Miodrag Miša Stanisavljević

I

U velelepnom zamku što je nadvisio čitav kraj

živeo je neki Stefan Đurađ po zanimanju – kralj.

Kralj je imao tri sina i, naravna stvar, kćer.

O njoj su pesnici pevali pesme prelepa beše jer.

O njenoj neobičnoj lepoti jedan je pesmar rekao: »Lepa je poput srne, lepa je zvezda kao!«

Imala je dugu kosu,

vitak stas, graciozan hod…

Bejaše lepša nego jela, lepša gorske vile od.

II

E, toj lepojci opasnost preti! Vi se pitate: »A što?«

Zato što se daleko proširio glas njenoj lepoti o.

A to je čula Andesila jedna od zlih šumskih vila (a te vile su zaista stvorenja puna zavisti).

A svako u tom kraljevstvu predanje staro zna: »Svaka odveć lepa devojka urocima vilah je podložna«.

Vila reče:

»Moraću primerno kazniti tu drsku lepoticu!«

I poče da smišlja reči

za basmu – snohvaticu…

III

Princezi su dani tekli kao bajka.

Na klaviru marke »Utva« ili »Čajka«

svirala je dosadne kantilene…

Ili bi, pak, sedela kraj prozora

i vezla »Vilerove« goblene…

Nekad je mislila sa setom: »Dosta mi je tih goblena!

Izvezla sam ‘proleće’, ‘zimu’ i ‘leto’ a Njega još nema!«

I dok je vezla jednog dana spazi kraj dvorskog perivoja neuglednu staricu neku ovako joj reče koja:

»Tražim kraljevu kćer vrlo mi je potrebna jer čujem da je dotična

u ručnom radu vrlo vična.

Pa bih je molila da mi dâ mustre, da mi nešto pokaže i prepočne…

Jer i ja imam kćer

koju za dobrog momka soče«.

Princeza nije ni pomislila

da se pred njom nalazi zla vila kojoj sve to beše izgovor

da je puste u dvor.

A čim je vila ušla u dvorske odaje niko nije mogao da je spreči

da počne da čara i baje i izgovori ove reči: »CRN TRN

MRK GRM

KRNJ VRČ

GRK SRK

TRG VRT

MRK BRK

BRZ TRK

CRN HRT

KRNJ GRB

CRN TRN GRK SRK ČAGRK!

ZEMLJA BESTRAGIJA CRNA MAGIJA!

U POMOĆ SILE HUDE! NEK SE ČAROLIJA ZBUDE!«

I čim je vila zla izgovorila basmu tu sav zamak utonu duboki san u.

Čarolija-snohvatica obuze odjednom sve i svako istom zaspa onde zatekao se gde.

Zaspa kralj Đurađ

i brat mu – veliki knez…

Zaspa lepa princeza

ispustivši svoj vez…

Zaspa prvi kancelar

udubljen u novine…

Zaspa arhiepiskop

baš kad se spremao da kine…

Zaspa kraljev pisar u času kad je

ustima prineo kriglu s pivom…

Zaspaše kršni gardisti,

zaspa kraljica nad pletivom…

Zaspa kraljevski trio

baš kad je zasviro poletni tanc…

Zaspa kraljevski kočijaš

baš kad je hteo da vikne: Ajnc!

Zaspa glavni kraljevski kuvar koji je mutio »šne«…

Bio je treći jun, hiljadudevetstotristatreće,

tri sata, popodne.

U svetu se vode bitke,

mačevi i koplja se lome…

Na vrh brega stoji zamak

vreme je stalo u kome…

Spavaju neprobudno svi dvorjani,

na prestolu spava kralj…

Oko začaranog dvora

đikljaju trnje, drač i čkalj…

Zidine zamka kriju loze kupina, bršljana i ladoleža

a tu su i pavit, »orlovi nokti« i mnogo nekih drugih vreža.

Svi obilaze tu šumu

u kojoj vlada tmina-tmuša u kojoj ima vilenjaka

i prikaza tma i tušta.

A svinjari iz okoline mesto prozvaše Vržogrnci (i od imena te hvata strava a niz leđa laze trnci).

Al u toj šumi namnožiše se zecovi, jeleni i srndaći, divlje svinje, jazavci, vuci, risovi, lisice i lijaći…

A to znači

(da l to znači?)

da će nekog strasnog lovca privući tušta i tma divljači!

VI

I doista jedan momak

– hrabar ko malo ko – doznade za čudnu šumu i reši da krene u lov.

Bio je naočit i plemenit

(car Dušan mu je bio neki rod) a zvao se vitez Oklobdžić

grof Gornjeg Milanovca od.

Pred šumom dunu u rog, poče pse da tutka i vabi svoje leglo ili log

divljač napustila da bi.

