Miodrag Miša Stanisavljević

(Uvodni song.)

N.: Teatar je do poslednjeg mesta popunjen!

Mersi! Tenkju! Dankešen!

Ja sam N., samo N.

U moru imena bezimen.

Ja sam N., samo N.

Gledaćete moj život uprizoren.

U potoku se praćaknuo klen…

Tako je proleteo život jednog N.

… Evo osnovnih biografskih podataka o meni!

Rodio sam se u…

Što je nedaleko od…

Tamo živi siromašan

al gostoljubiv narod.

Bio sam nemirno dete. »Sto besova u njemu vri.« »Malo je ćaknut i zvrknut ko da nije sebi pri.«

Krenuo sam u srednju školu i otišao u obližnju varoš…

Nisam bio dobar đak, ali ni sasvim loš.

Upisah potom studije

da steknem neku diplomu…

Na drugoj godini

zaljubih se u…

Vojsku sam odslužio kad je na to došao red

u jednom mestašcu

koje se nalazi pored…

(Zvižduci… glasovi iz publike.)

GLAS 1.: Ovo je neko zezanje u zdrav mozak!

GLAS 2.: Ovo je neka mrsidba!

(Na scenu izlazi jedan gledalac.)

GLEDALAC: Kakva je, majkoviću, ovo mrsidba?

N.: A ko ste vi?

GLEDALAC: Ja sam predstavnik–iza- slanik publike.

Mi smo pošteno ulaznice platli

i nećemo dopustiti da neko praznu slamu mlati!

Po pola soma smo pukli, lepo smo se obukli…

I šta dobijamo?

N.: A šta želite?

GLEDALAC: Želimo neku priču… neku

radnju…

N.: Ulaznice ste platli. I želite radnju, ko pečeno pile na pladnju!

GLEDALAC: Zar to nije pošteno?

N.: Pa dobro… Dobićete radnju, punu zgoda i epizoda, peripetija i dogodovštna… Da li vam to štima?

GLEDALAC: Štima… Ali, ja ostajem tu, da poguram radnju, ako ustreba.

(Sedne ukraj scene.)

N.: Gde sam ono stao kad ste me preknuli?

GLEDALAC: Završio si neke studije…

Odslužio kadrovski rok… I šta je bilo po-

sle…

N.: Sve priče temelje se na tome »šta je bilo posle…« Šta je bilo posle… Dugo sam bio bez posla…

GLEDALAC: A onda… a onda…

N.: Onda… onda… Počeh da valjam Ken-

ta, Elema, Bonda…

(Ulica. N., kartonska kutija sa poređnim cigaretama.)

N.: Ronhil, Danhil, Kent, Malboro, L. M.,

Bond… Izvolite šta volite…

(Prilazi jedan prolaznik.)

N.: … Izvolite… Prima roba!

PROLAZNIK: Nisam pušač…

N.: Pušite, dragi prijatelju, ako to ne čnite neko će to činiti mesto vas… Moj prijatelj, kelner, govorio je: cigarete su ti kao lični dokument. Čim neko uđe u kafanu, sedne i cigare stavi na sto omah znam ko je ko… Elema, Bonda…

Elema, Bonda…

(Prilazi Laki.)

LAKI: Jedan Dunhil i jedne »grisinice«…

N.: Evo Danhil… a šta su ti »grisinice«?

LAKI: Jebote, ne zna… One tanke cigrice za damice… Ej, bi l to radio za Lkija?

N.: Zavisi, šta nudiš…

LAKI: Ja dajem dinare a ti kupuješ mar-

ke, švicarce i dolare…

N.: Dvize… dvize…

LAKI: Dobijaćeš jedan procent… što ti je bolje nego da valjaš Bond i Kent.

GLEDALAC: I kako dalje priča ide?…

N.: Počeh da valjam »dvize«…

(Ulica. N. kao diler deviza.)

N.: … Dvize… dvize… Tri dana sam vžbao glas trbuhozborca, koji se ne prmećuje na usnama, ali pogađa pravo u bubnu opnu… dvize… dvize…

MUŠTERIJA 1: Koliko daješ za deset marona?

N.: Pola biliona!

(Uzima marke, prodavcu daje nekoliko svežnjeva crvenih novčanica.)

N.: … Dvize… dvize…

MUŠTERIJA 2: Kupio bih pet maraka…

N.: Može, može… Pola i po biliona!

