Miodrag Miša Stanisavljević

Dahovi

1.

ja sam. ja samo. ja pećina. ja u. ja koju. ja možeš. ja ulaziti. ja kad. ja hoćeš. ja jer. ja neću. ja da.

ja budem. ja za. ja tebe. ja ništa. ja drugo. ja samo. ja pećina. ja koja. ja menjajući. ja boju. ja proždire. ja tebe.

ja sam. ja samo. ja koren. ja koji. ja narastajući. ja menjajući. ja boju. ja prodire. ja komad. ja crnog. ja opsidijana. ja koji. ja piše. ja po. ja zidovima. ja vlažne. ja sigaste. ja pećine.

ja sam. ja samo. ja pećina. ja koja. ja odzvanja. ja usisava. ja sablast. ja tvog. ja postojanja. ja onda. ja presna. ja mnogolisna. ja livadska. ja gljiva. ja gljiva.

ja sam. ja samo. ja uveče. ja mučnina. ja zbog. ja nedovoljne. ja bliskosti. ja onda. ja sećanje. ja na. ja jedno. ja jutro. ja u. ja svratištu. ja sećanje. ja umirujuće.

ja sam. lukavstvo. crno i kužno. nastajanja. zasad. nedovoljnog. neodređenog, iskustva. iskustva. reči. u kojima. se. začinje. sagorevajuća. bliskost. tela.

ja sam. ja samo. ja mnogolisna. ja gljiva. ja čije. ja listiće. ja bodro. ja razgrćeš. ja dok. ja oni. ja trepere. ja na. ja vazduhu. ja menjajući. ja boju. ja livadska. ja gljiva. ja moje. ja listiće. ja razdvajaš. ja jezikom. ja iz. ja njih.

ja spore. ja moje. ja gorke. ja padaju. ja po. ja tvom. ja jeziku. ja tope se. ja gljiva. ja ničem. ja u. ja tebi.

ja. posut. prahom. sporama. sa. liskuna. gljive. ja okružena. ja jezerima. ja zverima.

2.

ti si. ti nešto. ti tmolo. ti što. ti mi. ti prodire. ti kroz. ti trbuh. ti pluća. ti do. ti samog. ti vrata. ti i. ti dalje. ti kroz. ti grlo. ti do. ti meduze. ti uma.

vidim. drvo. i mahovinastu. stranu. istovremeno. nestao je. prostor. i drvo. u njemu. jednostavno. vidim. drvo.

ti unutrašnjost. ti presne. ti školjke. ti koju. ti dugo. ti halapljivo. ti pijem.

ja sam. ja samo. ja ruka. ja koja. ja svu. ja noć. ja u. ja putničkom. ja svratištu. ja čuva. ja neku. ja oblu. ja

pulsirajuću. ja izvesnost. ja nađenu. ja u. ja košmaru. ja gubeći je. ja sa. ja strahom. ja u. ja pokretima. ja tela. ja u. ja snu.

ti nešto. ti izgubićeš. ti na. ti svom. ti licu. ti a. ti nećeš. ti ni. ti znati. ti da. ti si. ti to. ti izgubila. ti ni. ti da si. to imala.

ja znam. ja da. ja neću. ja uspeti. ja da. ja zadržim. ja ovaj. ja zalutali. ja roj. ja ali. ja želim. ja da. ja kad. ja dođe. ja čas. ja razjedinjenja. ja da. ja ti. ja letiš. ja letiš.

ja upor. ja prstiju. ja u. ja dodiru. ja gline. ja narandžaste. ja podatne. ja infuzorijske. ja zemlje.

ja znam. ja da. ja te. ja ne. ja mogu. ja zadržati. ja ovim. ja rukama. ja koje. ja se. ja pretvaraju. ja u. ja mlaz. ja elektrona.

ja jedino. ja u. ja rukama. ja tvojim. ja sebe. ja se. ja prisećam. ja samo. ja tada, ja stvarno. ja postojim. ja fosforescentna. ja olupina. ja saće. ja puževi. ja veličine. ja nokta. ja na. ja tvojoj. ja glavi. ja u. ja snu.

oblik. lobanje. ispod. nepostojanog. lica. podsetila. me. da. sam. istraživao.

ja biću. ja samo. ja pomak. ja boja. ja u. ja ultraljubičastom. ja delu. ja spektra. ja ravnodušnosti.

jedino. u očima. rastvarajućim. razlivajućim. pojavljuje se. odlivak. pustopoljine.

predeo. saćast. od. malih. šestougaonika. na. mojoj. glavi.

da li će. u svetlosti. koja. sad odlazi prostoru. ostati. pamćenje. oblika. rana pamćenja oblika. koje je razgrtala. koje je oblivala.

3.

sluz, znoj, tanin, hitin. dva tela u noći uliva. bespomoćna bliskost.

sokovi koji menjaju boju na vazduhu. tečnost od koje pauk pravi mrežu. pljuvačka nekih buba na travkama. spektar boja u mleku maslačka. lutajuće žlezde.

cvetovi smole u voćnjaku. dva tela u ulivanju.

