Miodrag Miša Stanisavljević

Slike i saglasja

1980.

Mariji

Selske slike

Novogodišnja bajka

Sused kiti trem leskovim krstom i ispisuje kredom iznad dovratka: »SREĆNA NOVA 1979.«

Novogodišnja poslanica s radija, priče

o bogojavljenskoj svetlosti.

Al’ novo jutro je kao i jučerašnje: crno drveće, crne ograde,

gačci iznad kamenoloma…

I nešto snega

– tek toliko da još jasnije ocrta našu bedu – obnoć je palo.

Crno drveće, suve travke, gačci, svrake,

nešto snega.

Odjednom zalutali glas nečijeg petla prekrije ceo kraj bojom nekog srećnijeg doba i sve opet ispuni verom.

Šumadija, goli februar

Šumadija, goli februar U očima posle prolaska

– boja cigle,

boja nedovršenih kuća, plamen životnih sila, Šumadija, goli februar

Šumadija, goli februar

Jedino hrastove šume još drže svoje lišće iako je pet nedelja posle Božića Šumadija, severac, februar

Boja cigle,

zimska boja hrastovog lišća, plamen života, osujećenost, Šumadija, goli februar

***

Hladna, prljava voda

što se preko guščijeg perja sliva.

Vetrovi i kiše

rastaču parolu o napretku ispisanu belucima

na brdu ponad sela.

I hladna prljava voda

preko masnog perja se sliva.

***

Ljuto drvo – izdanak bede

buja u dvorištima mnogoljudnim, kraj vlažnih zidova pećina-kuća, iznad našeg povinovanja.

Bratstvo što se zaklinje u Pedesetoknjižje

– lakomo, osvetoljubivo – vrevom se brani od dolazećeg. Njino istoglasje tmulo

sad jača, sad jenjava.

Neko kaže:

Prva četiri dana neće biti glasa pevajućeg, samo glas zboreći.

Laka pohota nagađanja širi se pokrajinama.

Tragovi u polju

A na snegu koji bi u polju osvanuo otkrivah sijaset čudnih tragova.

Zar toliko stvorova prebiva u retkom grmlju, u obrvama polja?

Izjutra gledah taj splet izukrštani male šiljate papke (jareće?), mala kopita,

šape troprste, petoprste,

kandže dvokrake, trokrake, sedmokrake čak!

Ko je koga gonio, ko se kome prikradao, ko je bežao, trag zavaravao,

ko je ljubavnog partnera čekao, mamio,

a ko se – za opasnost neprikosnoven – samo igrao?

Koje su stope utamanitelja, koje begunaca? Koje ljubavnika, koje grabljivaca, koje igrača i svirača poljskih?

Sve se tu ispreplelo: smrt, ljubav, igra, san.

Dan nikad odgovor ne može da nam da. Njegova svetlost je samo za čuđenje.

***

Nedelja.

Celog dana

psić trči drvoredom do kapije i natrag al’ niko ne dolazi.

Nedelja:

u šatrama pored druma

– svadbe.

(Šatre se mogu iznajmiti.)

***

Put obrubljen kućama liči na veliku stonogu.

Kuće prljavoplave, kapije išarane.

(Da l’ šarama nekog prizivaju il’ se od nečeg brane?)

Večernji selski biciklisti jezdeći naporedo razgovore

o ljubavnim uspesima vode.

Odgovori zakasneli sustižu jedan drugi: odgovor pomami stiže odgovor sumnji.

Dugo ne mogu da zaspim. U selu Skeli

zavijaju prapsi.

Noć

Utihli su dozivi

s onu stranu reke.

Gasi se vreva poljskog življa.

Umukle su u bagremaru bube

kojima krila služe za svirku.

Shvatam

– zahvaljujući pticama i psima – dolazak noći je veliki događaj!

***

Sva lica isto izbrazdana, sipki pesak, stare misli, a voda,

uvek isto,

zalazi u udubljenja na obali.

Al’ krošnje su u stalnoj pomami i žene se, u svojim naumima, usuđuju

s gipkošću i nehajem.

Stalna uznemirenost reke samo je deo večnog spokoja. Duhovi događanja radije

u ženama i drveću borave.

