Miodrag Miša Stanisavljević

I malo zatim, naspram njih, siluete ljubavnika se ukažu.

Svake noći ponavljaju istu igru: gledajući se

približavaju se polako

s rastućim, k’o prvih dana, uzbuđenjem.

Sen vetra bleda, začuđena, na međama zastaje i gleda. I svetlost prozora otiče talasima noćnog žita.

Oni i ne znaju da su odavno mrtvi i da to samo uzbuđenost ona, neumrla, lutajuća, što se

u isti čas k’o onda javlja

slike njinih tela gradi u kući pustoj i otkucaje iz praha srca ispretava.

Sjaj

Šta tamo, na busenu onom, na obronku puta sja? Gnezdo trenutaka minulih? Il’ tajna neka vesela?

Pođem li tamo znam:

naći ću neku zaludnu majušnu stvar komadić srče il’ kopču

koju devojka neka izgubi.

Al’ isto znam: gde god se zraci tako u bescen liju

to se utvare podneva

igraju i smiju, igraju i smiju.

Marija igra

Marija igra.

Gomila gleda zanesena: nad virom njenih bedara blago se talasaju ramena.

I kosa vijuć se zrakom neshvatljive oblike stvara. O, beži, beži odatle,

ta kosa čara, čara, čara.

Al’ već je kasno. Kad zâigra bacajuć tamo amo haljina skute ja videh da oko sebe vije

sve moje misli, sve moje pute.

I shvatih da će tom igrom brzom, sve bržom, sada već nevidljivom, pred gomilom lakomom, bučnom,

odigrati ceo moj život.

***

Maločas lakomislen bejah. Nimalo ne misleć Prijatelju što me poseti Poverih se na reč.

Al’ pokajah se brzo: Napolju sve blista, sja,

– Dan je proleća ranog – A on – tajnu zna.

Ćuk

Noć.

Napev jednostavni ptice ćuka razleže se nad izlivenom vodom.

Ponavlja se u jednakim, dugim, razmacima, kao da slasno prati pesme svoje zvon.

Sad je dalje, sad bliže…

I uvek novi, grleni ton sustiže

odjek što se gubi.

Al’ što je više slušam

većma me ispunjava podozrenje, i nad vodama prolećnim osećam nečije tuđe bdenje.

Ko se drugi do Vreme druži s pticama noćnim?

Ono se potkrada u njinu odsutnu pesmu i svoje gnezdo gradi u njinom nesnu.

April

Predeo liči na nedovršeno platno na kom su nabačene tek neke boje…

Pesma drozdova

(vidim je kako teče ispod perja na grlu kao voda kroz travu),

još uvek je zbrkana, nespretna; još uvek to je

samo sećanje na pesmu lanjsku.

Takav je uvek početak nove ljubavi:

u njemu prepoznaješ samo tragove one što je minula koju si, činilo ti se, zaboravio.

I ti se osipaš u tuzi

a i ne primećuješ da se osipaš cvetovima.

***

Do kolena u izmaglici noćnoj što se na balkonu zadržala, nagnuto nežno, zalivaš cveće, plamenom što lije iz bokala.

Budim se, krećem ka tebi, al’ samo trag osrebren nazirem vrh krošnji mirnih kuda je otišla tvoja sen.

I sve uokolo ćuti

poput nesklonog mi veća. Al’ znake prisustva tvoga

ja čitam u plamsajima cveća.

Pesma koja putuje

U noći decembarskoj

razleže se prastara putnička popevka…

Počuj: njeni su tonovi tako dugi da ti se čini –

pesma sama putuje.

To kiridžije iz erskog kraja

što prohode selima moravskim menjajuć smolu i luč za žito i so

tugu i stud rasteruju

zapevajuć na stari putnički način.

A možda to nisu kiridžije

no se vuci sa svojim trubama oglašavaju s bregova.

Nisam siguran.

Čas mi se čini da su vuci čas opet jasno razaznajem napev kiridžija drevni.

A možda su vuci pojeli kiridžije i njine konje pa sad vuci putuju

i na stari putnički način zapevaju.

