Obično veče
Lica
S.
ČASOVNIČAR LEKAR DEVOJKA CIGANIN KELNER »GROF«
PRODAVAC LOZOVA
(Ulica. Vreme: negde oko ponoći. S. se vraća kući. Podzemni prolaz. S kupuje sutrašnje novine. Kamera ga prati u vžnji.)
(Muzika.)
S. (off): … Svake večeri isti izlozi, isti zvci, iste senke… Svake večeri prolaziš itim putem odsutan, sam, sasvim zabravljen i potpuno negde na dnu svojih navika…
(Muzika.)
… Svake večeri hodaš dugo, dugo, kao da se time otimaš nečemu, a onda, na kraju, kupivši sutrašnje novine, prelziš isti put do kuće, dug kao zaborav…
(Muzika.)
… Svake večeri isti šumovi, iste sene, isti zvuk koraka… Kasni ljubavni parvi, koji nestaju nežno posrćući pustim ulicama… Muzika s radija iz neke od pkrajnjih dvorišnih soba, a iznad svega bolna, postojana hladnoća u stomaku i grudima, i nejasno, tišteće, osećanje gbitka…
(Muzika. S. ulazi u neku zgradu. Penje se liftom. Ulazi u svoju sobu. Sedne na krevet.)
S. (off): … Beznadežno je sada bežati u san. Ne. Nijedno lukavstvo tu više ne pomaže.
… I opet, udaljena, nerazgovetna meldija s radija, iz neke od pokrajnjih dvrišnih soba… Mimo svoje volje pokušvam da povežem njene iskidane delove, da je prepoznam, da pođem za njom…
(Prilazi prozoru, povuče zavesu, poglda napolje – kolaž kratkih kadrova iz cele drame. Zatim, kao da se brani od tih slika, S. povuče zavesu, ide u dubnu sobe. Skida sat, vadi sitnice iz džpova. Odjednom se uznemiri.)
S. (off): … Zar sam ga izgubio? (Ponovo trži po džepovima. Bez rezultata.)… Bila je to ssvim bezvredna stvarčica, mali džepni nož, od pleha, u obliku zlatne ribice, sa gleđosanim krljuštima… Kupio mi ga je davno ujak Vladimir na nekom vašru i ne znam tačno čemu mi je služio. Možda zato da bih njime ponekad rascao listove knjiga ili oštrio olovke… Ništa nisam dobijao posedovanjem te stvarčce; nije bila skupa, nije bila ni uspomna, što bi joj dalo neku drugu, posebnu vrednost. Pa ipak, izgleda da mi je bila draga.
(Muzika. S. traži izgubljeni nožić svda po sobi.)
S. (off): Gde li sam ga izgubio, kada, na kome mestu? I kao i uvek kad izgubim neku dragu stvar, zatičem sebe kako pokušavam da se jasno i po redu setim svih mesta na kojima sam bio u toku dana, svih prostorija u koje sam svrćao, svega što sam radio…
(Muzika. Počinje retrospekcija. Ulica. Vidimo S. među prolaznicima. Pratimo ga kamerom u vožnji.)
S. (off): … Negde oko šest časova izašao sam napolje… Muškarci i žene, uskomšani, pretrpanih ruku, obavljaju poslenje kupovine – sutra je, zacelo, neki džavni praznik. To se, uostalom, moglo videti i po grupicama muzikanata, koji su odasvud izvirali sa svojim instrumetima, po prepunim parkovima, po vćem broju prosjaka, prostitutki, saobrćajnih milicionera, uličnih prodavaca i svakojakih šarlatana…
… Prolazio sam polako između tih užubanih prilika, kao jedna od onih bezvolnih i odsutnih utvara što se, s večeri, pmešaju sa ostalim prolaznicima…
(Muzika. Časovničarska radnja. Ulzi S.)
S. (off): … 18 i 15, ne, 18 i 20, znam tačno, pogledao sam na veliki sat na uglu, ušao sam u časovničarsku radnju »Ideal«.
(Časovničar sa novinama na krilu, u stolici za ljuljanje. Čini se da spava.)
S.: Dobro veče… Majstore…
(Časovničareva ruka sklizne preko nslona stolice i zaljulja se beživotno. S. prilazi telefonu. Okreće neki broj.)
S.: Alo, je li to stanica hitne pomoći?…
(S. čeka dolazak lekara.)