MUŠTERIJA 2 (pruža gomilu svežnjeva di-

nara): To mi je cela plata…

N.: Sutra neće vredeti ni dve marke…

Preksutra ćeš doći i prodati mi pet ma-

raka i bićeš bogat čova!… dvize… dvize…

MUŠTERIJA 3: Imam pedeset marona!

N.: Plaćam pet triliona!

(Mušterija odlazi sa punom kesom svžnjeva.)

N.: … dvize… dvize…

GLEDALAC: … I kako dalje teče tvoja biografija?

N.: Na sceni se pojavljuje mafija!… dvi-

ze… dvize…

(Prilazi mu Žaki… gurne mu pištolj pod bradu.)

ŽAKI: Lovu na videlo! Brzo… brzo!

N.: Nema problemos! (pruži mu kesu) Tu ima pedeset triliona i nešto biliona i mlijardi…

ŽAKI: Neka ti to… Znam gde šlepuješ devize. (Zavuče ruku u džep na kolenu i izvuče

marke.)

(Odjuri. Dolazi Laki.)

LAKI: Koliko si danas bio dobar?

N.: Sto maraka… Opljačkali su me, Laki!

LAKI: Sto marona! Za tu lovu Lakijva utoka čoveka ukoka! Imaš tri dana da rodiš tu lovu… Inače si mrtav čovek!

(Odlazi.)

N.: Ja sam mrtav čovek… Laki se ne šli… Gde da nađem sto maraka? Nigde! Ja sam mrtav čovek! Ja sam mrtav čovek!

(Začuje se pucnjava… na scenu utrči Laki očigledno pogođen. Puca… ali pcanj s leđa dokrajči ga. Ulazi jedan mafijaš i »overi« ga… brzo odlazi… N. baci kesu sa svežnjevima love i beži…)

GLEDALAC: A zatim? A potom…

N.: A potom… A potom… Posvađah se sa jednim popom!

(Park. N. sedi na klupi i čita POLITI- KU. Dolazi pop.)

POP: Je li slobodno za božjeg čoveka?

N.: (publici) Predajem vam baksuza?

(Pop zaviruje u novine.)

POP: Gledam da li su štampali moj čla-

nak…

N.: (publici) Totalni baksuz. Crnorizac člankopisac.

POP: Rekli su danas, a možda i sjutra.

N.: A o čemu je tvoje člankopisanije, pope?

POP: Članak se zove SRBI-ISKONCI. Govori o Srbima kao narodu najstarjem od svih naroda, narodu od iskona. Iskon-iskonci.

N.: A kako si došao do tog zaključenija pope?

POP: Uvom! Osluškivanjem jezika… rči… Oni mi govore: Srbi svuda i odvakada.

N.: Ne kapiram, pope.

POP: Znaš li koje je staro ime za Srbe?

N.: Pojma nemam.

POP: Pa kakav si ti srpski patriot?

N.: Živim, pope, kao skot. I još da budem patriot!

POP: Svi živimo loše, jer nas svi mrze kao narod najstariji na planeti. Iz čega proizlaze neka preča prava…

N.: Ti si, pope, udav-dava.

POP: Elem, prastaro ime za Srbe je Srabi.

N.: Sorabi… Sarbi… Srbi… Može biti…

Da nije Serubi?

POP: Ama Sorabi. Sorabi!

N.: Dobro, nek ti bude… I šta?

POP: Šta ti govori reč »Sorbona«?

N.: Uh, bokca ti! Samo to da su tamo nkad živeli Sorabi! Pokazano-dokazano!

POP: Jakako! Jakako! A imena »Sirija« iliti »Sibirija«, šta ti vele?

N.: Da je i tamo nekad bila Srbija.

POP: Srbija iliti Sorabija.

N.: To je ubojita logika!

POP: A reč »Saudi ARABIJA«? Kaže l ti se?

N.: Kaže mi se i slaže mi se… Tamo gde je sad Saudi-ARABIJA nekad je bila Srabija!

POP: To ja i dokazujem u svom članku!

N.: Pa onda, pope, oteraćemo Arape i nselićemo Sorabe!

POP: To bi bilo bogougodno!

N.: Tamo je malo prevruća klima…

POP: Pa prenećemo našu klimu!

(Zaplešu i zapevaju.)

a ako kaže »Ne znam« jao si ga njemu!

Prodavaćemo petrol, al Srbin nije mentol: crno blato

samo za suvo zlato!

