokosa češka hudoba
zna li da veću moć rastroja
nosi u svojim zukvastim udovima nego u svojim idejama?
Odlazak draži plućnu maramicu. Napad gušenja. Kako je složena tvrdnja o postojanju duše nepodložne. Svetlost iznad Naseobine ugušćava se
u kredu prhutljivu.
Književna reč, jul 1985.
U žižljivom potkrovlju…
U žižljivom potkrovlju na stvarima se oseća duga Oseka Revolucije.
Kroz koso okno – list išpartani – glinasta svetlost pada
u sedište frakcije.
S oveštalom beretkom preko obrva (da zgreje šupljine u kostima lica) teoretičar alternativnog puta
piše raspravu koju će uzaptiti, samom sebi nalik na prosejača peska
u arheološkom nalazištu koje ne ispunjava nade.
Oporek postojećeg vrsta je sladostrašća. Svojevremeno je, vele, on bio u pravu.
U međuvremenu je, međutim, cilj zahvatila poguba tako da sve postaje razmazano.
I ko će pronaći koščicu koja dopunjava oblak šake?
U zoru, na studeni, golubovi se ushodaju po cinpleku grgljajući o porazu na Drugom Iskupu.
On pristavlja čaj (najbrže provri između dve rečenice) proklinjući jednu mladu priležnicu (sa zeljastim ukusom kože)
zbog prevremenog bekstva – a baš je
lepo mogla da nadlukavi sebe još koji mesec. Šupljine u kostima lica ispunjene otrovnom maglom. Šupljine u proteklosti ispunjene plavim peskom.
Književna reč, jul 1985.
Pesma B. Parovića kod
Brunete, jula 1937.
Tragovi jedne prokazane omame vode u Španiju
i tebe i onog
iz Letećeg Sastava.
Požunske noći nanele su veliku štetu Pokretu. Tako su rekli. Ili si to rekao ti?
S užasom si otkrio da je
pripadnost jednoj udolini kod ključnice besprizivnija od one četvrtoj tezi o Fojerbahu.
A ona rascvetana poznica iz MID-a
(nema zaređenica onog što se besputno zbilo) koje je ona tajne mogla da zna
osim tajne rastvaranja u tvom uzmaku?
Mrkoljubičasti obrub joda podseća na njena usta nekako razdešena u noći predvoja.
Zbog sna nisi mogao da dodaš ni dah
njenom postojanju. Uostalom, pretekla prisutnost tela bila je nerazdeljiva.
Poverovao si ovde u mogućnost iskupa. I odveć si poverovao.
Jer već počinje da postoji
jedna terasasta bašta ograđena suhozidinom u kojoj grlice svaku prekomernost izjednačuju sa vrhovima podneva.
Književna reč, jul 1985.
Pesma J. Č. Zomera u Moskvi 1937.
Srbohrvatima mog pada
svekoliki načini dušinog poravnanja u noćima cvetanja lipa.
Rastojanje zameće razaznanje, izum žrtve – umonastoj;
a na nepcu struže suza.
Nekoliko zrakastih napomena onog s voskastim kozičavim licem
rube mi glavu. Seme je ipak došlo s Poluostrva. Jedan brod koji nije otplovio.
Opast da sam od Beča do Praga posejao lišaj.
Istriju gušterovih omraza,
sadržaj voljke golubije – ko bi znao? Otvoren je Crni Poslovnik,
u šumama skakuću samuri i lemuri, a u prstenu od opala sija poslanje.
Izuzimači dolaze iza ponoći.
Prozukli glas stepeništa ostaće glas doba.
A đavo: ako si bio saglasan sa mestom koje ti je poredač dao imaš li prava protivljenja njegovim izuzimačima?
Ko uostalom zna gde mu je mesto?
Srbohrvatima mog smaknuća lasno osnovanje svetlograda. Lice razmeđeno, kužno-skramno, nek preobrati osahlu uzajamnost.
U opšavu belilo otrovno i sve će brzo biti gotovo. U zaboravu, ipak, na nepcu vremena
rastu druze gorske, druze gorke.
Književna reč, jul 1985.
Pesma Ž. Pavlovića na
Zlatiboru 1941.