S. (off): … Sedeo je u svojoj stolici, sam, sa svojim mislima i svojim novinama…
Možda je zaspao. A posle je sve bilo jenostavno, nije čak bilo ni bola, samo mu se lagano stamnilo u očima i srcu… (Gle-
da prolaznike koji zastaju pored izloga.)… Psmatrao je iz svoje polutmine ravnomeno, lagano pomeranje dugih kolona dna… A oni su oticali polako, jednolično, tek s kratkim zadržavanjem i odsutnom pažnjom, kao lica ispred izloga…
(Lica ispred izloga. Krupni planovi.)
S. (off): Lica koja dolaze, razlivaju se i nestaju zauvek, kao dani…
… Lica koja dolaze i odlaze, ne zadržvajući se u sećanju, slična međusobno kao talasi…
… Dolaze, neprestano dolaze, nalik na ustreptale, kratkotrajne begunce iz zborava… A onda se opet vraćaju u njgovu tamu, kolebajući se još neko vrme između svetlosti i mraka, iza nečijih sklopljenih očiju…
(Muzika.)
… Što se, pak, njega tiče (okrene se prema mrtvom Časovničaru), za njega je svršeno. To je kraj. Kraj kojim sve završava…
(Krupno: šahovska tabla. S. se seća nke od partija sa umrlim prijateljem.)
ČASOVNIČAR: (povlači figuru) … Šah!
S.: (povlači figuru; onda, nastavljajući neki već
ranije započeti razgovor, kaže)… Stvarno, maj-
store, ne možete tako proživeti ceo vek…
Uplesnivićete se…
ČASOVNIČAR: … Dobro mi je i ovako…
Tako: gledam oko sebe, ne tražim ništa…
S.: Sećam se, kad sam bio mali, skupljli smo se oko Ciganina sa ruletom i gldali koji brojevi izlaze… A Ciga je govrio »Ajde, momci, igrajte, od gledanja vade nema«. Šah! Šahčić… Jeste, moj mastore, od gledanja nema vajde… I živnte malo, otputujte… Zašto ne biste oputovali?
ČASOVNIČAR: … Gde bih išao?… A i žvot se nekako rasklatio, počeo da vrlda, ko rasklimani bicikl…
S.: Otiđite nekud, majstore… Ima toliko
lepih mesta…
ČASOVNIČAR: … Život nije torba, ne možeš u njega strpati sve… Jednom se ispuni do kraja, a onda je sve gotovo…
S.: … A onda? Šta onda?
(Dolazi Lekar sa bolničarima.)
LEKAR: Jeste li vi zvali?
S.: Da…
(Lekar prilazi umrlom, opipava mu puls.)
S. (off): … Tako je ujak Vladimir ležao u svom kovčegu, u tremu… Neko je stavio paklo »drine« u kovčeg i rekao: – Više nće morati da puši polovake »drave«.
A ja sam osetio bolnoopojni miris kantriona, žalfije, hajdučice, zovine cvasti…
šta sve nismo skupljali ujak Vladimir i ja. Od sveg novca koji sam kasnije zradio nijedan mi nije pružio toliko rdosti kao te novčanice kojih više nema u opticaju… Za taj novac mogao sam kpiti novu mornarsku majicu, sandale od kaiša ili nekoliko knjiga, a još uvek je preostajalo za vašar, za bocu klakera, licidarski kolač, omanju lubenicu… Ili nožić u obliku ribice, sa gleđosanim kljuštima.
LEKAR: Mi smo završili.
S.: Srce?
LEKAR: Da. Srce.
(Muzika: bubnjevi. Bašta neke kafane. S. sedi za jednim stolom. Preko puta njega sedi Devojka.)
S. (off preko Devojčinog krupnog plana): Dvdeset časova… Neka devojka, jasnog čstog pogleda… Čistog pogleda kao u svih koji brzo zaboravljaju bol… A mora biti da joj ga često nanose… Ali ona to skrva. I nikad ne govori o tome…
… Gleda… Kao da pogledom spaja iskdane periode života, periode između ljbavi koja je nestala i ljubavi koja tek trba da dođe…
… Dani, meseci, godine spojeni pogldima…
(Počinje razgovor sa Devojkom; u stvri, mi se »uključujemo« u tok razgovra koji je već započeo.)
S.: … Mislim, osim toga što sad sedite u kafani, pijete vinjak, rešavate ukrštene
reči, čitate ilustrovane časopise, pišete
pisma…
DEVOJKA: Ja sam etnolog. Ali radim kao prevodilac.
S.: A zašto? Ne dopadaju vam se iskpavanja?
DEVOJKA: To nije arheologija… Ništa ne iskopavam. Čudno, niko kome sam rekla nije pogodio.