Prodavaćemo petrol, drmaćemo svetom, prodavaćemo petrol, drmaćemo svetom!

GLEDALAC: Dobra ideja to sa Saudjom… A onda… A onda?

N.: Onda… u priču ulazi drusna Đokoda!

GLEDALAC: Koja ti je to spodoba?

(Đokonda utrči na scenu u kostimu krotiteljice probijajući zvučni zid krtiteljskim korbačem…)

ĐOKONDA: Ko ne zna za mene? Bjoda Đokonda! Vlasnica cirkusa ĐOKON- DA. Prvi put u vašem bella città, Begradu!

(Istrči sa scene.)

N.: Šatre cirkusa bile su postavljene na jednoj ledini, na Trošarini… Dali su oglas da traže talente za rad u cirkusu…

(Odtamnjenje. N. i Đokonda u krevtu…)

Al ja sam mu rekla: »Izvini, Felini,

nemoj da me spopadaš, jer mi se ne dopadaš!«

Siroti Federiko!

Hteo je da snimi film »Vitta e circo« sa mnom u glavnoj roli!

… Ne znam šta sam našla u tebi. Ne znaš da praviš pice,

ni špageti milaneze, sasvim si bez veze.

Znaš samo đokare sa Đokondom. Dosta je bilo đokare, treba lavorare! Ustaj! Da vidimo tvoje talente!

(Ustaju iz kreveta. Đokonda da znak i sa cugova se spusti trapez.)

ĐOKONDA: Je si li gledao film »Trpez«?

N.: O, jes. Bert Lankaster i Toni Kertis.

ĐOKONDA: I Đina Lolobriđida. Bella Đina Lolobriđida! Rekao si da si trenrao gimnastiku?

N.: Bio sam dobar sa karikama… I na ko-

nju sa hvataljkama…

(Dohvati trapez… On ga povuče u visnu… N. skoči.)

N.: … Nije ova slomivrat-naprava za me-

ne…

ĐOKONDA: Da probamo hodanje po žici?

(Razmakne jednu zavesu iza koje se pojavljuje razapeta sajla za hodanje.)

ĐOKONDA: Možda imaš talenta za žoglera?

(Baci mu hrpu cirkuskih loptica.)

N.: Loptice koje kruže… I od tog bi me

uhvatila vrtoglavica…

(Đokonda izvuče ispod kreveta cirkski monocikl.)

N.: Šta je sad to?

ĐOKONDA: Monociklo! Standardni rkvizit svakog klauna! Vozio ga je pokoni klaun Braun!

N.: Znam zašto je pokojni!

ĐOKONDA: Ne zanovetaj! Penji se!

N.: Na biciklo sa jedno točko? Ko to mže da vozi?

ĐOKONDA: Cirkus-men je onaj koji mže ono što običan čovek ne može. Zato ljudi i plaćaju bilete za circo! Penji se!

N.: Ja sam jedva naučio da vozim i onaj sa dva točkosa. Neću da se penjem!

ĐOKONDA: A umeš da se penješ na Đkondu! Vežbaj! Prijavio si se kao talenat! Vežbaj! Sutra, prva provera! Inače: ttanj! magla!

(Ode besna. Odtamnjenje. N. sa mnociklom na koji je montirao dva pmoćna točka, kao na dečjim biciklma, provoza dva-tri kruga po sceni…)

N.: Đokonda… Ej, Đokonda… dođi da vdiš! Uspelo mi je!

(Uđe pospana Đokonda… N. ponosno provoza još jedan krug…)

ĐOKONDA: (konsternirana) Šta je ovo? N.: Kako šta je? Monocikl! ĐOKONDA: A šta je monociklo!

N.: Što mu ime kaže: biciklo sa jedno tčko!

ĐOKONDA: A koliko ovo skalameros ima točkova?

N.: Jedan… i dva mala… jedva se vide…

(Đokonda puca korbačem u besu.)

ĐOKONDA: Van! Van! Van!

(N. pobegne… Zatamnjenje.)

GLEDALAC: … I šta je bilo zatim?

N.: Smišljao sam kako da se obogatim.

GLEDALAC: I jesi li smislio?

N.: Nisam.

GLEDALAC: I šta je bilo potom?

N.: Odvedoše me u Bubanj-potok… Ime koje podseća na Indijance i indijanske ratne bubnjeve…

(Bubnjevi. Grupa dobrovoljaca s dbošarem egzercira.)