***

U snu nadlećem šume

kao svoje zaboravljene želje.

U sjaju odsutnom miruju one. Al’ pogle kako

na najmanji dah vetra visinama otvaraju svoja nedra.

Noćna pesma

Budim se.

Kroz prozor otvoren vidim: mesec kroz oblake juri kao kroz adski dim.

S tornja crkvenog dugo izbija neki pozni noćni sat.

I kao da se – kad nesta mu poslednji jek – moj život dosadašnji sav

zatvori za mnom, zauvek.

Mesec se otima tmušama budeć u srcima zle namisli. Vetru ni traga.

Svi moji prijatelji su otišli.

***

Nek nikad ne sretnem čas u kom mi beše dano

da vidim lice ljubavi

osmehnuto, al’ osmeha pokolebanog.

Ja ne mogoh da shvatim

ta čudna, na licu tvom znamenja, ali videh i plavet me gleda ustreptalim sjajem prezrenja.

I neka čudna služba odvijaše se tiho i muklo kao u snu.

Vidim ih: promiču pored mene kao da nisam tu.

Neki ministranti čudni dolaze, izlaze, opet ulaze…

Donose, premeštaju, sklanjaju svećnjake i svete vaze.

Posluju nemo. Svečano odzvanja kam kojim gaze. O, kao da bi prokleti bili da me slučajno spaze.

Ja ne mogoh da shvatim šta se na licu tvom događa; videh na njemu sjaj izdaje al’, nazreh, on ga preporađa.

I ne mogoh da razaznam smisao tog tajnog bdenja. I stajah zaboravljen, sam, pod kupolom prezrenja.

Nek nikad ne sretnem čas u kom mi beše dano

da vidim lice ljubavi

osmehnuto, al’ osmeha pokolebanog.

Napuštena kuća

Vratih se u kuću staru.

Prvo je: doneti vedro vode s bunara.

Ložim vatru.

Spremam sebi jelo.

Kucanje u prozor: Sused neki uđe

s opalim laticama šljiva na kapi i ramenima. Razgovaramo.

Otišao je.

Grabljama čistim dvorište (zima je brlog ostavila). Popravljam vratnice; mislim na vetrove u mom odsustvu.

I čudno – koliko usamljen čovek liči na nekog drevnog boga.

2.

Na zidu vidim ikonu staru: Sv. \orđe ubija aždaju.

Sećam se:

u detinjstvu je bilo mnogo straha.

Prošle su godine. Smanjila se stara aždaja.

I samo u suzama očiju njenih, malih i ružnih, poput psećih, ja vidim odražene

povesti strašne godina dolazećih.

Most na Vardaru

Nateraše lisicu preko Vardara da tajno mesto oda

gde je vilinska žila najslabija gde stubove neće podrivati voda.

Neimar tad uze kost magareću i hitnu je ka drugoj obali:

da uspeh donese preduzeću, da bi se svodovi održali.

On još je zagledan u plavet, još prati u letu kost…

A Vardar teče, karavani prolaze. Vekovima se belasa most.

Neretljanske žene

Nad kanalima zalazi sunce. Napustivši pijačni trg

one odvezuju svoje čamce crne i čudno izdužene.

Mršave, u crno zabrađene, razilaze se kanalima tihim. Veslaju stojeći.

Služe se samo jednim veslom.

Na isturenim uskim rtovima belasaju se njihove kuće. Odmiču neprimetno brzo

i sve su dalje jedna od druge.

Al’ tamo, iza onog trščanog ostrva, tajno se stiču čamci svi

i one crne i neme

vodom pozlaćenom kreću prema suncu.

Put u brda

Put vodi u brda i noć.

Već su pogašene svetlosti sve.

U brdima se rano odlazi na počinak. Takvo je uostalom i doba godine:

Dani su kratki – samo dobro jutro i dobro veče.

Gdekoji meštanin još mine nazivajući, meni strancu, dobro veče. Takav je ovde običaj.