S.: A šta imate protiv iskopavanja… Zmislite kad sa nekog predmeta ili lika skidate poslednje mrve zemlje, polako, polako…
DEVOJKA: To što ste rekli lepo je, ali
nema nikakve veze s onim što ja radim…
To je…
S.: Čekajte! Etnologija? Nešto oko narda i običaja?
DEVOJKA: Da. Tako nekako… U svkom slučaju, rekla sam da ne radim kao etnolog…
S.: Rekli ste da prevodite? A šta?
DEVOJKA: Sasvim beznačajne stvari…
Feljtone, ljubavne afere, ljubavi slavnih
kompozitora… Pokazaću vam…
(Devojčina soba. Razgovor se nastavlja kao da nije bilo »prostornog« skoka.)
DEVOJKA: Slušaj ovo: (čita) »Žan Žak Ruso, taj veliki mislilac, uveo je u modu ljubav prema prirodi, tako da su sve velike dame XVIII stoleća nalazile nalepše zabave u prirodi i ceo salonski žvot preneo se u šume, vinograde, na oble reka, gde se divilo zvezdama i panrami okoline…«
Ili ovo: (čita) »Katarina II je imala nžnu dušu i izvanrednu graciju za opisvanje ljubavne strasti«… Hoćeš još vnjaka?
S.: Da… Čudno je to… Sedimo tu, pričmo, pričamo, a ja, u stvari, još ništa ne znam o tebi…
DEVOJKA: Vrlo sam obična, čak povšna… Volim da idem u kupovinu, da psedujem lepe stvari, da imam goste, svke subote imam goste, vrlo su dosadni, ali meni se tako sviđa…
A ti? Ne voliš da govoriš?
S.: … Zapravo, ponekad poželim da nkome kažem sve… a šta je to »sve«?…
Nemam pojma… Smešni smo mi ljudi. Sretnu se dva čoveka i jedan kaže »ja sam ovakav« a drugi »a ja sam takav« i čini ti se da će se razumeti i da će sve biti lepo i krasno… Međutim…
DEVOJKA: Ne mislim tako. Užasava me nemogućnost da se ljudi mogu rzumeti… voleti. Kad sretnem nekog i pomislim da se nikad nećemo razumeti, osetim kao da se nalazim u nekom dlekom, pustom mestu a više nema njednog voza, poslednji je otišao… To je užasno…
S.: Kakva je to slika?
DEVOJKA: To je iz Čanja… Letos sam
bila u Čanju. Smešno ime Čanj…
(Devojka pušta neku ploču, počinje da igra. Igra dugo, sve brže, kao da izvodi neki svoj ritual. S. je gleda, pije. Za vrme igre kratak šnit mrtvog Časovničra u stolici za ljuljanje. Devojka sedne pored S. umorna.)
DEVOJKA: Zašto ćutiš?
S.: Misli se da čovek kad počinje da voli postaje uznemiren, živahan… Naprotiv.
Ja tada postajem čudesno lenj i nepkretan i odjednom mi se čini da za sve imam strašno mnogo vremena…
(Počinju da se ljube, dugo. Ponovo krtak šnit sa mrtvim Časovničarem. Ulca. S. je ponovo među prolaznicima. Muzika.)
S. (off): … Oprosti, rekao sam. Ništa nije rekla… Samo se osmehnula… Zatvorio si oči i bežao si u sebi, daleko, još dalje. Ali, osećao si, osmeh se širio sa tobom obuhvatajući sve. I što si dalje bežao, sve si više zalazio u njegovo polje…
(Muzika. Neki park. Ljudi okupljeni oko malog ruleta zvanog
NEKO: Da li ćeš imati para da sve ispltiš, majstore?
CIGANIN: More, plaćam ja ko Narod-
na banka… Igraj, samo igraj…
(S. prilazi grupi, pripaljuje cigaretu kod nekog od igrača.)
S.: Izvinite, imate li vatre?
NEKO: Svi koji imaju vatre u bolnici su!
GLASOVI: Plava četvorka… Devetka…
Stani, nema više… Ajde ponovo…
(S. puši, gleda.)
NEKO DRUGI: Ako volite da igrate, sta-
vi stotku na »par«, drugu na »nepar«…
Tako si uvek na istom…
GLASOVI: Prijatelju, stavljam hiljadaku na četvorku… itd. itd.
(S. stavlja novac na neki broj. Iznenda dotrči Ciganka i poviče »Biži! Biži!«, zgrabi rulet i počne da beži. Ciganin
smota plahtu sa brojevima i izgubi se. Svi se razilaze. Dolazi milicioner. Glda stočić na rasklapanje koji bezrazlžno stoji u parku.)