DOBROVOLJCI: (pevaju)

Mi smo srpski dobrovoljci!

Nadrljali su dragovoljci!

KAPETAN: Ej, ti! Istupi!

N.: Je l ja?

KAPETAN: Zašto ne pevaš?

N.: Ja nisam nikakav dobrovoljac…

Doveli su me mimo moje volje u ovaj klanac.

Fale mi još samo ratne boje, pa da budem Indijanac.

KAPETAN: Vidi ti kopileta rasrbljenog! Osrbiću ja tebe kad stignemo do ratišta! Zapovedam: pevaj!

N.: Neću da pevam… Teška mi je ova pška i još teži ranac. Neću da budem Idijanac!

KAPETAN: Vidi ti knjiškog moljca! Npraviću ja od tebe srpskog dobrovoljca! Mirno! PO-KRET! Pe-sma!

DOBROVOLJCI: (marširaju i pevaju)

Kad smo odlazili

na nas su cveće bacali…

Psi su lajali, konji su rzali…

Svi Srbi u jednoj državi! Svi Srbi u jednoj državi!

A mi smo koračali bodri i gordi…

Jedna želja u srcu, Jedna misao u glavi: Svi Srbi u jednoj državi! Svi Srbi u jednoj državi!

Pozdravljali su nas sa tri prsta i pominjanjem časnog krsta. A mi smo koračali i pevali

(a otpevao nam je vetar u travi): Svi Srbi u jednoj državi!

Svi Srbi u jednoj državi!

(Zatamnjenje. Fijuk i eksplozije granata.)

GLEDALAC: … I šta je bilo dalje? Šta je bilo dalje?

N.: Stigli smo u mesto Dalj… Pucali smo iz topova i tapšali topove po zadnjici psle svakog hica…

(Odtamnjenje. N. sa puškom na stržarskom mestu. Dolazi jedan vojnik koji nosi portabl-televizor.)

VOJNIK: Zdravo, stražar! (peva) Nije mala, nije mala, Triput ratovala!

I opet će, i opet će ako bog da sreće!

(Stiže drugi dobrovoljac koji fuklja muzički stub i jednu uljanu sliku.)

DOBROVOLJAC: Ej, drugar, vidi šta sam »zarobio«?

N.: Nekog si orobio!

DOBROVOLJAC: Recimo da sam to od neprijatelja oslobodio! Je l bolje tako?

N.: U Dalju sam shvatio značenje sthova

»I opet će, i opet će ako bog da sreće!«

… Iste noći preplivao sam Dunav…

GLEDALAC: A zatim, a zatim?

N.: Krio sam se u mestu Apatin… Niko me nije prijavio jer su Apatinci apatič- ni jer piju ono grozno apatinsko pivo…

Tu sam se dosađivao kradući bogu dne, dok nisam našao nekog da me prbaci preko grane…

GLEDALAC: A posle?… Šta je bilo posle?

N.: Posle… Posle… Stigoh u Oslo!

(Zatamnjenje. Odtamnjenje.)

GRADONAČELNIK: Ja sam gradončelnik ovog grada… S kojom namerom ste došli u Oslo?

N.: U potrazi za poslom…

GRADONAČELNIK: Znači: tražite psao?

N.: Zato sam došao…

GRADONAČELNIK: Dolazite li kao gstarbajter ili kao gastkurajber?

N.: Ne razumem…

GRADONAČELNIK: Mnogi dođu kao gastarbajteri, a rade kao gastkurajberi. Ukazano gostoprimstvo ne znaju da cne nego nam prevrću žene.

N.: Dolazim kao puki gastarbajter.

GRADONAČELNIK: Dobro… dobro…

Gastarbajter-životni fajter! To mi se svđa… Ovde ima dosta poslova i poslića. Imamo otvoren konkurs za prodavce oslića!

N.: Ne biram posao!

GRADONAČELNIK: I ja sam počeo kao prodavac oslića. Posle sam kupio kamonet, jedan stari »Ford«… I malo-poma- lo zaradio sam toliko da kupim svoj prvi fjord! Srećno!

(N. iza ulične tezge za prodaju smrzntog oslića. Duva u promrzle prste…)

N.: Smrznuti oslić! Najbolji oslić! Kupite svoju današnju porciju oslića!