Vašar

Kraj zadužbine-česme vašar teče.

Devojke i mladići –

gipkost što probijanje kroz mnoštvo,

što majanje, susrete i mimoilaženja traži, gipkost što tek u vašarskoj gomili

može da se utaži.

Igra – štura, bez muzike, bez veštih, sitnih koraka.

Samo nešto teškog trupkanja i zveketa jevtinih narukvica.

Ima i zabave, i uzbuđenja

– u posmatranju čoveka sa zmijom, u veštačkoj vrtoglavici,

u draženju divljih životinja.

Glave porodica, sasušene žene; deca i žučni starci;

prilike bespućem obeležene;

pticoliki; stanovnici žbunja, obrva sraslih; oni što traže leka il’ pokoru;

i oni što borave u blizini vlasti.

I uvek isto od onog dana

kad neki bog na sve što postoji baci prokletstvo

pokazivanja.

***

Večernji nemir poljskog življa i ceo kraj k’o da vri

a između svega, u dugim razmacima, komešanje reči nalik na stih.

Vekovni lavež selskih pasa, popaca posvećenih odziv tih,

i retko, iznad tog mnogoglasja, nejasan zvuk, možda stih.

Poplave dana a j e d n a noć, sjaj zvezda okorelih, zlih,

i retko, u dugim razmacima, varljivi susreti reči, poneki stih.

Predveče, lasno klizi pero tvoje

***

Predveče,

lasno klizi pero tvoje. Kafana u predgrađu, bilijar pocepane čoje.

Predveče laste-skoroteče.

(Jedan nebeski čas pripada samo njima.) Neko proriče:

duga i hladna biće zima.

Predveče

lasno klizi pero tvoje. Anđeli

koristeći uzlazna vazdušna strujanja odlaze na nebo.

Večernje šetnje

Šetnje, šetnje večernje

po mermeru odzvanja zrnje, zvona zvone za večernje, šetnje, večernje, šetnje.

Šetnje, šetnje večernje bele košulje znak vere,

već bez zavisti šume česme, večernje šetnje, večernje.

Večernje šetnje, večernje, parkovi puni graje dečje,

laste se skupljaju na tajno većanje, večernje, šetnje, večernje.

***

Gradska luda

s divljenjem gleda vatrogasna kola.

S platana

šmrkovima obaraju gnezda. Nad Bulevarom Revolucije uznemireni

viju se gačci.

Mali prosjak

na pločniku pred Poštom krišom zeva.

***

Stanična spikerka poraženim glasom

najavljuje dolaske i odlaske vozova.

U podzemnom prolazu: »Sudbina, jevtino!«

Al’ nikog ne zanima.

Ispred nedovršenog solitera noćni čuvar u ovčjem runu loži vatru.

***

A izjutra

prisan mi je razlog oblosti voća.

Način na koji su, na perju grabljivice, raspoređeni ljubičasto i sivo

lako nalazi put

do mog odobravanja.

Svet možemo spoznati koliko i sebe same.

***

Kap u opni od prašine kotrljam lagano lakim opipom jagodica prstiju.

I bela iznad naše ćutnje i tmola u potaji oka bezizglednost.

Postali smo podanici sitnih činovnika.

***

Žene bez ženstvenosti. Sjaj somota oveštalog. Lenjost i lakomost.

I plesnivi kafeni talog.

Odsjaj nepokretnog klatna. Polutama močvare-sobe. Mrskost bezglasna, glatka. Odluke zaboravljene, oble.

Sve što postoji van njinih tela, za njih je – svet tamošnji. Potčinjavaju ga proždrljivošću,

plahim uvećavanjem svoje telesnosti.

Sparne noći

Nepokretno je sjajno lišće. I čaršavi što se suše.

U krevetima ljudi leže potrbuške. Trepere njine golubije guše.

Nepokretna je reka.

I svetiljke na mostu, živine. Kućerine i zidine

još su nepokretnije.

Do izlaza iz pakla stižu tek neke misli

– one plavlje i okretnije.

***

Ponoć. Počinje ples bedastoća

i malih sablazni prošavšeg dana; prizivanje nehaja, oduzimanje važnosti

– zamoran i besmislen zanat.