I još zviznu sa dva prsta (a imao je prodoran zvižd!) Al tad začu neki glas mrakobesne šume iz:

»Kud si pošo vrli junošo? Poslušaj me, brzo vrn’ se! Ne rizikuj život mladi, ne idi u Vržogrnce!

Vrati se viteže vrli, ne idi u nedohod!«

Al ne uplaši se vitez Oklobdžić, grof Gornjeg Milanovca od.

On viknu: »Izađ na čistac, pa neka bude Dža ili Bu!« I zađe još dublje tajanstvenu šumu u.

Sa jablana graknu gavran »KRRRA-GRRA-KRA!«

I zasmeja se neka svraka: »Viteže je l te stra’?«

Iz osoja huknu sova: »UHU-UHHHU-HU!« »Vrati se viteže dični, ne srljaj propast u.«

VII

Al nikad vitez slušao nije opomene da se čuva…

I sad on viknu na hrtove »Drž’ ga! Drž’ ga! Uvat! Uvat!«

Makac po makac, mic po mic, zalutao je dibiduz.

Sad se suljao niz jaruge, sad penjao brda uz.

Dugo je lutao žedan, gladan, željan odmora i sna,

kad spazi jedno drvo pisalo je kome na:

»CRN MRK KRNJ BRZ GRK TRG VRČ VRT GRM TRN HRT GRB VRH GRČ BRK TRK SRK ČAGRK!

REČI OVE ŠKRTE I KRATKE TO SU REČI JEDNE GATKE.

ONAJ KO ODGONETNE REČI OVE ZAMETNE NAĆI ĆE SREĆU,

IL OKUSITI UDES GORAK I GRK ČAGRK!«

Vitez reče:

»Čini mi se, vrlo mi se čini da su u pitanju neke čini«. Ču vilin glas:

»Gonetaj, odgonetaj! Misli malo!

Ne zanovetaj!«

Vitez je slagao čudne reči pokušavajući da nešto sroči:

»CRN TRN – MRK GRM MRK TRN – CRN GRM CRN BRK – MRK HRT

KRNJ BRK – BRZ HRT

BRZ TRK – CRN VRT

GRK TRN – CRN VRČ

Ništa ne razumem

a jezik mi već hvata grč!«

A vila je govorila: »Gonetaj, odgonetaj! Misli, ne zanovetaj! Ha-ha-ha-ha-ha-ha! Uzalud pokušavaš tajnu otkriješ da!«

A vitez je mrmljao:

CRN TRN… MRK GRM…

CRN BRK… MRK BRK…

MRK BRK! To sam sigurno ja!

CRN TRN… Šikara što oko mene zja! KRNJ VRČ… Đavo bi ga znao…

TRG – GRB… Grb!

To znači da se u zagoneci neki velmoža krije!

GRB HRT… Na njegovom grbu naslikan je hrt!

HRT!? Koliko se ja razumem to je kraljevski grb!

Đavo me odneo ako nije! KRNJ GRB… Grb na zamku je

okrnjen zubom vremena! TRG VRT TRN GRM…

To znači da je zamak zarastao u grmlje i trnje!

Đavo me odneo ako nije!

CRN VRT… MRK GRM… To isto samo malo drugačije!

KRNJ VRČ… GRK… SRK… BRZ GRČ…

Iz krnjeg vrča srknućeš nešto gorko i grko i uhvatiće te grč!

Đavo nek nosi taj vrč! Ovo je za zbunjivanje. Dosta sam odgonetao!

Treba da tražim čarni zamak iza sedam gora i reka

jer sigurno neko blago

u tom zamku na me čeka!

VIII

Umuknu smeh vile zle…

A vitez i njegov at

osetiše u času tom

kako ih stiže snohvat…

Dugo se hrabri vitez

borio protiv opakog sna…

A tako je želeo da siđe s konja

i legne travu na…

Konačno nesta vilina moć i kroz maglenu dalj

vitez ugleda kraljevski zamak zarastao u drač i čkalj.

Al hrabri vitez Oklobdžić isuka britki mač

i poče da seče trnje šikaru, glog i drač.

Probijao se sedam dana kroz šumski neprohod hrabri vitez Oklobdžić grof Gornjeg Milanovca od.

Pred zamkom u stavu mirno stajaše gardijski vod…

Vitez upita:

»Njegovo veličanstvo Kralj da li je kuće kod?«

Veliko je pitanje

da li je dobio odgovor…

On otvori vrata zamka

i uđe u začarani dvor…

Svako je bio onde gde se

u trenutku gatke zatekao…

Godinama su stajali tako

nepomični statue kao…

I vitez ugleda princezu

u dubokom vilinskom snu i odmah veliku ljubav oseti svom srcu u.