S. (off): … Odlučio sam da još jednom oprbam sreću ovog dana… Ali pitanje da li dobijam ili gubim ostalo je neodlučeno. To je možda i dobro.
(Neka kafana u suterenu. Dolazi S. Sda za sto u uglu.)
S. (Kelneru): Vinjak i sodu.
KELNER: Odmah, molim…
(Ulazi »Grof«, momak sa bokserskim crtama lica.)
»GROF« (Kelneru): Šta je? Šta me gledaš?
KELNER: Ja vas gledam? Ne.
»GROF«: Slušaj, ti si me uvredio…
KELNER: Nisam vas uvredio… Molim
vas…
»GROF«: Nas dvojica treba da izađemo
u dvorište…
KELNER: Molim vas, ništa vam nisam
učinio… Evo, ljudi su videli…
»GROF« (okrene se): Koji ljudi? Ja ovde ne vidim ljude… Hoćeš li da izađeš u dvrište ili nećeš?
NEKA DEVOJKA: Al si hrabar, daso!
»GROF« (okrene se polako, priđe njihovom sto-
lu): … Čuj mačko…
NJEN MLADIĆ: Slušaj, ti…
»GROF« (obori ga na stolicu): Čuj, mačko,
ajde da zezamo ovog tatinog sina…
MLADIĆ: Sad mislim stvarno da si…
»GROF«: Vidi, vidi… Tatin sin… Nemoj, burazeru… Ti si bokser, možeš da me udariš jako, šta posle da radim?
MLADIĆ: A šta?… Ti si kao bokser…
»GROF«: Ma ne… Ja sam običan stolar. Mića »Grof« sa
NEKO: Ostavi čoveka, šta ti je učinio…
»GROF« (okrene se): Ma ko čovek, škem-
baru, majke ti ga…
(»Grof« pođe prema njemu, saplete se i padne. Odjednom se svi sjate na njga: udaraju ga nogama, stolicama itd. »Grof« leži sav krvav na prljavom pdu ne oglašavajući se.)
S. (off): … Glupo je bojati se. Još gluplje je sejati strah. Uplašeni ljudi postaju živtinje. Oslobađajući se nakupljenog strha, skoro su ga ubili.
(Muzika. Iz hodnika se čuje glas Prdavca lozova.)
PRODAVAC: Lozovi Državne lutrije…
Preksutra izvlačenje… Lozovi…
(Prodavac ulazi u kafanu, prilazi stolu za kojim sedi S.)
PRODAVAC: Dobro veče… Po volji je-
dan loz. Preksutra izvlačenje…
S.: … Može. (Uzima.)
PRODAVAC: Nek je sa srećom. Dva nva dinara.
S.: Pa kako ide?
PRODAVAC: Eto… Vičem na veliko,
prodajem na malo…
S.: Samo od toga živiš?
PRODAVAC: Pa tako… Mogu da sed-
nem malo?…
S.: Može… (Nudi mu cigaretu.)
PRODAVAC: Hvala… Nekad sam pra-
vio i prodavao ogledalca…
S.: Ogledalca?
PRODAVAC: Da. Sa Silvanom Manga-
no i reprezentacijom… Eh…
S.: Što… Išlo je dobro?
PRODAVAC: Ma ne… ali smo bar imali dobru reprezentaciju… Beara, Stankvić, Crnković, Čajkovski, Horvat, Bškov, Mitić, Ognjanov…
S.: … Vukas!
PRODAVAC: … Bobek, Zebec!
S.: Hoćeš li da popiješ nešto?
PRODAVAC: Može jedno malo pivo…
S.: … Jedno malo pivo i vinjak sa sodom za mene.
KELNER: Primljeno!
PRODAVAC: … E dobro sam se setio…
Ti si tako nekako… Znaćeš da mi kažeš…
Hteo bih da pripitam ove astronome da mi odgovore: koliko ima zemlje od svta odsto. Ne razumeš? Mislim, postotak da mi pronađu i kažu… Ja sam nešto mislio o tome, pa bih voleo da čujem šta oni kažu… Ali ne znam kome da pošljem pismo…
S.: Čekaj… Možeš Politici. Ona rubrika: »Vi pitate, mi odgovaramo«.
PRODAVAC: Dobro si se setio. To je najsigurnije.
S.: A šta ti misliš: koliko ima zemlje od sveta odsto?
PRODAVAC: Ne znam baš tačno… ali
malo…
S.: Malo… Jedan posto.
PRODAVAC: Jedan posto… Malo…
(Kelner donosi piće.)
PRODAVAC: Živeli!
S.: Živeli!