4.

sećanja na davna ranjavanja:

smrskani nokat na nožnom palcu za vreme loptanja na selskom putu. sljuštena kolena u brišućem padu.

ubod kupininog trna u kažiprst, izvir i rast kapi krvi. posekotine po butinama od crnih, oštrih grozdova školjki. na kamenitoj plaži.

nagaz na ekser na mračnom tavanu.

zmija kose kroz oporu planinsku travu probija gležanj. zupci testere po dlanu.

sitni ubodi osja pšeničnog klasja po nadlaktici. ujed gusenice, opale s vrbe, po vratu.

ujed petla za jagodicu kažiprsta.

ogrebotine po sluzokoži grla od presuvih oraha. plod ili hleb pečen u pepelu poskakuje na dlanovima. iverje kosti u otvorenom prelomu.

posekotina u peti od komada zelenog stakla skrivenog u algama reke.

opkoračivši odsečenu jovu skidam joj koru širokom tesarskom sekirom. ogoljeno stablo, koje ostaje iza mene na vazduhu brzo menja boju, postaje purpurno, purpurno sečivo odskače od čvora i seče deo lista leve noge.

u davnašnjim ranjavanjima, u sećanjima koja izazivaju jezu, objava tela, objava živih kristala.

5.

dva tela u ulivu.

primajući međusobne oscilacije. jedno odzvanja u tetivama drugog. tako je, tako sve, tako počelo: listopadna ruka.

gipki odgovori tela. vrtložni odgovori tela ruci.

kalderovi mobili koje sam odsutno dodirivao na nekom putovanju ponovo mi došli u sećanje, sada u jasnom plotskom značenju.

prvi ustalasani odgovor bedrenog prevoja ruci. odgovor kičmene udoline.

podrhtavanje listića tebe, od sedefa, od selena, od telura, od još neimenovanih metala.

koja su pra-sećanja na mene u tvom telu bila skrivena?

»ono Pre uvibrirano je u nama« govorio je jedan zaboravljeni pesnik.

6.

u snu (u razdanje) probijao se do otimajućeg izvora, licem razgrćući bregove, žbunje, trske, opore trave; lice je dobro oruđe, ponekad.

sluz na licu, tragovi hlorofila, tanin, hitin, mlečna svetlost. lice na završetku puta.

brišeš ga.

7.

sva tada, sva postaješ, sva razlistala, sva topla, sva alga, sva lelujava, sva svuda, sva otvorena, sva spremna, sva da, sva mene, sva obrasteš.

sva neko, neko drugo, drugo obličje, tačnije rečeno, rečeno ruža, ruža oblika.

onda gledam, gledam kako, kako se, se sporo, sporo i nerado, nerado tvoji, tvoji udovi, udovi i lice, licem vraćaju, vraćaju ranijim, oblicima.

ruža oblika, nerado tvoji, udovi i lice.

8.

1.kad bude, kad bude lasno, kad bude lasno i oprosno

2.došao, došao onaj, došao – kad bude lasno i oprosno – čas da

3.da razbiješ ljusku, da odrekneš, da raskružiš, a

4.a nećeš, a nećeš umeti, a nećeš umeti drukčije, a nećeš umeti drukčije nego u

5.u plahom, u plahom i potajno, u plahom i potajno,

6.potajno konačnom otklonu od prizora koji

7.koji, koji su drugi, koji su drugi načini, koji su drugi načini i srestva obeznačenja prizora koji

8.koji ponovo iskrsavaju, koji se, sad nedodirni, pojavljuju unutra na

9.na sedefastim, sedefastim ogledalima, unutra u sedefastim ogldalima zglobova, a

10.a kada (to ideš), a kada ćeš umeti (to dišeš), a kada ćeš umeti i uspeti (to spavaš) da

11.da odeš, da prebegneš, da se konačno otkloniš od njih, ne znaš

12.ne znaš, ne znaš, ne znaš da, da istom, da istom izgubićeš, lasno i oprosno, izgubićeš na

13.na svom, na svom licu, nešto, nešto što nisi ni znala da si imala i

14.i ostaćeš, potajno, potajno konačno, ostaćeš bez

15.bez imena, bez svojstva, bez smrti, bez dolazećeg, bez sada, tada

16.ostaćeš, bez lica, bez daha, bez svetlosti, svetlosti ostaćeš, dahu ostaćeš, licu ostaćeš.

9.

1.kada će, kada će u, kada će u šumnom i, kada će u šumnom i obezlčavajućem, kada će u šumnom i obezličavajućem komešanju nželje i vreve doći čas da

2.da istiha, da istiha i, da istiha i iskosa od

3.od sebe, od sebe i, od sebe i onog što je preostalo od, od – više ne umeš ni da ga odrediš – toliko je preostalo od –

4.od nekih, od nekih neutolnih nesvojstava verovatno bejaše sačnjeno.