KUPAC: Meni kao obično! Zdravo…

zdravo…

N.: Dobro, ajd zdravo…

KUPAC: Velim: to oslić vrlo zdravo… Za

arterije… Dobro, zdravo…

N.: Ajd, uzdravlje.

Kupite svog današnjeg oslića!

Kupite svog današnjeg oslića!

… Oslić za ručak, oslić za večeru…

Oslić kad se mrsi, oslić kad se posti…

Oslić kad ti dođu gosti!

Smrznuti fileti… zimi i leti…

Polovina potomaka Vikinga lovi osliće,

druga polovina krpi mreže… Svi kupuju

i kusaju osliće… Kao Kinezi rižu…

(Dolazi Grethen.)

GRETHEN: Jadniče, jesi li se smrzao?

N.: Kao oslić!

GRETHEN: Zgrejaće te tvoja Grethen!

(Ljube se.)

N.: Kad ćeš se udati za mene, Greta?

GRETHEN: Ne Greta, nego Grethen. Ti si, ljubavi, čisti krethen. Ja nisam Margareta-Greta nego Grethen… Grthen…

N.: Dobro Gre… then… Kad ćeš se uda-

ti za mene…

GRETHEN: Kad mi pokažeš svoj fjord!

N.: Rekla si da me voliš…

GRETHEN: Ali moraš dokazati da si dstojan ljubavi… Moraš imati svoj fjord! Takav je ovde običaj!

N.: Glupi običaj! Kako da kupim fjord? Za siću zarađenu na osliću?

GRETHEN: Ne kukumavči! Budi vikiški gord!

I kupi jednom taj glupi fjord!

N.: Zaista glup običaj… Bezvezan obi-

čaj…

GRETHEN: Hajde, nema više kupaca…

Idemo kod mene… na čaj.

N.: Ne mogu… Moram da radim… Da zradim za fjord!

(Grethen uvređena odlazi…)

N.: Otišao sam svojoj kući i spakovao se…

Baš šteta… Sviđala mi se ta Greta…

(Zatamnjenje.)

GLEDALAC: I šta se zbilo potom?

N.: Potom… Potom… Sedoh u avion za Boston.

GLEDALAC: A u Bostonu, a u Bosto-

nu…

N.: Raširenih ruku dočekaše me Boston-

ci…

(Odtamnjenje. Neki mali bar…)

BOSTONAC 1: Gde si bre! Čekamo te kao ozebli sunce!

N.: A što?

BOSTONAC 2: Gangster Džim Kroket primorao je svaki bar da mu plaća reket!

N.: Pa šta ja tu mogu?

BARMEN: Čuli smo da su Srbi najjači ljudi na svetu.

BOSTONAC 1: U lokalnom muzeju ima slika Srbina Mata kako kida lance!

BOSTONAC 2: I drži dva »Forda« na sajlama i sprečava ih da krenu!

BARMEN: Iako šoferi turiraju gas do daske!

N.: To je jedan moj praded.

BOSTONAC 1: Eno ih, dolaze Džim Krket i Koka Koketa!

BARMEN: Drži moj stari kolt!

(Zatakne mu kolt za pojas.)

BOSTONAC 2: Evo ti i moj skakavac!

(Ulaze Džim Kroket i Koka Koketa. Sednu za jedan sto.)

KROKET: Gazda, nov stolnjak!

(Barmen promeni stolnjak.)

KROKET: Jesi li spremio lovu?

BARMEN: Pa, Džime, rekao si do sutra.

KROKET: Dobro, samo te podsećam…

Šta ima da se baci u kljun?

BARMEN: Samo pita od maka…

N.: Al nema za džabaka!

KROKET: Dve pite od maka…. Ko je ona spodoba?

BOSTONAC 1: Utoka sa istoka! Tako ga zovu!

(Koka Koketa se zakikoće.)

KOKA: Utoka sa istoka. Baš smešno

ime…

KROKET: Ne kikoći se! Šta je sa tim ptama, pitamo se mi!

BARMEN: Evo, evo… Izvolte…

KOKA: Ja nešto nisam gladna… Da prmenimo lokal, srce?

KROKET: (proba pitu) Mak je užego… Ovo

nije ni za konje…

(Koka Koketa se zakikoće.)

KROKET: Idemo, dušo!

N.: Nisi platio račun!

KROKET: Ja da platim? Baš smešna idja. Koj ti je, gazda, ova dileja?

(Koka Koketa se opet zakikoće.)