A možda proverava da l’ utvara sam il’ ljudski stvor?

Put pored reke vodi u brda i noć.

Šumovi noću toliko su gusti da usporavaju korak. Međutim, vodenice, uz reku stepenasto poređane, kao da iščekuju gospodstvo njegovo.

Put pored reke zalazi u brda i noć. Mesec je zelenog sjaja:

\avo je opet tamo u svom letnjikovcu.

U ovom kraju je – pričali su – nekad bilo vampira. Al’ nijednog ne srećem; više ih nema, nestali su…

Izgleda da su i oni prolazni. Put sve više zalazi u brda i noć.

Umrli bršljan

Bršljane umrli, uz zid slepljen, bez lišća, odavno sav sveo,

tek kostur si onog šumnog talasa na kome, pre nego presahnu, pogled moj često počivaše.

Godinama te gledah.

Pratih kako si se dugo i sporo peo ka vrhu zida

i kako si se prelio preko njega k’o voda preko gata.

Gledah te dugo danas prizivajući šum davni, bezdomni, i sledeć tragove tvoje pomno. Putevi tvog života svi

na zidu tom ispisani su, oku otkriveni. Sve kud si hteo, sve što si želeo, odluke sve, kolebanja, lutanja,

i snaga i nemoć stoji sad tu,

bez laži i obmana.

Tvoj svaki korak je tu, bršljane stari, a moji odmah tonu u nevidljivo!

Al’ kao tvoji koraci na tom zidu

tako su moji razgranati negde u večnosti. I ja se u njoj trenucima svojim držim

kao ti za malter svojim bezbrojnim noktima.

***

Hiljadu bljeskova! Hiljade bljeskova! Reka kao da praznik svoj svetkovaše. Pupoljci od sjaja na njoj se rasprskavahu, Ptice od sjaja sa nje uzletahu!

Spavao sam na pesku.

I moje telo, hiljadama odsjaja zapljuskivano, i samo ne odole,

i samo se razlivaše i u sjaj se rascvetavaše, sjajem uzvraćaše i sjaju se pridruživaše.

Spavao sam.

Dugo je trajao razgovor taj čudni mog tela sa sjajem rečnim.

Udari mog srca više se nisu čuli,

al’ ono pulsiraše ispod svakog odsjaja između ovih širokih obala.

Tad duša moja, igrom tom mog tela i reke zabunjena, napusti me

i preko mosta kamenog, odsutnog, zaputi se prema bregovima noći.

Zaustavite je, molim vas, i recite joj da se vrati.

Lisice predvečernje zaustavite je

i nagovorite je da se vrati.

Vukovi na bregovima – spomenici noći, zaustavite je

i sklonite je da se vrati.

Jer, dan već gubi svoju moć, odsjaji precvetavaju, trnu A kad poslednji zgasne ugasiće se i moje srce.

***

Nekoliko puta u trenucima snohvatice prenuh se nemirno

ugledav sebe u predelima kojima već minuh.

To mi se često događa:

putevi koje sam prešao sustižu me: kao da tren svaki

ne prolazi odjednom

no u krugovima vodenim sve širim, sve daljim…

Prokletstvo

Ono što nekad bejaše ti

sad je samo melodija jedna, napev jedan laki, uklet,

da nikad ne nađe zaborava,

da večno luta pokrajinama ove zemlje…

I tek što se u kraju jednom smiri, zaboravljen bude,

neko ga, slučajno, rasejano,

u nekom drugom ponovo izmamljuje:

pastir onaj koji dokono po svom kavalu prebira, devojka što poluglasno pevuši uz rad svoj (nesvesna pesmice te što joj se na usnama obrela nesvesna da l’ ču je negde il’ peva je prvi put)

il’ prosto

vetar što se budi u pustarama dalekim.

A ti uzalud boga moliš

da breme prokletstva skine

i da zaborav podari duši tvojoj koju raznose vetrovi vremena.

Kuće u noći

Po bregovima, između voćnjaka, belasaju se male selske kuće. Obdan rasute, usamljene,

noću kao da se čudno zbliže.