5.a onaj, onaj čijim se, a onaj čijim se rečima gubi trag u,

6.u skarednoj lagodnosti, u poroznim godinama, u nekoj od zemlja Pedesetoknjižja, još

7.još, još uvek tmolo, još uvek tmolo i kužno, kužno pokušava

8.pokušava da izazove, pokušava da izazove sagorevanje svog lica, jednog oveštalog celuloznog lica, pomoću sočiva njegovih očiju.

10.

(ogledala podatnice)

da ne bi preobražavajući se zalutala nepovratno; ne da bi se, kad zalutaš, vraćala preobražavanjem.

da ne bi udaljavajući se bila bliže;

ne da bi, u bekstvu približavanjem, u rastvoru tvoga lica, u škriljcima kože, još uvek nalazila trag tebe.

i ne treba vraćati ono što je kroz lice odbeglo, u izdisaju skriveno pobeglo;

ne i dug svetlosti iskorišćen za snimak lica.

a da postanem ljuska onog što mi se događa? da, a snovi?

da ne bih udaljavajući se bila bliže;

ne da bih, u bekstvu približavanjem, još uvek nalazila tebe. pomisli. odbijene. od ogledala.

11.

negovoriću. negovoriću s tačkom upora u svetlosti lutajućoj, u dahu, peščanom, a izvirućem.

negovoriću povratak. negovoriću šume. negovoriću ruke. oči. zaspalo telo. negovoriću preobraćenje. snaga preobraćenja u snazi jutra je rasejana.

nedopiraću. neumeću. neumeću da – neumeću ni nameru da uobličim od ostatka pomisli.

nemisliću svetlost. nemisliću pokrete. nemisliću put. šume. lica. životinje. nemisliću. iz vozova naselja zrakasta, nevična mom pogledu, negledaću. nemisliću. nedopiraću.

nezaboravljaću. a neželeću da vratim. nepripadnosti neopiraću se. nepromenu pustiću da po samoj sebi juri, do najdaljih svojih odaja. da, umnožavajući se u beskonačnim ogledalima, da ljuljajući se na ludim terazijama stigne do ruže nereda.

nepočinjaće drugi sled u nekom drugom zajutarju,

u iskeženim okolnostima, situacijama. drugi načini, druga svojstva, vrviće, plesaće, ja ću posezati za njima, ulivaću se u njih, al’ nedopiraću u njima do drugog sleda, srca, drugog sleda.

nedopiraću a nećutaću. nećutaću u buđenju. nećutaću u pesku. nećutaću a nerazaznavaću. ni onog koji govori ni onog kome se obraća.

nećutaću noć. nećutaću ruke. nećutaću kožu. nećutaću slatku uzaludnost. nećutaću jutro.

snaga jutra u ogledalima je rasejana.

12.

bićeš pomisao koja bljesne al’ biva zaboravljena pre nego što stigne do izlaza. zaboravljena pre nego što je imenovana.

žlezde koje su lučile opsenu počeće da luče nelagodu.

gajićeš nakot opnokrilaca u svetlosti koja ti je oblivala lice. probošćeš listove nožne stabljikama trske. na kojima će svirati vetrovi donjeg Podunavlja.

biću cvast dodira, ruža udova koji čvrsto obuhvataju prostor. biću put svile, put duvana, put opsidijana; imaću reči – tetive zvonke, sečiva lišća.

biću miris pohote lipa.

male, bludeće krznašice nadlukaviću, male krznašice imaću, male krznašice.

jezikom kreste purpurne ptica dodirivaću.

zglavkove paukova. zglavkove bube jelenka kako si rastavljala, kidala, voleći i uništavajući njihovu mehaniku.

lice snimljeno na plućnoj maramici osvetliću, pustiću da potamni.

usne će ti biti micelijum gljiva. iz čaša kolena piće paukovi.

biću biljka muhojed, sa sluzastim prašnicima, s vencem otrova prerušenim u venac rose.

algama sluzavim zelenim bićeš pokrivena.

poričući tačku dodira točka i puta, tačku koja znači da moraš biti drugo, jurićeš, brže od moći razlikovanja drveća, šuma, polja, ptica (gle prepelica u polju, dakle, još brže), brže od brzine postojanja sopstvenog tela, brže od zelenila, od beline, do bezobličja, do uvira u neimenovanom.

ogrebotinu od noža na srčanoj kesi imaćeš, kašljaćeš, svetlost iskašljaćeš, ne dolazeći do reči, ne uspevajući ni da zaustiš…

13.

ishod, ishod dugih dokonih, pokušaja da prodrem kroz opnu prostora: ponovo jasnih oblika ležiš u nekoj bliskoj i otvorenoj naspramnosti.

levo i desno od tebe raspoređeno je vreme. iz koga ulaze neke gole prilike. prilike. hteo bih reći spodobe. ali to je besmisleno – njihovi ulasci i izlasci zbivaju se (zbivaju se?) u nekom slepljenom sledu.

razgrnuti prostor. slepljena vremena. figure telesnosti u koju sam utisnut u nekom besmislenom obredu.

Orfej

1.

