Miša Stanisavljević, neverovatno nepotreban
Knjiga se završava esejom o Miodragu Stanisavljeviću i nosi naslov po jednom njegovom stihu koji smo već navodili “Neverovatno je koliko si nepotreban”. Na jednom tasu vage stoje osveštane pesničke veličine, doduše poprilično šuplje, desetine zaslužnih imena (pre svega za političku moć i dominantni simbolički poredak, onda i za tu pustu poeziju, kad se već mora) – a na drugom tasu Miodrag Stanisavljević, sam, ali vaga ipak preteže na njegovu stranu. Jer Stanisavljević nije šmirant, već jezički volšebnik koji sve čega se dotakne pretvori u “žeženo zlato jezika”
U jednom intervjuu Danilov kaže da se u njegovoj poeziji “religija, muzika i seks spajaju se u nešto jedinstveno i neponovljivo”. Valjda je mislio na to da siluje muziku gde stigne, a ni religija ne prolazi bolje, recimo u stihovima:
“Stvarno lucidna noć: gle, iz mraka
dolaze pahulje u centar grada.
Danilov to napiše i eto teologije, jer Danilov
je eleuzinski jelen – trči kroz začaranu šumu.”
Eto, neko iz religioznog zanosa ili krize napiše “Psalme”, “Molitvu za Merilin Monro” ili “Suze i svece”, a neko se frlja teologijom i eleuzinskim misterijama, zaboravljajući da je na vreme opomenut da će za svaku praznu reč odgovarati na dan Suda. Kada bi imao zrno religioznosti o kojoj praznoslovi, Danilov ne bi više ni reč napisao do kraja života. Ako iskustvo svetog nečemu uči čoveka, to je svakako da podvala i laž nisu na putu života, već na onom drugom. Ali, daleko mi odosmo, kao da se u tekstu koji se tiče Danilova može govoriti o ozbiljnim stvarima. Dovoljno je podsetiti na Čudićev zaključak da je Beketov Poco anticipirao sve Danilove ovog sveta kad je naredio Likiju: “Misli, svinjo!” Celokupan Danilovljev opus je samo varijacija na Likijev monolog. A Danilovljev pesnički postupak je posve jednostavan, Čudić razotkriva mehanizam ničega: “Šta mislite, kako Danilov popunjava svoje puzzle-tekstove? Uzme, recimo, Novalisove Himne noći i onda to ‘oneobičava’ svojom bižuterijom do zaslepljujuće bedastoće. On, prosto, popunjava tuđe tekstove svojim probranim ukrasima. Jer, to što on ‘stvara’ nema nikad konzistenciju jedinstvenog doživljaja, osim gomile vašarskog šarenila, a vašara ima svuda otkad je sveta i veka, tu nema nijedne istinske slike, reference, osećanja.”
Čudić ne zaboravlja da Danilov svoju kičersku poeziju piše u trenutku sveopšteg pokolja, koji sprovodi državni aparat zemlje u kojoj pesnik živi, dok on gradi “Kuću Bahove muzike” njegove komšije po susednim zemljama pale neke vrlo konkretne kuće. I ljude u njima. Danilovljeve dijademe su konjski štitnici za oči koji ga sprečavaju da vidi preklane vratove, Bahova muzika je zvučna kulisa koja pokriva krike i vapaje nevinih. Njega je “toliko strah guščjeg pera kad veje dole na rogoz” u vreme kad drugi ljudi strahuju od mobilizacije ili dobrovoljačkih bandi, ali pesnička duša je nežan instrument, osetljiv na guščja pera ali ne i na masovna ubistva. Sad bi onaj naivni čitalac, na osnovu svega rečenog, brzopleto zaključio da je Danilov čisti eskapista, potpuno nezainteresovan za realnost oko sebe. I ljuto bi se prevario. Eskapizam nipošto nije cilj Danilova i njegove braće po tapkanju nad prazninom (izraz Tihomira Brajovića), jer podrazumeva bekstvo od stvarnosti, a naše pisce zanima da se što bolje ugnezde u stvarnost, da zajašu neku sinekurčinu, pa da iz tog udobnog položaja pišu svoje sastave na neslobodne teme, namenjene samo onima koji su posvećeni u tajnu stvaranja ničega ni iz čega. Zato Danilov ima i neke pokušaje da progovori o ratnom užasu. Piše on i o balkanskom pokolju, to mu