Jer je u meni, ispod trokrunog drveta, onaj što sve odeva sjajem,

što svemu štedro važnost daruje i meni opet šalje.

Ne opirem se više. Zaroniv glavu u šumove noći sočne,

puštam ništavnosti da me plave i raznose kud hoće.

Noćne reči…

Noćne reči, u visokoj sobi, jedino osvetljenoj u celom kraju, reči razdora, razorne reči

kroz čela probijaju.

Vrapci. Kola pekarska.

Šum česme, žurba na stepeništu, plač dečji…

Sve gušći jutarnji šumovi vidaju od poznih noćnih reči.

***

Nesanice jarosne, jetke,

a onda purpur praskozorja: otrov u noći nakupljen plamti u mržnji boja.

U svetlu dana dolazećeg k’o u prozračnoj bistroj vodi

rastvaraju se, prskaju kao cveće, gusti, lepljivi otrovi noći.

Rastvaraju se košmari, uobraženja, i lelujaju u svetlosti tečnoj.

A ti vidiš znani kraj i osećaš se svečano!?

Demon pohote

U uglovima sobe – otrovne gljive. Sopstvene misli – uhode. Odjednom, na stolu, ožive

mali demon pohote.

Iz dosadne vekovne poze, iz dugog sužanjstva se ote demon od žada ili bronze (porculana, terakote?)

Ramena sva od oblosti voćne; Jasno ukazivanje – hodom – da potiče iz neke istočne pokrajine obilne vodom.

Prebujnost sklona neukusu, kićenju jevtinim sjajem. No, pogled kroz tamnu kosu odgodu ne poznaje.

Znaci bez dvosmislica sve druge znake potiru.

Nevešti odlomak nekog plesa. Zov uglovima očiju.

U oknima poguba, mahnite zolje. Sopstvene misli – uhode.

I, iznad mrskosti i zlovolje,

– malo sjaja pohote.

Na visokim jezerima…

Na visokim jezerima nesta dima dolina, nesta oblaka veselnika, nebo obrazinu strže.

I gledam prostranstvo plaveti

– prostranstvo čiste mržnje.

Slušam šum što se borjem s časa na čas muklo prene: o to je huj zavisti moje, zavisti moje zimzelene.

***

Strasti močvare, strasti polja proleću kroz snove prijatelja.

Jedna obala kućama obrubljena, druga – samo njena.

A izjutra

kroz okna mutna neka plavet besomučna.

A na stolu

u modroj vazni

docvetavaju boje sablazni.

I dok se obeshrabreni za uzmak spremamo, ugledamo bezličje

u pomami.

Jedna obala – šumna, svetleća. Druga – obala misleća.

Dnevnik

Dnevnik

1.

Dan graje i sjaja. Činovnici, devojke, uhode. Miris hlora i olaja.

Osećanje predsmrtne nelagode.

2.

Od jutra je bilo izvesno: Dan neba i vode.

U zalasku – nešto divlje i presno, prolazni mir odgode.

Već znam: reči su ulov, plen; Negde u blizini se stani neka lakoma sen

koja se njinim saglasjima hrani.

3.

Dan vreve i sparine. Zveket prezrelih mahuna.

Kljun sanja da se u meso zarije, a plavet silazi s uma.

Ulično mnoštvo. Splet tuđih hitanja

raznosi me divlje, bez pitanja.

4.

Dan voća i pometnje. Vrtoglavica u uličnoj graji. Duge večernje šetnje. Nejasni telesni događaji.

5.

Male veverice umorne od veranja. Lice

umorno od verovanja.

Dan drveća i oblaka. Ptice selice.

Zlodela ali laka. Misli – počiniteljice.

6.

Dan trava i izvora. Orlovi nokti u živicama. Usputna znanja o sebi

poklanjam poljskim pticama.

Prah lipa, prah juna. Istoliki dani.

U meni duboki bunar

koji se saglasjima reči hrani.

Molitva

Neka sutrašnji dan

ne donese ni ispunjenje ni odgodu.

Nek mislim na njega

ni s iščekivanjem ni sa zebnjom.