Siđoh u podzemlje. Da bih te oslobodio iz sveta. Osećajući neput u zglobovima.

Goli ponoćni kovač. Pevač otklona. Orfej u zemlji »realnog socijalizma«.

U trougao nelagode siđoh. Pokazuje mi neko na gestualnom jeziku skitnica.

Postoje parabolična ogledala u čijoj se paučini koprcaju moje reči. Postoji kristal koji svojim oblikom zaustavlja srce.

Smrt u službi despotije dela diskretno.

U kostima žižak piše. U svet senki. U srce simetrija siđoh. Učenik kod majstora onog što zagrevajući

i naglo hladeći kaučuk pokušava da. U njemu. Ulovi. \avolov lik.

2.

Otkuda, otkuda je, otkuda je dolazila, otkuda je – pokušavam da odgonetnem – dolazila otkuda je ona, ona

– pokušavam da je imenujem – ona moć, moć izvesno. kojom sam, u vrevi, u vrevi i pometnji, uspevao (uspevao sam, izvesno, više ni ne pokušavam, raspuštam šume!) uspevao kojom sam da, da, da izazovem prelivanje bića preko granica lica?

Otkuda, otkuda ona, ona duga, duga i nerastvorljiva, vezanost, vezanost za oblike, još većma otiske oblika, otiske oblika neke telesnosti, u dahu, u tetivama, u koži?

Da l’ otud što su to reči, doista reči, reči neprozračnog jezika, meni neprozirnog jezika mog »ja«, koje sad ne govori, ni u tebi, ni u oblicima krošnji, ni u snimku nekog polja, ni u drugim oblicima i načinima,

raspuštam vode, raspuštam drveće, raspuštam pacove

3.

Siđoh u podzemlje. Da izbavim.

Odlivak pokreta što ostaje u vazduhu posle prolaska. Podatnost, do rastvaranja tela u rečima.

Tajno poslanstvo ploti. U netajni sjedinjenja.

Pokušaj opisiv i izvediv pismom daha kome reči i rečenice služe samo kao tačke oslona, kao stepenici ka –

Ne osvrći se, Orfeju, za raspućima rečenica, za stepenicama slogova, za njihovim ulivanjem u smislove ili grmlje neznačja.

Ne osvrći se, izgubićeš je.

Govor u kome reči služe samo kao tačke oslona dahu vodi je za tobom i u tebi a ne nebeski skoroteča.

Ne osvrći se. Izgubićeš.

4.

Siđoh u podzemlje. Da bih te oslobodio.

Iz sveta. Nedaha. Nedosegnutog postojanja. Iz sleda u kom se sve već dogodilo.

Iz vlasti nadpostojanja nekog surog. Koje se našim postojanjima hrani.

Iz usta, dok spavam, otiče sluz. Iz mošnica legu se gmazovi.

Siđoh u podzemlje. Da bih mali otklon izazvao među stvarima koje te okružuju. Ne veći nego što one same uzmaknu, u sebi,

kad ih oblije svetlost, u prvom jutarnjem pogledu.

Ne reći ono što teče kužno je koliko ne ćutati ono što jeste.

5.

I u sabiru i u rasipu sad si.

Ulična svetiljka na vetru od moje sobe pravi brod. Krovna konstrukcija svu noć… ali ostavimo to, nećemo

biti torbari. Od oštrih znanja kože ostala je neka mutna duhovnost. I u sabiru i u rasipu sad si.

U redukovanom svetlu istočnih gradova neću

te ni videti. Ako i prođeš. Maska u nekom od redova. Talasava prolaznica pored zgrade Egzekutive.

U noći veštački produženoj za neke vrste cveća.

I u sabiru i u rasipu sad si.

U prolazu na Zelenom vencu. S mađarskim kockama. Demon podatnosti iz narodnih priča.

Vrati se istim putem čekaću te.

Demoni pored puteva koji nude netajnu tela. Kad se vratiš iz grada biću tu.

U drugim svratištima, među drugim stvarima podižeš lice pod istim uglom:

uglom izviranja iz vreve.

Ugao dolaska reči. Ugao izviranja lica.

Zadugo, nije nam potrebno više. Potajno postoji svet svakodnevnih činjenica i nečinjenja, posao, jutarnja hladnoća, mere vlade, kiša.

U magleno veče izlaziš iz nekog solitera; prepoznajem te: neku sablasnost osećaš u ramenima dok ideš u susret vrevi. U zoni mraka, pored nacionalnog pozorišta, laju psi.

U nekom podrumu neki šareni i nafrakani mladići pevaju pesme depresije.

U sabiru, i u rasipu, sad si. U odgovoru:

Mene naći ćeš, ponovo naći ćeš, ne mene preobraćajući. Nego obraćajući se, otimajući me, prostoru tmolom. Iskežene simetrije videći kao nered.

Ponavljajuće videći kao nered.

6.

Pisati na novoštokavskom.

Svejedno. Imaću odsada samo rastvorljive reči. U pokretima, u dahu.

Pisati na novoštokavskom.