Uzalud dozivaš.

Utonule duboko u svoju belinu, zaštitničku, nepristupnu,

one i ne čuju tvoj glas.

I, zagledaš li bolje u belasanje njihovo razumeš da one, zajedno sa spavačima svojim, po svu noć nisu tu.

Još s večeri odletele su i sad

brode predelima dalekim, neznanim…

Samo belina njihova, nestvarna, maglena, u noći između voćnjaka, bdi.

Šuma

O šumo stara raspevanih grana

kao da se kroz tebe naziru sela na drugoj strani.

Al’ samo razbojnik pozna onu tvoju dubinu

do koje

ni pesma ptica ne dopire.

***

Vraćam se kući; opet u jedno veče slivaju se večeri sve.

I samo rastanak od pre jednog časa bljeskajuć iz daleka,

vraća me toku o v o g dana.

Sneg počinje da pada krupnim pramenjem na drveće, svetiljke, ljude

i sve bi da se uvis vine…

Ali ja tek kasnije

– bio sam već na domak svoje kuće – shvatam da je to prvi sneg ove godine.

***

Spavao sam sa licem na dasci vagonskog prozora.

Probudio sam se. Pogledao sam kroz prozor: Neki neznani predeo obsjan mesečinom, mali beli kućerci i zvezde, sasvim nisko iza brega.

»Gde smo?… Koja je stanica?« upitao sam. Niko mi nije odgovorio. Rnijih saputnika nije bilo, na usputnim stanicama ušli su drugi putnici.

»Spavali ste dugo« reče sa osmehom moj sused koji se mirno zalagao. Pogledao sam ponovo kroz prozor: isti, neznani predeo kroz koji je voz, iza sna se činilo tako, išao nekako drukčije.

Tad shvatih da naš voz ide po samom nebu.

Lica

Lica s tragovima prećutanih poraza, izbrazdana mržnjom,

zavišću podsmešljivom, lakomošću, mučiteljskim ćutanjem…

Lica sa izrazom ptičjim,

lica k’o raskoš otrovnih cvetova, lica kao vododerine, kao drač, lica – kao sećanja nedraga…

O kako Bog neiscrpno uvek drukčije

pati u svakom od nas.

Proleće 1971.

Opet ožive sastajališta stara I grupe su sve veće

I opet čuju se o ljubavnim uspesima priče Hvalisanja i smeh.

Opet iza ugla zapljusnu devojke

I jedna među njima pomalo muškobanjasta, Šalama nepresušnim

Kikot njin izaziva.

A onda se grupe razilaziti stanu I ja vidim kako se po bregovima Na svaki udar čekića kovačevog Rascvetavaju grane šljiva.

A onu, čiji je dragi otišao, Proleće – obećanje održano – Seća na onog koji se nije vratio

I suze joj, kao cvetovi, naviru na oči.

Daljine oko grada

preminulom prijatelju

Čas predvečernjeg mira. Kamena ograda na kraju staze. Dečija graja. Šetači.

Jedni se vraćaju, drugi dolaze.

Neprestano dolaze. Tu stanu I pre nego natrag krenu Nemarni pogled bace

U daljinu maglenu, nemu.

U tišini mislim na te. Više nema Onog tebe. Ti sada

To su magle, vetrovi, kiše, Daljine oko grada.

***

Prolazili smo kroz moravski kraj pun svraka i prolećnog sumora; zelenilo bregova, zimom izmučeno, smešilo nam se setno, umorno.

A na trgovima gradića i varošica

i usput, po drumovima, na raskršćima i stajalištima sretala nas i ispraćala

radoznalost onespokojavajuća, huda, meštana tih nalik na ćubaste ptice.

To beše kao laka mora, kao neprekidna zrika. Al’ zagledaš li se predanije

u te poglede bludeće, znatiželjne, u to keženje, suludo, uvredljivo, nazrećeš da zašao si u kraj

beznadno napuštenih, zaboravljenih.