Osim u malim
– ne mogu drukčije – gutljajima
primati svet.
U prostoru, u prodolu…
U toplo ugnuće ne dopire svanuće.
U brvnari zidni sat.
Ne broj nego pramen
otkucaja njegovih unosim u sebe.
Prisenke straha oko klatna
vičnim otklanjam disanjem.
Ne zrakast broj nego runo otkucaja primam u sebe
U prodolu, u podbelu!
U toplo ulegnuće kaplje smaknuće!
Književna reč, jul 1985.
Pupoljci 1984.
U konkavnim sobama Predohrane
zri ispupčenost krivnje. Krila pitaje dodiruju zbirku čovekolikih gomolja na zidu.
Savršenstvo jednog naloga jeste u količini sumnje da je on uopšte dat.
Savršena količina sumnje preseca se sa prećutnim nalogom.
Potrebno je, svakako, neko malo shodstvo mogućnosti i pepela, lice mladića predodređeno u kotlu oblika za namenjenika, otisak ključa u vosku i
teleso pada u zjap
između obrečenosti i prokazanja.
Književna reč, jul 1985.
Pisma jednog pristalice duhu
Preoraču i odgovori
Tvoj čas je, Preoraču*. Već nadglednici nastrojenja razroko bulje u vrv glasova, a intelektualci
čilo raspravljaju o »pragu trpnje«.
Znam, prvima je tolika pošast naprosto bezukusna a drugima je, pre svega, do spektakla.
Ipak, i najveća durašnost (njihova reč) mora imati granica. Redaratore.
Kako se uzme, štovani sledovatelju.
Oligarsi su i sami iznenađeni izdašnošću puka, a bezopasnošću puteva i naravi
hvale se još od vremena akermanskog traktata. Doista, u teškim vremenima, kao da dolazi
do još tešnjeg prianjanja za ono što je.
I trpke nežnosti prema tom prianjanju, Redaratore. Oni to znaju. Samoočuv je celo njihovo znanje,
a probitačnost i sila sav njihov rečnik.
Oni su (oslušni ugušćavanje otrova u ovoj zamenici) oni su potpuno izblamirali lepi pojam vlasti
i mnim da je varakanje podstreka i ustuka pogibeljno.
Ne znam, nestrpljivi sledovatelju.
Čas nastajućeg u nestajućem zametno je odrediti. A možda su oni u tajnoj suložničkoj vezi?
Niko izvesno ne zna kud sve to vodi.
Naposletku, kroz stanovnike Mezije, kao i kroz druge narode, prolazi tetiva luka
čiji su krajevi poguba i počelo.
Književne novine, 1. 08. 1985.
Kovač
Napustivši kovačnice donjogradske
(s leve strane puta osta mi nezadovoljstvo, s desne – dolazeća nepogoda)
u dan bubrenja mezgre krenuh za jednim razabirom dobošima muklim praćen prijatelja mi vrlog sumarena.
* Preorač (Redarator) božanstvo iz ranorimskih verovanja.
Majstore meha, tebi pesak ovih duša. Pesak za posip. Pomena. Ja neću da sam groznica, osip po vremenu.
Živ si, stojiš u kapiji, izađi.
U »suznim stenama« znao sam
– uzev u obzir snagu raspršivanja – podesan zakop da učinim
i ishodim tako zalihu vode. Zamke i vabove
brzo sam naučio.
U usecima kraj puteva sijali otrovni blizanci.
I moj upit: ko sam? šta ostaje naslage svojih lica
skinem li sa svog postojanja?
Lice kovača skinuh k’o rđu. Potom lice sigasta, korasta
i ona prozračna, prisno srasla. Sve da bih saznao uslov odgovora: moram sagrebati i lice pitača.
Kovačnicama donjogradskim vraćao sam se sa znanjem nestišljivim u sebi.
Iz crnih ostrva paleža trava pak rasla je nova u svoj svojoj predanosti neredu.
Letopis Matice srpske, novembar 1985.
Uljez
U preteklosti, zaustavljenoj, bića u dolasku granica
kako
u stalnim posuvraćivanjima prašine
da nađem zabel pravog dana.
Sad, blizina granica još uvek je kovna. Zabel je uvek isti.