posluži kao zgodan povod da saspe Evropi sve u lice: “ti stara, nafrakana babo na leđima pomahnitalog bika,/blagosiljaš pokolj, a onda siročićima šalješ čokolade”. Čudić analizira samo “Kuću Bahove muzike”, pa ne navodi da se Danilov nakon te knjige setio da nije Evropa kriva baš za sve, nego i… E, nije to na šta ste pomislili, nego “saksofonist Bil”, Klinton dakako. Ali nisu samo Evropa i Amerika glavni krivci za sva zla, ima još neko ko snosi krivicu, možda i više od njih, to je… Jebiga, opet niste pogodili. Bog, Svemogući Bog, njega Danilov pita šta oseća dok kuršumi probijaju tela mladića. Bog ćuti, valjda ne može da priča jer je prikovan za krst, a mi se pitamo: A šta ti osećaš, crni Danilove? “Sreću mekih papuča na bosim nogama”? Ili kako “sve je to samo kemp”?
Danilovljev pesnički angažman i jedini dodir sa stvarnošću završio se kao jeftina Miloševićeva propaganda, kao teorija zavere u kojoj su svi krivi za zločin osim ubica, sa kojom bi se složili svi pisci i intelektualci iz tiraninove pretorijanske garde, od Ćosića do Bećkovića, od Noga do Đoga, od Goga do Magoga. Danilov je barokno ostrašćen, zagledan u klavirske usne, narcise u medu i slične kičotvorine, ali kad zatreba lako se pretvara u Rajka Petrova Noga. Ulaznica u visoko društvo je plaćena, potvrda o političkoj ispravnosti je ustihovana, pa Danilov može mirno da se vrati tihovanju među dijamantima, safirima, biserima i drugom kamenju iz lirskog kamenjara. Verovatno je mogao da prođe i bez ovako eksplicitnih izliva odanosti režimskoj ideologiji, jasno je i bez toga kome je naklonjen, ne piše se ovakva poezija slučajno dok genocid traje. Ko ne veruje, neka pogleda o čemu su pisali nemački nazovi pisci, lojalni nacističkoj vlasti, između 1933. i 1945. godine, naći će gomilu Nogoa i Danilova, dva lica istog bezvrednog novčića. Čudiću pripada neizmerna zasluga za srpsku književnost što je demontirao i u prah pretvorio jedan od njenih najvećih mitova u novije vreme, i dokazao crno na belo da je onaj kog je vaskolika kritika proglasila pesničkom veličinom, normom za buduće generacije pesnika – obična književna štetočina, a njegova tzv. poezija “očajanje, laž i glupost”, “neosporni proizvod jednog kretenskog uma u kretensko doba ovog naciona”. Posle Čudićeve ubitačne analize Danilova, ostaje samo da kažemo: neka mu je teška crna zemlja. Kratkaja pamjat i antiamin.
Tek posle čitanja “Vejača ovejane suštine” vidimo kao na dlanu koliko je naša kolektivna poetska mrtvačnica lepo uređena, opremljena beživotnim pesmičuljcima svih stilova i pravaca (u skladu s doktrinom nacionalnog holizma), tako da bi prisustvo nečeg živog samo pokvarilo opšti utisak i večni mir koji vlada u našoj lepoj književnosti. Ali Čudić ne bi bio Čudić kada ne bi upravo to radio – unosio nespokoj u buđavi mir mrtvosane palanke. Knjiga se završava esejom o Miodragu Stanisavljeviću i nosi naslov po jednom njegovom stihu koji smo već navodili “Neverovatno je koliko si nepotreban”. Na jednom tasu vage stoje osveštane pesničke veličine, doduše poprilično šuplje, desetine zaslužnih imena (pre svega za političku moć i dominantni simbolički poredak, onda i za tu pustu poeziju, kad se već mora) – a na drugom tasu Miodrag Stanisavljević, sam, ali vaga ipak preteže na njegovu stranu. Jer Stanisavljević nije šmirant, već jezički volšebnik koji sve čega se dotakne pretvori u “žeženo zlato jezika”. Četrdeset godina Čudića proganja navedeni stih, kojim se objavio stanisavljevićevski suvišni čovek u vremenu socijalizma sa ljudskim likom, da bi ostao suvišan do dana današnjeg, “kao metafizička pojava jednog mizernog društva”.