Anđeli, Mihaile, nikad ne nadleću ove krajeve, (ne stižu ili ih zaobilaze?)

a pogled gospodnji preko njih rasejano preleće…

Pa se tu, u toj odsutnosti nebesnoj, samo stvorenja od đavolje pljuvačke jate.

Izvor

U travi visokoj otkrih izvor jasni. Razgrnuh bokor; spletoh rasuti mlaz, i česmu od kore leskove namestih.

Potom postavih znamenje visoko da onaj što poljem travnim prohodi iz daleka spazit ga može.

Nastavljam put spokojan, zračan, lak…

Često se osvrćem

misleć na onog što travom visokom brodi odjednom mi dragog.

A ne znam da tamo

pod busenom onim što se nadima blago otkucava moje srce.

***

Čudne misli nekad borave u meni. No ja ih i ne primećujem

kao da su u tim trenucima one – ja.

Odveć naglo vraćajući se sebi gubim ih

i više ih se ne mogu setiti; samo sam još dalje od njih.

K’o rastinje tajno bujaju one a ja posmatram ćutke

kako iz sebe nekamo odlazim.

(Ja kažem ćutke a slutim

više ni reči nemam

koje bih mogao da zaustim.)

O kako opusteh,

– mislim u trzajima se vraćajući sebi. Kao gostionica drumska.

K’o platan lisnati.

Ni poređenja više nemam. Toliko opusteh

da još jedino polje neko vidim

u kom neprobudno spim.

Legenda

Gledajuć predele ove čudno razbacane nazreh u njima pesmu nejasnu

o ljubavnicima nekim razdvojenim

koji su toliko požurili jedno drugom, toliko su se želeli, da su se predeli između njih, pometeni,

s njima pomešali i isprepleli.

Pa sad vekovima nikako da se odvoje od njih.

I on grleći je dodiruje njena ramena i bregove od čvoraka pocrnele (volim tvoje čvorke veli on)

i ona grleći ga provlači prste kroz njegovu kosu i kroz drač (volim tvoje šiblje šapuće ona)

I ona nekad, tajeć to od njega,

pita da li su jedno do drugoga stigli? I on, ne odajuć to njoj, misli:

nije li ta rujna raskoš bobica gloga i drena krv njina živicama raspršena?

Al’ odgovor ne nalaze.

Jer nikako da se odvoje od predela tih što su se s njima isprepleli.

***

Pre podne. U visinama

čaraju male ptice.

Čaranja njina nemaju veliku moć no ako im se u lenosti prolećnoj prepustiš olako

odmamiće ti sve misli visoko, visoko, i glavu ispuniti

plavetnilom.

***

Noćas sam opet snio

dragost moju, kuću moju staru, ali u nekom drugom,

sasvim neznanom kraju.

Svu noć na meni jezdila mora, U neznan, nedođin padah.

A onda iz tmuša izroni belina njena kao nada.

Koliko puta želeh da se vratim! Koliko puta ti si snila

da ja sam jabuke one grana što ti se cvetna u okna svila.

Kako, o kućo vidarice, do brega ovog doplovi?

Da li to moje o povratku sne daleko zaneše noćni vetrovi?

Ti ćutiš. Prozora osmehnutih jutarnje kosove slušaš.

A oni pevaju: noćas sam umro; taj pramen beli je moja duša.

Miholjsko leto

Koje li pozne raskoši! Odlazak skori sluteć sunce kao da pokušava svu svetlost svoju

u lišće da izlije.

Pogledaj bregove:

platan je u ogrtaču rujnom, zvezdolikom, kao buktinja gori divlja trešnja

a kraj puteva setno se zari lipa.

I svako drvo

– grab, jasen ili breza – drugačije

u jesenjem mnogoglasju peva.

Neko kaže:

kad god se naša susetka sprema na put u Lurd vreme je tako lepo.

***

Česma na ulazu u varošicu imala je glavu jarca.

Sad je tu glava lava (sa zvekirom!?)

Gde je bila kovačnica sada je most,

a kovačnica je tamo gde je bila trešnja.

Trešnja?