A današnji izdah sutrašnji je udah.
Letopis Matice srpske, novembar 1985.
Plavet
Plavet
u nastupu kužnom kida jedan po jedan paok
svog točka.
Ponekad mislim da sam ja
sa svojih šezdeset i šest zglavkova pravo slavlje
razdešavanja.
Letopis Matice srpske, novembar 1985.
***
Mešača boja brbljivi stiže brod. Jutrom.
Rubom kiše.
A voden-glas na krovu
i u polju sve o tom da je »ja« tlapnja
jer mu uvek izmakne brzina listanja.
Utom parači dubači žljebova
kojima i sami otiču razgovorni.
A »ja« ono o tom
da je voden-glas tlapnja
i da je iz pravog otrova izgnano
vreme.
Književna reč, 10. 03. 1987.
Ogledalo
Sad pošto je svejedno jasno da su prevesi izjednačeni a oblici-u-sebe-padajući igraju poslednju predstavu so pokazivanja, kažeš,
sastrugana je s lica, rekli smo.
U času kad gugutke smenjuju vrapci sebe, kažeš, imam u šaci.
Ali, rekli smo, i jutarnja otkrića izlišna su.
Samo muzika rubova, kažeš, čestice u rastroju, rekli smo, e da bismo bili dostojni umeća kužnih začinjavalaca.
Sad pošto je svejedno da l’ smo jednolični il’ dvogubi (dvogubi, kažeš, u pogubi) oscilovanje tetive razdvaja život i smrt, rekli smo.
Književna reč, 10. 03. 1987.
***
U asirskoj dok ispijaše provinciji lozu i krastavce
pesnika B. važna stiže vest:
u nomenklaturi Srbijice urešen. A šta to znači on, predugo dotrpeznik, dobro zna.
Unjavu muziku orijentalnu
što perverzno uokviravala našu tričavost odgurnu; viknuvši novu turu seti se
da jednom uvredio sam ga, on lično prašta mi no nikud ne vodi me taj put.
Boginjo Uvrede, zapevah ja, bespuća slavim tvoja.
Quorum, br. 2–3, 1990.
Marija Valizer, oproštajna sezona
Vrhu belo naravan sneg. Strah od ponora strahu od sečiva ruku steže.
Sve što njoj sada svilu zaštitnice prodav kazala treba
trolisno jest.
Ništa nije zaboravljeno, samo zapalo iza kreveta vremena, u prašini prst – lizni ga – debeloj.
Sveske, br. 13, str. 45, 1992.
Srpsko-hrvatski rat (1)*
Na ledini leže pobijeni Srbi. Angel Ujedinitelj sa njih tera muve. U dvorištu leže mrtvi Hrvati.
Posipaju ih krečom u prahu
– počeli su se crvati.
Treba ih – gušter velio – ograditi u ruševinama, ostaviti ih da se vijaju
dok se do poslednjeg ne poubijaju. Međusobno.
I u nama.
*
Oblasnog ranjenog psa na putuj-poljani skik. Napumpani pretorijanci.
Kud su se denuli usukani plavci?
* Početak ove pesme objavljen je u zbirci Jadi srpske duše, videti str. 224.
U lepljivom violinskom znoju ljubavnici.
Zeleno voskavo aprilsko lišće.
Borac za srpstvo.
U džepu mu bomba (ba!), čelične kuglice
migolje se, migolje.
Negde smuvali, ukebali protegljastog dezertera. Čovek je dobro projektovan da ga vuku dvojica.
*
Ne ljutim se, otac velio, umiravši na tavanu što me ne obilazite
– strah vas merdevina.
Devojčica dvorišna skičala, plakala zbog nedokučivih puteva loptice.
Lisnato belo telu ljubavnicu ogrozd duše ograbio spavaće žuto angel građanskog rata.
Crna šklopocija – sova iz ugla oluka oguglalo gledila
niz ulicu golubicu.
*
U margerita-krasuljkovoj baštici žuto-zelen koporan
zloran srpsko-jevrejskoj
govoruši velio:
u mart-dušinoj oskudici preostatak veka
grize mi tabane.
Bele bekstvu tratinčice suše se oprani koraci
na konopcu razapetom od maj-juna do zime.