Stanisavljević je jedan od prvih koji su srpsku poeziju izvukli iz ćorsokaka u koji su je doveli epigoni Branka Miljkovića, otvorio je izlaz kroz koji je potom prošao najbolji deo srpske poezije. Nepotkupljiva pesnička svest, po prirodi nesklona pristajanju na društveni konsenzus, odvela ga je na sopstveni put koji se devedesetih godina, kada je Srbija potonula u krv do očiju, prelio u zbirku pesama “Jadi srpske duše” i ubojite satirične kolumne “’Umor u glavi” objavljivane na zadnjoj stranici “Republike”. Ni dobru poeziju koju je pisao decenijama ovo devastirano društvo mu nije moglo oprostiti, a kamoli potonje prekršaje protiv nacionalnog projekta proširenja duhovne teritorije, protiv srpskog stanovišta koje podrazumeva spaljene kuće, masovne pokolje i književničko metanisanje ubicama. Stanisavljević je, na jezički inovativan način, pisao o onome o čemu srpski pisci i dan-danas mahom ćute: o Omarskoj, logorima, ratnim zločinima, o ideologiji krvi i tla koja je zavladala njegovom zemljom. Zemljom koja ga je oterala na Bulevar Revolucije, na buvljak, da tamo prodaje svoje rukotvorine od drveta, dok su drugi pisci ljubili krvave Miloševićeve skute i pisali himne klanju, ili mudro ćutali, valjda da bi lakše mogli da odgovore na ono čuveno Brehtovo pitanje: Zašto su vaši pesnici ćutali.
A i pisci su obavili svoj deo posla, proterali su Stanisavljevića iz srpske književnosti, nema ga nigde na “lestvicama vrednosti”, u kanonu nema mesta za izdajnike. U najboljem slučaju su koristili priliku da mu se narugaju, pa je tako Stanisavljević nagradu “Milan Rakić” 1989. godine podelio sa – Rajkom Petrovim Nogom. A Stanisavljevićeva posthumno objavljena sabrana dela u Požegi je promovisao niko drugi do – Dragan Jovanović Danilov, poredeći Stanisavljevića sa “traktorom koji je vukao plug sa više brazdi”. Čudić dve potonje činjenice nije pomenuo, verovatno da ne zagadi tekst o prijatelju i velikom pesniku, ali mislim da one još bolje osvetljavaju sledeću Čudićevu opasku, koju treba uramiti i okačiti po svim učionicama gde se izučava maternji jezik i književnost: “Ukleti pesnik – fraze za nikad dovoljno prezreni kičeraj udžbenika književnosti. Kad hoće da izbegnu, zbog obaveznog optimizma poruka nastave, prave razloge društvenih nepravdi, sveopšte averzije prema pojavi svakog istinskog talenta, onda doktori za lepo posegnu za tom čarobnom formulacijom – ukleti pesnik”. Fenomen je mnogo prozaičniji, oni koji neprestano “poju neverovatno je koliko smo neosporni”, boreći se i rukama i nogama za naklonost političkih moćnika, otimajući položaje i moć u književnom sistemu, ne libe se da na marginu izguraju svakog ko se drzne da uzdrma njihovu mrtvomornu idilu dahom živog talenta. U regularnim, mirnodopskim uslovima, to je uobičajena osveta mediokriteta, malograđanština koja uzima svoj danak i u književnosti, kao i u svim drugim oblastima društvenog života. Ali, u doba buđenja naroda, rušenja i genocida, pisci lakomi na položaje i novac ulaze u savez sa koljačima, a oni koji se u mračnim vremenima suprotstavljaju zlu postaju još nepotrebniji. Za njih ima mesta samo na buvljaku, ako već režim ne odluči da takvi izrodi treba da završe u grobu.