Gde je trešnja?

Od starog vinograda ostalo je samo nekoliko breskvinih drveta. (Suvu lozu ložili su dve zime).

A u vrtu iza kuće

u mojoj stolici obrasloj ladoležom sedi neki kostur.

***

Prolećni dan.

Drumom truckaju se čeze i ždrebe zeleno, bez uza, juri naporedo s majkom kušajuć slast trčanja.

Vetar

koji maločas videh na reci travi se sad umiljava.

Jabuka što raste kraj puta radoznalo prolaznike zagleda krupnim svojim cvetovima kao dobrim, dobrim očima.

A moja sestra,

ovog proleća u devojče stasala, krišom boji nokte.

***

Budim se prisećajući se dugo gde sinoć zakonačih.

San mi se razbi, a još je dugo do rasvita. Kroz prozor vidim

deo nekog nepoznatog sela,

gomilu kuća, česmu kamenu, drveće, osvetljene prejakom svetlošću

s mosta nekog koji tu grade.

Kao ostrvo izgubljeno u vaseljenskoj studi učini mi se – u času ovom poznom

kad misli smrtonosnu jasnoću dobijaju – ovaj neznani, neugledni kraj.

Prekriveni tamom, izmaglicom i šumom reka, spavaju okolni bregovi

umorni od postojanja svoga koje nikud ne vodi. U sobama, iza zastrtih prozora,

spavaju ljudi i s njima

onaj ćutljivi, nasleđeni smisao dana njinih.

A ubogi ovaj kraj

lišen tople, umirujuće tame, kud gleda, šta čeka?

Skupljajući se u postelji toploj

– u času ovom poznom kad misli smrtonosnu jasnoću dobijaju – Ja šapućem: oprosti, ‘prosti,

al’ reči se ne odvajaju od suvih usana, mesto njih samo, po lišću opalom, čuju se koraci studi: oprosti,… ‘prosti.

***

Pamtiš li ono veče posle pljuska u starom begovskom parku?

K’o sad da čujem one ptice tri što se dozivahu u tami

premeštajući se po visokim krošnjama.

(Nismo im znali imena,

al’ ja sam se sećao da se iste javljaju i kod nas

obnoć, posle kiše).

Sećaš se: pošli smo za njinim glasovima. Al’ oni behu sad u krošnjama iznad nas, sad dalje, pred nama, a onda

negde daleko u zaleđu.

To behu tri anđela, kažeš ti. Ti si ih videla?

Ne, ali s a d znam da oni behu. Jedino na njih sećanja su tako jasna.

Putnikova pesma

Svi nekud putuju. Svako cilj neki ima.

Ovčari putuju svijajuć stada prema zelenijim bregovima.

(Pogledaj: sa svirkom kreću u – bespuće vukuć sa sobom svoje suđe

i čudne saonice – kuće).

Pečalbari putuju u zemlju obećanu. Torbari tražeći kupce za robu neprodanu. Grešni – u manastire daleke

tražeći oprost za svoje grehe. Lovci – nejasnim tragovima

za lisicama, risovima, dabrovima.

Cigani, opet, mislim da putuju jer kad su u pokretu lakše planove za krađe snuju.

A ja, o zemljo, kud idem? Odlazim li ili se vraćam u krajeve koji me pamte?

Ili to samo sen moja korača, korača jer hodeć dugo zaboravlja te?

Park

Kroz stari park, ogoleo, pust, da skratim put, pođoh. Letos tu šetah spokojno,

a sad samo minuh glavnom stazom, brzo koračajuć i zaziruć ne malo.

Decembar je, znam, i sad sve

– golo drveće, nestanak boja, sećanje na spokoj i graju letnju –

nemir izaziva.

No, meni se čini da nije sve u tom već da još neka druga, neznana sila koristi jesen

da vlast svoju proširi.

Srce

Svu noć je srce nad krajem usnulim k’o voda na gatu šumilo, oticalo. Svu noć mi, kroz san, odavalo neke tajne, nekud me zvalo.