Zbornici pesnika zemlje Morave, istrajnih razblaživača otrova. Njihovi ritmovi bez otklona, bez promene. Nadglednicima umetnosti već je po samim ritmovima jasno: u tu bratiju se mogu pouzdati.

Simboli uglednih spisatelja: kamen, pepeo, zemlja, vuk, vatra.

Društveni položaj, izgleda, zahteva upotrebu određene simbolike.

Vidim jednog romanopisca, s velikim krilima od crnog somota, kako nadleće Jugoslaviju od 45. do 80. godine. Sve razumevajući.

Umor očiju. Zapisivati u mraku. Uz pomisli obredne. Tajna pripadnosti je tajna tišine.

Prolazi autobus s natpisom odredišta ZAJEZD. Zvučnost iz nekog drugog doba.

Tajna zaborava je tajna zvuka.

Pisati na novoštokavskom.

Pisati kuća, pisati životinja, pisati drvo.

Na jeziku nastalom u muci imenovanja onog što se mučno dobija. Pevati rečima čiji poredak glasova govori o nimalo lasnom preodolevanju prepreka, ovde, oduvek.

Ne misli o tome. Ne osvrći se, u rečima. Izgubićeš. Pismo daha u kome reči služe samo kao tačke oslona

na putu ka izlazu, na putu ka izlazu, na putu ka izlazu…

Imaj samo rastvorljive reči. Ne slušaj dvozvuke.

Pisati na novoštokavskom.

Vremenom, čovek razvije odsutnu naviku povezivanja mutnih. lutajućih rastvora (koji možda i nisu ni u kakvoj vezi)

i to je, vele, pesnički dar. Izdajnički san. Granice snaga.

Hladnoća i magla niz kičmenu udolinu.

Moje namere nejednako raspoređene u mojim udovima. Moji otrovi nejednako raspoređeni u noćima.

7.

I ne tražiš više na delovima tela koji ti slučajno uđu u vidno polje (na nadlaktici dok pišeš, na kolenu koje, neznano, pobegne ispod čaršava) prizrak one maglene usredsređenosti (ne i lice, lica se i ne sećaš).

I da posetiš sobe, zabranjene, ne bi tamo našla ništa osim divlje beline postelja. Da i nepočinstvo, da i paukove. Belina postelje, belina hartije.

U pratnji nekog Levantinca, ili Kelta, ili, svejedno, Hrvata, prelaziš dugo srebrni most; prelaziš ne-tamo, ne-sad. Al’ to i jeste najnepovoljniji znak.

8.

Prokletstvo dugog, obrednog bavljenja nekim objektom – njegovo isparavanje. Rukopis žiška u nekom apstraktnom prostoru koji više nije drvo al’ ima njegovu podatnost

i otpornost. Da li i ukus epitela, da li i sokove mezgre? Ne.

Prisutnost nije više nego ritam nekih rečenica, sled nekih reči, brzina glasova, ponavljanje zvukova.

Ni mnogo, ni malo. Za nebuduće.

Opna. Želje. Kroz opnu, mutno providnu, gledaš sebe, s gubom prostora po telu.

Pripadanje nije nego tok glasova, čeljust pauza, napitak slogova, zamah kadenci, širenje govora do neznačja, zgušnjavanje daha u neke nejasne kristale.

I preveć. Za smrt.

9.

Trodnevna košava. 115 km. na sat. Predani rad ubacivanja hladnoće u jednu zemlju.

Tvoj spiralni okret pred njenim naletom. Na Slaviji. Na Tromostovlju. Na trgu u Krakovu. Pomisao: sledeći okret odvojiće te od sleda nepodatnog. Pomisao.

Novembarska pustoš. Pustoš Pedesetoknjižja.

Kosturi nekih postrojenja od čije se gradnje odustalo. Sablasti izobilja. Dobro mesto za ptice i žurne ljubavnike. U nekom od Laboratorijuma Noći

Upravljači snuju da se poboljšanje prilika može postići podesnim rasporedom zabrana i dozvoljenog.

Nikako da nađu podesnu kombinaciju. Elektronska buva skakuće.

Prozorska okna postaju membrane.

Učitelj nije predvideo ponašanje učenika

u vremenu kad njegov nauk zahvati poguba.

Euridika u nekoj od zemalja Donjeg Podunavlja. Sve dovitljivija.

Sve gipkije se krećući u tamošnjim načinima za malo poboljšanje sopstvenog položaja,

za sticanje dodatnih prihoda. Sve veštija u nabavkama.

A na putu je da reši i stambeni problem.

Euridika u svakidašnjici neke od osamnaest Aleksandrija.

Goli ponoćni kovač pokušavam da za tebe iskujem zaštitne oblike: majušnu sekiru, kosu, slova.

Goli ponoćni kovač u trošnom krugu.

10.

Euridika, prvi put

Tada, tada nalazio si, nalazio si u svom dahu kristalno, sedefasto,

uporište iz kog je izvirala moć lasnog,

lasnog zaustavljanja zamaha poricanja, lasnog i, i osmehnutog razgrađivanja dugog, mučnog rada odreknuća.