Stanisavljevićeva rana svest o sopstvenom mestu u društvu u kojem se zatekao, to predosećanje budućnosti koje se obistinilo, navelo je Čudića da se, sa strahom, zapita: “Šta ako je to naša zakonitost? Šta ako i ubuduće takvi pisci budu nalazili jedino moguće sklonište po buvljacima, na dnu, u srcu svog naroda?” Ništa, Čudiću, nije to najstrašnije što se piscu može dogoditi. Setimo se pomora ruske književnosti u Sovjetskom Savezu, progona u logore i ubijanja najboljih pisaca tog doba, čemu su, da ne zaboravimo, kumovale upravo njihove kolege. Inicijativa za čistku je došla odozdo, iz književnih krugova, a ne od vlasti, svedoči Nadežda Mandeljštam, koja je osetila delovanje neospornih pisaca na svojoj koži. Ona je bar preživela da svedoči, za razliku od Osipa koji je postaoapsolutno nepotreban. A razlog te nepotrebnosti i Mandeljštama i Stanisavljevića i svakog istinskog pesnika, može se naći u rečima Brodskog o Mandeljštamovoj poeziji: “Pesma je oblik jezičke neposlušnosti i njen zvuk dovodi u sumnju mnogo više od konkretnog političkog sistema: ona dovodi u pitanje celokupan postojeći poredak. I broj njenih neprijatelja proporcionalno raste”. Isto to, malo drugačije, poetski je izrazio još jedan neverovatno nepotreban pesnik, Vujica Rešin Tucić: “Pesme su ono što se ne sme”. Lažni pisci su sveštenici postojećeg poretka, pošto ne mogu da nađu oslonac u jeziku ili onome što Cvetajeva zove stihijama, traže ga u sistemu moći; nesposobnost vladanja sopstvenim jezikom rađa u njima težnju da vladaju stvarima i ljudima. Istinski pesnik samim svojim postojanjem razobličava takav nakaradni poredak i zato ga koterijske grupe nepogrešivo namirišu kao svog najljućeg, prirodnog neprijatelja. Brodski je verovao da se društvo u kojem su pesnici neverovatno nepotrebni, društvo koje ne čita poeziju, “spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina”.
Ali, postoji nešto mnogo gore, kad društvo ne samo da ne čita poeziju, već i prosto guta lošu poeziju, stihovanu demagogiju nacionalističkog, ratnohuškačkog tipa pije nadušak, što dovodi do samouništenja i propratnog pustošenja u neposrednom komšiluku, kao što smo mogli da vidimo na primeru srpskog društva. Tek ako društvo smogne snage da izađe iz samoubilačkog modusa postojanja, videće da mu ništa nije potrebnije od neverovatno nepotrebnih pesnika. Ako se to ikada dogodi, knjige skrajnutih pisaca kao što su Stanisavljević i Čudić postaće ugaoni kamenovi jednog, za naš vašar privida, novog zdanja književnosti koje najzad neće biti domaća replika Potemkinovih kulisa. Dok taj dan ne svane, ako uopšte zora zasija, nepotrebni pisci biće naša jedina svetla u ovom zgrušanom mraku, u svetu gde je sve satkano od neke avetinjske materije, od opipljivog ništavila koje neodoljivo podseća na običnu kaljugu.
*Pogovor za knjigu Predraga Čudića “O prirodi stvari” koja uskoro izlazi u izdanju Levog krila; tekst je nastao na rezidencijalnom programu u Splitu koji organizuju udruga Kurs i književna mreža Traduki
izvor: e-novine