Neka ne bude

ni izvor zadovoljstva ni muke.

I neka pozni noćni događaji ne ostave traga u meni.

***

Ono što sam nikad nije isto

ista je, zadugo, samo slika o meni koju ono što sam, divlje se menjajući, nosi ispred sebe, ne uvek blizu lica.

Tako mene, uvek u odlasku, u besomučju dana zamenjuje

lukava postojanost nekog odsutnog »ja«.

A čije je to što se zbiva i kuda ćemo stići

– ko zna?

***

Tražeći sebe u sebi,

sve više se rastvarajući u svojim mislima, u odgodi, onom što ne bih,

a više ni to postojano – onom u meni

nije do sebe, do mene; onom (il’ drugom?) što diše tražeći ga

i u njegovim mislima rastvarajući se sve više…

***

Pokušavam da sledim

splet zamršeni puteva prepodneva, vrevu i vrv svojih nauma,

odluka naglo promenjenih

i novih, usput probuđenih, namera.

Sreća je

da je veliki deo našeg bezumlja sliven sa prolazećim;

u njemu izgori, s njim isijava.

***

U prozirnom sužanjstvu čami lepota čistih otrova,

mir boja njinih kristala,

jasnoća namera, istrajnost svojstava.

U doticaju mojih stopala

i ploča zvezdolikih na stazi

ostaje neka odgoda, neka nemilost

a opet – izvestan način spokoja.

Ispod kamenih svodova veje

moje nedruželjublje.

***

Sve češće primam kao izvesnost ono što je tek igra slutnji bila. Tako se u nama, polusvesno, začinje naša sudbina.

Pa neka sen, pa neka san, pa neka sen sna

zastre dolazeći dan

što lelujav ustaje s rečnog dna.

Ne zalazim više sa strahom u šumu uobraženja.

Možda s jedva primetno zadržanim dahom čekam dok se svetlost menja.

Pa neka noć, pa neka znak, pa neka znak noći

ispriča sve što zna o spokojnoj jasnoći.

Bdenjima upornim, dugim, ne prozreh noć sveta. Nazreh samo svoju smrt nejasno, u protivsvetlu.

O kad bi sev, o kad bi roj, o kad bi rojeći sev…

Ali ja bežim, još svoj, i živu glavu iznev.

Crno naukovanje

Crno naukovanje

Njivu raži, izvor pitke vode, asuru od rogoza, kožu ovnujsku, petla čuvarkuću, kozu brbljivu

– nit zadobio, nit prisvojio

Par golubova, magarca skitnicu, travu kiselicu, pečurku jestivu, šta lisicu, svraku bezrepu

– nit našao, nit ulovio

Noćni let

Dole je Jugoslavija.

Ni topline legla, ni dima, samo nešto magleno, suro.

O bože, ni obris brda, nijedno drvo.

Dole je Jugoslavija.

Al’ gde su vode, večernja lagodnost, gde lipe, letnja prisnost?

Samo hladni odsjaj na krilu aviona i zvona (otkud zvona?)

Dole je Jugoslavija. Ni laveža, ni petlova,

ni šuma voda, ni noćne pesme. Samo ćutanje što umnožava ćutanje u magli, u opseni.

Dole je Jugoslavija. Nijednog brda, nijedne reke.

Grad u koji slećemo liči na svetlosnu kandžu. Ni mirisa hleba, ni toplog daha,

samo jutarnje oči pepeljaste.

Panonija-ekspres

Vrbe na mesečini u Srednjoj Evropi.

Zaboravljen, izgubljen, voz u noći.

U belo okrečeni beskrajni jabučari. Redovi pravi

i dijagonalni.

Kriju se, blede,

svi jučerašnji naumi pod bledozelenim svetlom za spavanje.

Gramzive su noćne vode u Srednjoj Evropi.

Voz napreduje tmolo, al’ postojano.

Njemu smo predali rešenost što nas napusti daleko od doma

i postaja jutra.

U belo okrečeni beskrajni jabučari. Redovi pravi, redovi dijagonalni.

Nepoznatom znancu

Cvet bespuća – bela omraza buja iznad naših prepodneva.