U dahu, u dahu predvojenom napravila je. Log. Životinja. Nedosega. Razjedinjenja. Sad. Već. Jednogodišnja. Životinja.

11.

Maglena hladnoća. Bez namere, bez namene. Noć bez kretanja koja mogu zamisliti. U koja bih, u zavisti lisnatoj, poželeo da se ulijem.

Ne-moje postoji na drugi način, bez sumnje. Konačno, jedan jednostavan i koristan sporazum.

Skoro imaginarna hladnoća. Bez namere, bez namene.

Uzaludno grčenje pogube da stvori događanje neko. Umesto toga – vlast praznih objava:

Veliki uspesi u ekonomiji.

Duh novine i traganja u poeziji.

Uloge su podeljene. A iznad scene – kad glumci odu – viju se demoni nedosegnutog postojanja.

Postojan, sur šum mehanike nekog sleda izvan mene. Postelja – životinja.

Bezbrojne crpne stanice kože počinju svoj šumni, šištavi posao: isisavanje neprisustva.

Jedino, jedino stvarno, stvarno iskušenje, iskušenje nečijeg, nečijeg postojanja, postojanja jeste, jeste ono, ono prestati, prestati postojati, postojati za –

za jednu noć, za noćne godine,

za nekoga, prestati postojati, postojati u –

u tmulim popodnevima, u poroznim noćima, u u nekom, u nekom telu, u –

u predznacima nevremena, u povodnju nelagode koja neće prestati prestati, prestati postojati, postojati u, u pamćenju,

pamćenju nečije, nečije kože, kože jedino, jedino to je

jedino istinsko, istinsko iskušenje, iskušenje tvog, tvog postojanja, prestati, prestati postojati, u nekom telu, u nekom dahu, prestati…

Beograd – Skela, 1982–1983.

Zakrivljeni prostor

1.

kad svetlost ugljenisanih verovatnoća bljesne bljesne neka pokaže put do polja

do polja, do izvora, do kruga otvorenog otvorenog, mahovinastog, spremnog da primi da primi, da oprost da, da izvida

begunca, otpadnika, sina raspuća koji

koji se ne seća, koji je umoran, koji podastire postelju u imaginarnim linijama kretanja nekog vira odbeglog od prljave, hladne vode.

2.

jedino kome se još obraća, s kime se još spori to su delovi sopstvenog tela

listovi, ne grčite se!

vratu, taj zaokret je suvišan!

rame, ne zamišljaj pritisak kandži pri uzletu! tetive, ne upredajte se!

stopalo, ne sećaj se peska!

koleno, Kelti su smrskavali čašice izdajnika! prsti, ne pretvarajte se u zglobove trske! rame!

stopalo!

listovi!

3.

postoji, među ostalim zapuštenim znanjima, ono o dobu zapuštanja

i cikličnosti njegovog dolaska. zapuštanje kuća. dvorišta. puteva. pohote. čak i same mržnje.

kud tada othode tvoje snage? kamo je usmeren

napadni ugao klina u koji one uviru?

ne ulazi kroz kapiju urušenu.

4.

dok stojiš licem nasuprot polja osećaš kako otud veje

neka druga naspramnost. licu je znana

al’ znanjima lica još nisi naučio da se služiš.

5.

ni utočišta, ni pribežišta, ni legla koje

koje svetli, koje fosforescira, koje namotava tvoje puteve u

u umoru, u uporu iznad ponora, u predsmrtnom umoru, dakle, dakle, valja odustati, valja se vratiti, odložiti

naume, a ni bogovi nisu skloni; a ni više od dve ukrštene pustoši ne čine đavolov pozivni znak.

sve sam pomisli i poželje pretražio (sve sam pesak), sve moći, uzdarja divlja (čija?),

i dugo, sve sam, retko u družbi lutajućih zidara zapućivao se na jug, s alatom i nešto odeće, sve teže, i ređe, i bleđe,

kroz vrevu nauma, kroz muk načina, stižući, probijajući se, prodirući do

do pogleda. na prostor. prostor. koji je. pogled.

6.

brda se izvijaju, istežu, ugibaju ispod opni svojih oblika. dvokret. trokret. sebe.

al’ sve je prozračnije napredovanje.

kretnje se sve više stapaju s ogledalom vazduha.

postojanje kruga ipak opravdava našu zalutalost

koja se više ne uvećava niti smanjuje koja je dakle potpuna.

7.

kako su tragovi stari, kako su lica tužno izdubljena.

a kako su i boje u pomaku od oblika kojima su pripadale ulazim u rasloj, u sigastu, u pećinu,

u lude plohe, u kristal najdalji, u njegovu moć

moć bistru, moć pobuđivanja, pobuđivanja ponavljanja ponavljanja sebe u beskonačnim grozdovima; u grč

u grč oblika da sačuva sebe; ulazim u pećinu.

nekad zamicao, ulivao se, ušunjavao se

u omamu otpočinjanja, omamu mladih žena, u glad ulaska u šumu, ulaska u grad, ulaska kroz neku kapiju pa stazom pošljunčanom i dalje do – –

dalje je sve isto, dalje je samo dogorevanje ulaska.

kristal »ja« sa zavišću gleda

kristal otrova, liskun, prah utamničeni, svežinu boja, jasnoću dejstva, izvesnost svojstva, svojstva i u najmanjem deliću,

i u beskonačnim rastvorima.