A kad mu se činilo da mu ne verujem u sjajne izloge dalekih gradova

k’o bljesak se bacalo!

Onda u zoru, na drumu začuh

kola volujska: neko je u grad poranio; po rogovima se nahvatala rosa,

a psić kolski, za osovinu vezan, trčkara dok se točak okreće…

Prolazila su dugo, oporo, i ja slušajuć

okretanje točka tegobno, podrugljivo,

razaznah u njemu hod Zemlje i čuh je kako srcu govori

koliko zaludni su pokušaji njegovi.

I srce drhat obuzima.

Jer kako slab je njegov glas

a kako nepregledna ova plavet tišine što se pomalja iza bregova zemlje. Al’ ti je ne slušaj, srce moje,

i ne stišavaj svoj glas. Pogledaj:

već prve male ptice, laste, senice, vrapci, uzleću u netaknutu vedrinu

da letom se i pesmom zgreju.

Veselost

Kakva se to muzika bliži? O da li sam to ja?

Plavet se smeši lakomisleno, reka raskalašno sja.

Otkud ta promena čudna? Do juče sumorno, tromo, srce iznenada posta

na smeh i igru lakomo.

Što tuga opustoši najpre naseli čama; potom pristiže i đavo

sa svojim svadbenim kočijama.

***

Probudivši se nejasno osetih da buđenjem čudno opustih. Više se ne sećah sna;

činilo se samo da celo jutro sjaj neki odlazeći vijah

al’ ga ne dognah, ne vratih.

Dan je osvajao sve više.

Ali ni svetlost njegova plaveća, šumna, ni graja njegova ojačala

ništa ne izmeniše.

I ja već ne podozrevah da san ovaj jutarnji

mesto nekog stvarnog rastanka bejaše, da se oči neke neznane

što dosad s blagošću gledahu na moje postojanje okrenuše od mene zauvek.

Ptice

Spokojna, nepresušna pesma ptica u živicama. Moje misli dugo lebde u njoj

mešajući se sa njenim prelivima…

Odjednom cijuk žalobni

i perje se rasu po grmlju: kobac.

Kako se brzo stvorio!

Ne znam da li je došao iz šume ili iz mojih misli.

Vrt

Ništa ne prepoznajem.

Drukčiji ukus ima voda izvorska. Drugi je po krošnjama

raspored boja jesenjih. Sa drugog mesta u grmlju javlja se slavuj.

Vidim:

ovde sam zaboravljen.

***

Beše proleće rano.

Poljane, šume i brežje još tmasti, suri

samo put živicama rascvetanim, belim, obrubljen: nisam ni primetio kad sam se zaputio njime

k’o tajnim prolazom sna.

Dugo sam išao.

Al’ oči nigde dugo ne ostaju no nespokojno blude dalje

zalud pokušavajuć da se u belilu granja skriju, zalud od tmina okolnih tražeći zbeg.

Htedoh već da se vratim no tad,

pogled na grm jedan rascvetani (nimalo drugačiji od ostalih) sjajem mi nekim tajnim

zaseni oči i slike ovog sveta izbrisa iz njih sve.

I iz latica koje već ne razaznavah više izroni polako

lik Bogorodice

u tihoj i zarnoj jasnoći.

O Majko Svetlosti! prošaputah, Majko Svetlosti! Podari životima našim

izvesnost neku višu od nade i sna!

Al’ ona osmehnu se: ne traži više no što je

i sam stvoritelj umeo da im da!

I tiho u sjaj utonu…

I sjaj je bledeo lagano dok od njega ne osta samo grana u cvatu, bela.

I oči sad gledaju granu cvetnu.

I grana svojim laticama moje oči gleda. Oboje hteli bi dalje od tih pogleda,

oboje bi da prodru do dna. Al’ ne nalaze jedno u drugom više od nade i sna.

Izvor

Preko starog lišća zvezdolikog po dnu izvora popadalog zrake i seni treperave zajedno s vodom slivahu se.