N.: (izvadi kolt) Kaži prste, kažiprste, na obaraču,

šta da radim sa protuvom koja neće da plati račun?

… Nervozan sam, veli kažiprst.

… Postajem sve nervozniji!

(Koka Koketa se opet zakikoće. To je jače od nje.)

KROKET: Vidi, dileje, ne prestaje da se

smeje…

KOKA: Srce, plati račun…

N.: Jesi l se odlučio? Hoćeš li il nećeš da platiš račun?

KROKET: Samo, ti nećeš imati kusur da mi vratiš! Imam samo 100 dola!

(Koka se opet zakikoće.)

N.: Usitnićemo!

(Izvadi skakavac i isecka novčanicu na komadiće.)

N.: Izvolite vaš kusur!

KOKA: (ne uspeva da se uzdrži od kikota) Sce, to je jače od mene! Kikoćem se kad

mi je prpa! Šta ti je, Džime… Ti si bled kao krpa!

(Džim Kroket se sruši… Bostonac 1 mu osluškuje srce…)

BOSTONAC 1: Mrtav mrtvijat!

(Zatamnjenje. Zvuk sirena. Na scenu potom utrče kolporteri.)

KOLPORTER 1: Boston-njuz! Vanreno, vanredno! Utoka sa istoka oslobodla Boston reketaške napasti!

KOLPORTER 2: Boston-dejli! Surov oračun dva ganga!

KOLPORTER 3: Večernji Boston! Večenji Boston! Džim Kroket bio prespor u potezanju!

(Muzika. Zatamnjenje.)

GLEDALAC: Peripetije su sve napetije…

A kud nas zatim vodi pričin tok?

N.: Pričin tok… stiže do Tajne misije »Žblji skok«.

(Odtamnjenje. Ulaze dva agenta.)

AGENT 1: Mi smo iz jedne vrlo tajne slu-

žbe…

N.: Udbe?

AGENT 2: Iz tajne službe jedne vrlo mćne zemlje.

N.: U čemu vam mogu pomoći?

AGENT 1: Čitali smo kako si Boston

oslobodio gangsterske napasti…

N.: Sitnica…

AGENT 1: Zato smo te izabrali za jed-

nu važnu tajnu misiju…

AGENT 2: Valja da celu jednu zemlju oslobodiš diktatorske napasti!

N.: A ako odbijem?

AGENT 1: Ne bih ti to savetovao…

AGENT 2: Udesićemo da za dvadeset čtiri sata postaneš »persona non grata«.

AGENT 1: I da budeš izručen u Srbo-

slaviju. A tamo ti se loše piše jer…

AGENT 2: Ti si dezerter!

N.: Ubedili ste me… Da čujem u čemu je tajna misija?

AGENT 1: U zemlji Čangli-Bangli na vlasti je vojna hunta.

AGENT 2: Na čijem je čelu diktator, satrap

general Kunta-Munta!

AGENT 1: Ti treba da ga srušiš…

AGENT 2: Svrgneš…

AGENT 1: S vlasti makneš…

AGENT 2: Il prosto, smakneš. Šta god ti volja.

N.: To baš nije prosta misija…

AGENT 1: E, ali imaćeš pomoćnika.

AGENT 2: Zajedno ćemo vas izbaciti pdobranom iznad močvara.

AGENT 1: Zato se operacija zove »Žablji skok«.

N.: A gde mi je pomagač?

(Agent otvori vrata i uvede pomoćnika.)

AGENT 2: Ovo je glavni disident iz te

zemlje, pevač…

PESNIK: … Pesnik… Pesnik Rodo Bon. Da čujete moju najnoviju pesmu o genralu Kunti-Munti?

U palati na devet voda Usred tropskog vrta živi Otac naroda general Kunta-Munta.

Više rođak nego brat on vlada u nepovrat pogledajući na ručni sat zauzvrat.

A podanici su srećni, veseli im teku dani, ne ropću, ne bune se

i cvetaju im – jedgovani!

(Negde u zemlji Čangli-Bangli, N. i pesnik Rodo Bon.)

N.: Tri nedelje razbijam glavu kako da doakamo Kunta-Munti. Ali kefalo kao da mi je stalo. Ništa mi ne pada na pamet.

PESNIK: Ja sam samo pesnik. Mislio sam da će ga moji stihovi srušiti. Ali psme nemaju tu moć…

N.: Stihovi… rime… Čekaj, nešto sam hteo da te pitam… Šta ti znači ono u tvojoj psmi: »Munta je vladao u nepovrat, pogldajući na ručni sat zauzvrat…« Je li to pesnička sloboda?