*
Kućama belo znan zavlačio se ispod iglica pinus silvestris lepljiv-sumnjiv-čuvida.
A tisine ruj otrovne bobice znao da su
a da kuvane – svašta – imeline su jako lepljive.
Sur putovao svu noć od Poljske sve rojeć devkice češke
lepljiv-sumnjiv-frenga.
*
Žgadije lovu na belo prašnjavo međuprostorje između ništa i gadenja (ustuk prijatelju plesniv!) divio se jezikoslovac, siv mlek mu doručak.
Davnost i sadašnjost kiše. Beladonin maljavo miris. Otužni starac
milki soldata.
Dugoprsti orno grbavac zakvačio se rojnoj strahu putnici za vrat. Komunistički ozimi grbavac.
*
Ubice-pretkućnici u miholjskoj ulici
pomešani s biciklima, baštenskim farbama, psima.
Znak dvokrsta na kapiji.
Pretnjin može biti znak.
To je samo gušter.
Koji se sunča. Koji šmugnu.
Selim se, velio. Zauvek.
U Vojvodstvu više napabirčim no što u Serbiji steknem
od jutra do mraka crnčeći.
*
Prazan ako nedelo…
Trozubac nedostaje mi. Kopao gljive iz crnice. A o nedelji zelenilo.
List ljubavnog čelu repuha, isisao zbrku sparušio se, avaj, njegova ljubavnice slačice.
Brod glisnu, sletela
s prezrivim krilima zolja vrh dovoljnog nedelji maslačka.
Pucao u bekstvu, prazan, pred vratima duge,
u trsci zolja on sam na cevi svog pištolja.
*
Nožem zvanim »GLZ« oštrim osobito u podne recnuh se po butini, kantarionov melem
napitak južne brbljivosti mleko maslačka plesan končasta nitasta svrab srebrn svrabu ranar.
*
Dolazak jagorčevinastog kralja izmamio na prozore
živuljke jazbin-grada, proklijali im vratići.
Pojma velio krstokljun iz oluka kamarad
ne imao nikogaš da tu žive-danuju.
Samo da se graji otmem šarenilu ću se predati,
krivonog, šiljobrk,
s magarećim šeširom.
*
Goroj, tmolo, od sadanje podaničke težio sudbini odustajanjem
gorak lampi.
Hladnih, moru predav perje zlo, krajeva dotiče se žavni visokoletač.
Oštrinu uma sukobom pobuđenu iskoristiću
velio za očist sobe spanđavše se s knjigama i oružjem.
*
Vozovima, noću, Italijom (uštedi se na spavarini tako) raznoseći, raznoseći, osipljući zrake tela.
Pevno, lovno, točkovi objahivači. San vodi na tankoj uzici bagremove, lunu, samog sebe…
Rasipljući zrake tela…
Tragu lovom dan. O noći licu
i nedomislici oskudnu kazivao kažu.
*
Pred kućom – otoplilo – na tronošcima sedeli. O ničem lako
tekao razgovor.
Put prstu dosadan za bolno Jezerje
zajaha stekav izvesnost pridošlica s rancem.
Tetreb nedelji lep pored puta u maku
– juče ga podigoh, a još stoji tamo.
Sveske, br. 13, str. 45–49, 1992.
Raci
Obaška, postepopejski, trbuški-poleđaški, kao đaci evrejski, živeli su Raci.
Glavni grad im je bio lep i bio je vrlo kućli. Jedino su se u vazduhu osećali neki mućci.
Polja su im bila raveli a bregovi visokli, muži – kuraveli
a ženskaći picokli.
Okomito u diktaturi a poprečke-slobodni bili su šturi-suri
k’o svi narodi obodni.
Drčni mada kržljavi sanjali su o državi
u kojoj će živeti samo Raci racki, potepački.
U zamku na devet voda, obraslom u bršljen i hmelj, živeo je otac naroda, Učitelj, Ujedinitelja.
Više rođak nego brat vladao je u nepovrat, pogledajući na ručni sat zauzvrat.
Naguz, unatraški, prolazili su dani. Raci bili srećni
– cvetali im jedgovani.
Književne novine, br. 393–394, april 1992.