Htedoh uroniti dlanove sastavljene (pažljivo da bistri spokoj ne remetim) ali odjednom osetih sebe čudno:

kao da tu gde stajah ja bejaše samo sećanje na me.

Videh svoje lice

na dnu međ jasnim proticanjem živo obraćeno amo:

kao da moja duša gleda preko izvora tog sjajnog

svoj odraz u vazduhu zemaljskom.

Zeleni konj

Kako se, o konju moj, tvoj hrbat i tvoj vrat zatežu u luk, u val, što me odapinje, baca, u mesečevu dalj.

Negde uz drum izlokan, strm, zamreće zvonki bat

i u neki bokor il’ grm klonuće smrtno umorni vrat. Al’ sad je galop tvoj

tek odjek i odsjaj

i zemlja ne stiže da pamti kopita tvojih doticaj.

I ja se svijam sav uz tvoju grivu i bok al’ gledaj: ispred nas

drum se svija uz breg i oni kad i mi

učine valovit skok i brzo, brže no mi, jure u nedoseg.

A voda prolećnih zvon k’o duša plašljivih hod plavi zaspali kraj.

I iskri skriven sjaj i priča srebrn šum:

moj konj je samo travni hum na kome jezdi moja sen držeć se za busen.

***

Zalutav u predelima neznanim tumarah bespoštedno trošeći snagu. Činilo se: nađem li put

snaga će se odjednom vratiti.

Al’ zalud beše sve.

Shvatih da neko nevidljiv pokušava srce da mi umori

i sedoh ukraj puta.

Tad pristiže me neznanac taj (loše odeven i prašnjav)

i reče da ide kud i ja.

Pričljiv bejaše i veseo;

uskoro zaboravih umor, netragom nesta nespokoj.

Međutim, prolazili smo nasipom nekim između poljskih voda

i ja, videvši naše prilike odražene dole, shvatih, jedva to sakrivši:

anđeli ponekad uzimaju izgled zemaljskih prolaznika a ne znaju da im odraz

ne može nebeski lik da zataji.

Da l’ voda zemaljska zazire da lažno im ruho odslika

il’ ono samo za nju ne prianja?

No dok sam mislio o tom, zagledan dole, nisam ni primetio da su planine ispred drugih oblika i boje,

i da se u mom pogledu nastavilo prelivanje neke druge vode.

***

O velika vodo, velika gospođo, ostavivši nepokrivene kuće, nadvladavši umor, odolevši izdajama,

svečano izbegavši da ne dopadnem tamnice, tebi dođoh!

Nekad su drugim krajevima

bljeskali moji trenuci – pesak raznobojni, i tajne mi u snu lice dodirivale.

Ostavih sve.

Kroz šume i godine neprohodne tebi dođoh!

Kako si znala o velika vodo, velika gospođo, da me provedeš kroz šume,

da mi pošalješ tvog trsja šum, da mi kroz san pošalješ svoj sjaj?

Kako si znala da neću zalutati, da neću sustati na putu,

da neću izdati, da neću skapati,

da neću tamnice dopasti, da neću sagraditi kuću

s prozorima okrenutim jugu?

Svi su se nekud razišli, svi su nekuda stigli, ja, velika vodo, velika gospođo,

tebi dođoh.

Idući, licem osećah, dodirivah, tvoje daleko prelivanje. Ne znadoh

da l’ mi to san neki nasmešeni na obraze sleće, il’ licem dodirujem samo sjaj

nekog širokog nemilosrdnog mača?

Ni sada ne znam.

Znam da povratka nema. Pesak je vratio boje

a tajne – ptice zelenih kolena – odletele su. I evo mene pred tvojim licem

o velika vodo, velika gospođo.

***

Kraj ovaj sav obasjan,

Što mi se, kad izađosmo na vrh, ukaza

– Mada ga nikad ranije ne videh – Beše neshvatljivo poznat.

Život moj sav, shvatih,

– To je taj kraj! Ja bejah u tami A on – obasjan.

Koliko sam bdeo nad njim, Mislio na svaki dan,

A on sve vreme bejaše Osmehnut i odsutan.