PESNIK: O ne… Kod mene ništa nije imišljanje… General Kunta-Munta je klekcionar arapskih atova i ručnih satova!

N.: Ručnih satova veliš?

PESNIK: Svaki dan Kunta-Munta pršeta buvljakom (a cela zemlja je jedan veliki buvljak) i šta kupuje – samo ruč- ne satove.

Nosi ih oko ruku, oko vrata, oko nožnih gležnjeva, čak i oko penisa… Hoćeš da čješ moju novu pesmu o Kunta-Munti?

N.: Kasnije… Daj mi onaj satelitski te-

lefon… (N. pritiska dugme na satelitskom telfonu.)… Centrala? Alo, Hari, Hari… Da, ja sam, »Žablji skok«. Uzmi pisaljku i pši… Ono što ti izdiktiram bacićeš nam padobranom na koordinate na koje ste i nas dvojicu izbacili… Jesi li spreman…

Piši…

(Muzika. Zatamnjenje. Ulica u Čanglju. N. pored kartonske kutije sa nekliko ručnih satova.)

N.: Švajcarski satovi čukarci, solarci, digitalci, navijači! Prima roba! Omega, Lonžin!

(Dolazi General Kunta-Munta sa dva kopljanika…)

GENERAL: Jebo te… vidi ovo!

N.: Izvolte, Ekselencijo! Ekselent roba! Ekselent roba!

GENERAL: Otkud ti ovo? Šverc? Šverc!

N.: Šta da radi čovek kad je švorc? Hoćete ove solarce, digitalce, poslednja moda?

GENERAL: Solarci, digitalci, toga imam

ko blata. Interesantni su mi ovi navijači…

N.: Stare švajcarske čuke… Sa po dvadset rubina.

GENERAL: Daću ti pet muntosa za Omgu i Lonžina!

(Namesti ih oko ruku.) Po-kret!

(Kad General Kunta-Munta napusti scenu N. brzo popakuje svoju »robu«, šutne kartonsku kutiju i šmugne…

Scena nekoliko trenutaka ostane przna… Onda se izvan scene začuje ekplozija… Dotrče dva kopljanika… Jdan u besu nabode na koplje N.-ovu kartonsku kutiju. Zatamnjenje.)

GLEDALAC: A šta je bilo dalje, šta je bilo dalje?

N.: Brzo ćete videti šta je bilo dalje…

(Odtamnjenje… N. u šarenoj košulji u havajskom stilu sedi ispod jedne pame… )

PAGAPA: Biblioteka je svuda oko nas…

N.: Nisam baš ukapirao…

PAGAPA: Naše su knjige – naše papige…

N.: Šarene… leteće knjige… Baš lepo…

PAGAPA: Naše su papige najpametnje na svetu… Ako im pustiš tonski snmak neke knjige one uspevaju da je celu upamte i da je ponavljaju bezbroj puta…

Oslušni! To je Šekspir!

(Čuje se papagajeva izvedba Hamltovog monologa.)

N.: Evo me na Papalagosu, slušam ppagaje!

I papim papaje! Papalagos je ostrvo sreće!

Šarenilo, papaje i brbljanje papagaja, to je sve što je potrebno za sreću!

(Dolazi Pagapa. Ljube se.)

N.: Ovo je moj vodič, prelepa Pagapa…

poznavalac Palapagosa i papagaja…

PAGAPA: I glavna ostrvska knjižničaka!

N.: Pričaj mi Pagapa o Palapagosu, Ostr-

vu sreće…

PAGAPA: U stvari, to je Arhipelag srće…

Čine ga Palapagos, Papalagos i Papagnos…

Naše prirodno bogatstvo su naši gajevi u kojima se kote papagajevi!

Najlepši i najpametniji na svetu! Oni su naša glavna izvozna roba,

naša ulaznica za postindustrijsko doba!

N.: Kad ćeš mi, Pagapa, pokazati ostrsku biblioteku?

Čujem da je bogata.

N.: A ima li prelepa Pagapa nešto iz vleslavne srpske književnosti?

PAGAPA: Samo izbor iz najslavnijih dla. Donela sam ti ga kao poklon, iznenđenje… (Izvadi iz korpe šarenu papigu.) Šta bi da čuješ?