PRODAVAC: Vidiš onoga tamo? On je
glavni za tapkanje…
S.: A ti… ideš li u bioskop?
PRODAVAC: A, slabo…
S.: A što?
PRODAVAC: Tako… ne stignem da pro-
čitam ona slova… Nisam nepismen…
Samo ne stignem da pročitam ona slo-
va… Brzo prolaze…
S.: Brzo… A odakle si?
PRODAVAC: Iz Levča… Levčanin sam.
S.: A gde je to?
PRODAVAC: Kako ne znaš gde je Lvač? Sad ću ti objasniti… Vidiš, ovde ti je Jagodina… danas Svetozarevo… A ode ti je Kragujevac… Sad ovako, ovde ti je kragujevački put… tu su Cikote… a ovo ovde ti je Levač! Mnogo fin narod, pitomina… Ima puno manastira, ljudi dolaze…
S.: A je l veruješ ti u boga?
PRODAVAC: Kako da ne verujem… Šta mi smeta bog da u njega ne verujem?
S.: Nema boga…
PRODAVAC: Ispričaću ti jedan slučaj, pa ti vidi… U našem selu bio je jedan milicioner koji nije verovao u boga… bio je, znaš, komunista, nije se venčao u ckvi, nije se krstio, tako… E, jednog jutra, usred leta, na njegovom prozoru osvnuo lik Bogorodice! Jest. Ustao miliconer, mislim da se zvao Bojović, poglda, kad na prozorskom oknu lik Majke Božje, zamrznut, znaš kao ono cveće od mraza… A bio je mesec juli… Juli, je l shvataš, a na prozorskom oknu lik Make Božje, kao cveće mrazovno. I plače…
Plače…
S.: I šta je onda bilo?
PRODAVAC: E sad, da ti objasnim, taj Bojović bio je, kako da ti kažem, sila čvek – milicioner! Svi su ga se bojali… Psle se razboleo, ali mislim da nije umro, ne znam šta je bilo tačno… Ej, ja te ne upitah, je l se ti baviš politikom?
S.: Ne… Ne…
PRODAVAC: Politika je mnogo važna stvar… Mi treba da se čuvamo… znaš koga?
S.: Koga?
PRODAVAC: Grčke!
(S. se smeje.)
PRODAVAC: Ozbiljno ti kažem…
(Ustaje da pođe.)
S.: Ajde da popijemo još nešto.
PRODAVAC: Ne, nemoj molim te. Hvla ti.
S.: Jedno malo pivo, a?
PRODAVAC: Čekaj, da se razumemo…
Na poslu sam… E, pa fala ti… Ajd, mram da idem… Fala na piću, fala na drštvu i na razgovoru. Ajd, živeli!
S.: Živeli!
PRODAVAC (odlazeći): … Lozovi! Preko-
sutra izvlačenje… Lozovi…
(S. ražalošćen gleda za njim. S je u svjoj sobi. Sedi na podu pored kreveta. Odnekud se čuje dečja graja. Nejasna, nestvarna. Kraj prozora se pojavljuje neka čudna tamna prilika, ima lik Lkara iz časovničarske radnje.)
LEKAR: … Lepo je tako. Ne misliti ništa, ne želeti ništa, ne govoriti ništa. Samo slušati dečju graju… Duša se tako oslbađa… leti visoko… visoko… I više od tga, dragi moj! To je kao jedna vrsta ptovanja. Volite li da putujete? Njihovi glasovi su kao čarobni ćilim na kome se plovi nebom.
(Dečja graja je još glasnija.)
… Eto, slušaš, i ništa ne razumeš. Nijenu reč. Ali sve ti je jasno. I lepo ti je na duši i lako ti je na srcu. To je pravi ilaz. Čas je. Vreme je da pođemo. Ostavte umorno telo i umorni razum tu, dole, pa skočite!
(S. kao da će ga poslušati. Onda se pslednjim silama odupire iskušenju. Prlika nestaje. Muzika.)
S. (off): … I opet taj predeo s putovanja u nekom nepoznatom kraju – predeo koji bezrazložno pamtim. Neki sasvim običan predeo, sa kućama i drvećem razbacanim na jedan od bezbroj načina, kao bilo gde…
… A možda, možda taj predeo pamtim
zato što sam na tom putovanju umro?…
(Muzika.)
… I još za mnogih dugih večeri, navinut da se ne događa ništa, prolazih ra-
nijim putevima, sretah iste prijatelje, a ne znadoh da me oni polako zaboravljju, iako me još sreću… polako već zabravljaju iako me još sreću… polako već zaboravljaju iako…
(Glas se polako gubi. Muzika.)