8.

još samo krug i krug pa će odasvud prostor početi

u tebe da se izliva.

samo kroz tebe mu svetlost.

Život u provinciji Meziji

Oktopod

jednom znancu koji je sebe uporedio s Nikolajem Ivanovičem

oktopod. grčenje i opružanje, krakova, grana krakova, koje koje pokreće, koje neka, koje unutarnja, koje skliskost, koje čestica; koji raspoređuju, koji ljude, koji životinje, koji listaju, koji knjige, koji kriju, koji svoje, koji središte, koji se rascvetavaju, koji u put, koji u raspuće, koji ispisuju prizore izobilja.

oktopod. sav lice i sav telo i sav glava i sav splet udova. odjednom. u poređenju s njim naša su lica beli, beli lubovi. oktopod. oktopod je ostario. izgubio gipkost krakova.

izgubio opsenarsku moć. pokušava. pokušava elektronskim računarima da proračuna. krivulje potrebnih pokreta. još preti. još otkriva objektivno značenje. naših postupaka. al’ ista logika, posle pet desetleća, ne daje iste posledice. glave. glave više ne lete. oktopod je. ostario je oktopod.

oktopod. počinje komadanje. oktopoda. i oni koji su ga juče proslavljali. koji su pravili oktopodalno pozorište. nehajno se izlažu. obuhvatu njegovih pipaka. dejstvu praznih logičkih shema. a onda. onda se u jagmi. sjure na nj. koji otkine dlaku. koji krljušt. koji i ceo krak. krak koji

zapali i. njime. osvetljava. nastanak. svog lica.

***

moje crno učešće u ustrojstvu ruže. razvejani pokreti. moje crno učešće.

u zakrivljenim hodnicima nekog tužnog encefalona, u igri probe i greške, raspadaju se znaci mene.

postaju glasnici maskirani.

u nekom drugom luku događanja umnožavaju se dejstva,

buja preokret.

***

život u provinciji Meziji.

tekstura drveta. da odeš. bubrenje semenki. to da odčekaš. a potom, bočno od svog daha,

da igraš. da usnuti bar možeš.

siga. po protivljenju nahvatana. maglena putenost crne berze. voskovi. smole. sveštenici propadanja drže svoju večernju službu.

putanje jednog nesledbenika. koji ne shvata kolektivnu logiku.

koji sakuplja plavu boju s plamena.

crno umeće iz Majnca takvima ne treba da služi. nepostojanje, ali zašto tako naporno?

blistavo nepostojanje!

grozdovi. ljudi. slepljena zrnca. ljudi. svakog dana dobijaju obrok naukovanja.

što se tiče onog potrebnijeg – kako kome bude. sve ide nagore, al’ politička situacija je dobra.

međutim, u nekom od brodova javnog saobraćaja, u sadri podneva – nepoznata koža.

drukčiji prihvat svetlosti. drukčiji sjaj ljuspi epiderma.

prevrat koji si iščekivao – nepoznata koža.

nalog za oporočavanje političkog protivnika tvrdi se, nije dat.

u međuvremenu, on je nestao

u fantomskom ratu Skordiska i Tauriska.

poprečni presek vlakana. da odeš. mrtve alveole. opisao. večernja služba propadanja.

ljubičasto sunce u izmaglici SO2 život u provinciji Meziji.

***

Hajde (a da je to moguće ponoviti govori okretaj kazaljke)

da pogledom onim, iz srednjeevropskog karavana Jugoslavjana, ugledamo raspad jednog dugog značaja.

Povorke žaba prelaze preko autoputa. Besmislenost opasnosti.

Besmislena vitalnost dođoša s juga.

Put Svile. Put Ćilibara. Put Elektronike.

2000 km. 5000 km. Izdržljivost duga 2000 godina. Snovi pored puteva spiralni su.

I ne treba (a da je to izvesno svedoči ravnodušnost pred šumom) da budeš odjek osim u Levku sebe.

I, jer je i imaginarna snaga dejstvena,

ne daj da se u tebi misao o novom pohodu začne. Ostani pod kamiljim pokrivačem

iščekujući dolazak groznice.

Jednom. Zvuk onog što je bilo ili će se dogoditi.

U Hamburgu kad su trgovina plotskim zadovoljstvima i preprodaja kradene robe slabo išli.

U zagraničnom sedištu frakcije bez sledbenika. U kristalnoj rešetci ametista.

U pogledu guštera. Jednom.

»A razložno otkrivanje onog što ih razdvaja vodilo ih je – u prvi topli brlog.« Protivrečnost neke davne omame.