N.: Pa neki ulomak iz nekog od slavnih

srpskih romana…

(Čuje se papagajevo brbljanje…)

Kakav uzvišen stil… Kojih li dubokih msli… Ajde, papagalo, odrecituj mi nešto iz divne poezije srpske!

(Papagaj recituje.)

Kakav ritam! Kakva metrika! Kojeg li uzvišenog brbljanja!

… Obradovala si me i rastužila, Pagapa! Hvata me ubistvena nostalgija za

rodnim krajem podstaknuta ovim papagajem!

GLEDALAC: Ovo je bila zgodna zgoda…

A kako dalje priča ide?

N.: Kako dalje priča ide… Postadoh ztočenik Al-Kaide!

GLEDALAC: Uh! Uh!

N.: Galije s Papagalije iskrcale su me u luci Tanger.

Krenuh da malo razgledam grad – kad na mene skočiše dve bitange…

(Na scenu utrče dva mudžahedina zakukuljena u belo, prebace beli čašav preko N.-a, vezuju ga… Zatamnjnje. Istočnjačka muzika. Odtamnjnje. N. u Al-Kaidinom zatvoru. Čuva ga tip sa sabljom, u beloj halji, sa vlikim belim turbanom oko glave.)

N.: Ej, mister… mogu li saznati vaše cnjeno ime?

DŽATIV: Ibn-Ibrahim-Džativ!

N.: Zašto sam ovde, gospodine Džativ? Šta sam vam kriv?

DŽATIV: Ti nisi ali tvoja zemlja jeste. Vaš predsednik je pisao ono ljubavno psmo Bušu.

N.: Nemam o tome pojma. Pisao je pi-

smo Bušu…

DŽATIV: Pitam se ko može da voli jenu sušenu skušu!

N.: Ali šta ja imam s tim?

DŽATIV: Mi nemamo Srba na izbor. Ti si nam dopao šaka i to je to… Neka ti bde uteha: bićeš na Internetu. Doduše smo tvoja glava. Al glava je glavni deo svkog čoveka.

N.: I vi ćete mi, ni krivom ni dužnom, odrubiti glavu?

DŽATIV: Tako mu to nekako dođe. Ja samo slušam naređenja vođe.

N.: Gospodine Glavosek,

To je čisti srednji vek!

DŽATIV: A šta fali srednjem veku? Šta?

(Odseče sabljom komad somuna i klopa.)

N.: Dobar tek, gospodine Glavosek!

DŽATIV: Hvala.

N.: Baš oštra ta sablja. A koje je marke?

DŽATIV: Dimiskija. Jesi li čuo za tu maku?

N.: U našim narodnim pesmama iz srenjeg veka pominju se sablje dimiskije.

DŽATIV: I ti mi kudiš srednji vek! Tda su znali tajnu pravog čelika! Danas ne znaju ni žilet da naprave!… Opipaj taj rez!

(Zanet pruži mu sablju. N. dograbi sablju i uperi je u Džativa…)

N.: Ne mrdaj! Jedan pogrešan potez i oprobaću na tebi sabljin rez!

… Razmotaj turban i vezuj se! Zavrti se u krug i dobro se omotaj! Da ostane da viri samo glava!

DŽATIV: Nećeš mi valjda odrubiti glvu?

N.: Razmisliću…

(Odseče sabljom veliki ključ koji visi na Džativom pojasu, pojas mu vezuje oko usta. Brzo otključava vrata, zključa ih i odjuri…)

GLEDALAC: A posle toga…

Šta je bilo posle toga, gospodine N.?

N.: Sedoh u voz za Minhen…

GLEDALAC: A posle… Koja je sledeća dogodovština?

Raniji život nije mi važan.

Sa tobom počinje novi život!

(Ljube se. Muzika. Zatamnjenje.)

GLEDALAC: A posle toga… Šta je bilo posle toga?

N.: Nema više »posle toga«… Pustite mziku odjavnog songa!

(Čuju se akordi odjavne pesme.)

N.: (peva) Ispustila pero crna vrana

na požuteli list platana…

Pod teretom pera vrane otkide se list sa grane, list na kome piše:

»NEMA VIŠE, NEMA VIŠE«.

Sve su se dogodovštine dogodile, sve su se zgode zgodile,

priča je ispričana,

ostao je samo list platana…

List na kome piše:

»NEMA VIŠE, NEMA VIŠE«.

Z A V E S A