Oni čije se moći obilno umnožavaju daleki su i nedodirljivi,

u plaveti dostojanstva.

Mi, prisnošću pustošećom,

rasprama obeležavajućim, beščastećim, prelivamo jedni u druge svoju osujećenost, delimo je na ravne delove.

Jutro

Naselja bezimena, paukolika. Ni blizina velike vode,

ni krošnja mahovinasta, ni put što vodi nekamo ne daju im blagoslov.

Omaglica, jutarnja tmora. Bezglasni potoci ljudi

– obrok nekoj svrhi koja je sebe zaboravila. Ni raskršće,

ni susret dve reke,

ni stena u obličju nekog stvora.

Nekad, u jetkom umoru, srdžba zaiskri. Al’ uboga jamstva ćutanja

– hleb sutrašnji, sigurno noćište – govore nam da budemo razboriti.

Razboritost je ovde prilično nevesela. Naselja bezimena, jutarnja tmora. Ni znak planine,

ni znak vode, ni znak neba.

U Beogradu pepeljastosivom…

U Beogradu pepeljastosivom gde ni kreč pesak više ne vezuje dan čkilji podozrivo,

vetar boju misli izbeljuje.

Ono što jedan sroči, ponovi hiljada istolikih. Navikom se istina kroji;

ona je tek zvuk na koji smo svikli.

Na stanicama, na licima,

u praznim staklima jutarnjih očiju jučerašnji snovi, plavi naumi polako skončavaju.

U posvednevnom povinovanju, u beskrajnom moru istoglasja beda i opsena, nehaj i lakomost

– svakodnevna opora saglasja.

U sve dubljoj ćutnji,

sve šumnijem sjaju i slavi…

Nema izraza u staklima mutnim, nema duge u nijednoj glavi.

U Beogradu pepeljastosivom gde ni kreč pesak više ne vezuje sneg pada, lasno i pretilo; strah boju misli izbeljuje.

Opsenarov put

Strepeć od teatralnog pada, od banalnog prelaska u ništa

opsenar putuje od grada do grada, menja imanja i konačišta.

Dostigao je savršenstvo umeća. Cela zemlja je – vašarska scena. Svi veruju u njegove moći

i sama od sebe buja opsena.

Stvorio je za druge edenski vrt – remek-delo opsenarskog dara. Al’ sluti da će njegova smrt

biti do pomame, do izdajstva, stvarna.

Svi veruju u njegove moći, veruju svakoj reči, gestu. Ali on nikad na istom mestu ne sme dvaput da zanoći.

Strepeć od teatralnog pada, od banalnog prelaska u ništa,

opsenar putuje od grada do grada, menja imanja i konačišta.

Košava

Košava raznosi bezobličje. Svetiljka pod prozorom veje bunilo. Naveštenja rata. Crne priče

koje u uhu šumi bilo.

I već se tamna podobija maju i pogledaju te ispod oka;

što dolazeće traži oni imaju

– strpljivost u vrebanju, gipkost skoka.

I već nas plavi tmurnim sjajem gospodstvo stvari nedostatnih; uz ništavni novac traže i uzdarje

– lukavstvo na putu do njih.

I, lagodeći se iznad naše zebnje, počinje svoj ples pomama

onih što ozbiljno shvataju sebe samo kad su u smešnim ulogama.

A zavist krišom naviku zove u vrevu i ludo šarenilo. Povremene jarosti košave. Svetiljka na uglu veje bunilo.

Nestalo je strana sveta

Noć

Neka štura noć: tri do četiri zvezde, dva-tri laveža.

Neka bedna noć,

kao preostatak neke stare noći: pet metara blede mesečine, dva-tri pijuka vodenih ptica,

a od drveća, prijatelju, samo nešto vrba.

Noć ni za lov ni za skrivanje; sipljivi povetarac,

tajna jedna nafrakana

i strah neki stari – ptica islužena – u krošnji čuči.

Reci

šta si učinio sa svojom dušom?

***

Budećem

stvari su mi bliže no što je običaj.

Glas koji dopire iz ogledala. Gola krošnja

odslikana u nekom bezumnom pamćenju.

I šta je običaj

u svetu bez početka?