Sad već neprozirna.

Neprijatni višak svetlosti na mestu posečenog drveta. Besmislenost opažanja.

***

Pomama dolaska reči. Magla obraćanja. Zelene mušice. Ponoć, julska.

Misli na oblost sumorne ljubavnice. Kožu zračnu. Njeno oblivanje tobom. Tvoje oblivanje njome.

U poroznoj noći. U tornju.

Opozvano poslanstvo ruke. Opozvana svetlost jetka.

Jer kako (tvoja uskisla putovanja, moja nepokretna lakomost)

kako da (tvoja trgovina s dolazećim, moje ceđenje nedosegnutog)

kako da ispišem preokret preko sklopljenih kapaka očnih, preko pokreta bučne plesačice.

Kome se obraćam – pokušavam da doznam iz ritma rečenica, iz načina prisustva stvari,

iz boje nesanice.

A u neimenovanom (moje oblivanje tobom) sija tmolo (kožo divlja, sumorna)

ono što je samo (oblosti u raspuću) pohota neodređenosti.

Pomama toka reči.

Kome se obraćam – pokušavam da doznam iz ponavljanja nekih glasova,

iz strukture kristala, iz sila elastičnosti

uvek pogrešno proračunatih.

Pomama dolaska reči. Zelene mušice bombarduju moju beležnicu pod lampom. Sasvim blizu, između lampe i zida,

pauk je postavio svoju mrežu.

Moji noćni zapisi njemu najviše koriste.

Pomama dolaska reči. Zelene mušice. Magla obraćanja.

***

Umreti u hotelskoj sobi, u Južnoj Evropi, u nadolazećoj nelagodi, s pogledom na sliku nekog bednog mazala, s pogledom na neku uljanu mazariju na zidu, ulje na platnu

(Hulje, odnesite to ulje, što dalje), na pejzaž koji – Koji je tvoj način, reci,

Reci: umreti, umreti u hotelskoj sobi, u nadolazećoj, u nadolazećoj plavećoj nelagodi i

I šta još

I izvrnut rukav kaputa, izvrnut prostor sobe, izvrnuta vrata, prva, druga, izvrnut hodnik i

I ljubavnici u vrećama za spavanje tipa mumija, i pas koji zavija u januarskoj ponoći,

i ribarka koja ubija štuku natrljavši je solju, i

I, i,

I neka i sutra i ne bude i uvira i ishoda i belom i nedahu i slava i telo dana i

I, i,

I kada i budeš i našao način i da budeš i u ponavljajućem i u nestajućem i

I više

I kada otkriješ snagu koja jeste snaga i bez oslona u učinku

Umreti, umreti u sobi hotela, gde noćuju, noćuju Arapi

i Turkeši, umreti slušajući struganje zuba nekih opnokrilaca o lišće, već iskrzano, slušajući glasove od škriljaca, hod po tresetu, umreti u nadolazećoj nelagodi.

Dnevnik II

1.

Ne pamti. Ne sećaj se.

Pamćenjem samo pripremamo ono što se dogodilo za prelazak u nebilo.

2.

Gađenje prema proleću, kužnosti ponavljajućih oblika i načina.

3.

Preporučujem sebi odbojnost prema mladima.

Svakog dana, u pepeljavoj plaveti, primećujem pored mojih žlezda njihove žlezde.

Pokušavaju da isisaju moju parcelu azota.

4.

U atmosferi prijateljske dragosti odvijaju se smaknuća

u istočnim despotijama.

Dodiruju te po nadlaktici, ramenima – treba im neki oslonac dok traže reči obrazloženja.

5.

Slušam neke pticolike mladiće kako, s inatom, pevaju plemenske pesme.

Ne razumem njihove reči, ali razumem inat u njihovim rečima.

6.

Gađenje prema iznenadnim jasnoćama, otkrovenjima. Još više prema grčenju pipaka svesti koje ih stvara. Na vrhu nemoći.

Otkrovenja su samo privremeno, ritmično, vraćanje snage i gipkosti pipcima uma.

Ritam bezizlaza i otkrića. Neput.

7.

Mahovina onog što nećeš

u hodu, u otklanjanju, polako te obrasta. U vodu, u šume dok gledaš. U odlaženju

odmaraš se potajno u mahovini onog čemu se protiviš.

8.

Prebeg da postaneš? Ni to ti ne vredi.

Nećeš u polju bekstva otići dalje od krošnje onog od čega bežiš.

Dalje od vesti na glasnicama, dalje od sjaja u glasnicama.

9.

Ne čini, ne usuđuj se.

Već mnoga tvoja sasušena dejstva, sasušena i razapeta, u polju stoje.

Činjenje svako bez upora u raskršću kristala samo uzdarje nelagode, nelagodu i umor izaziva.

10.

Gađenje prema sopstvenoj ruci što muklo pored tela leži. Gađenje prema njenoj polifunkcionalnosti.

Može se ipak zamisliti neko mesto s drugačijom svetlošću, svetlošću u kojoj ono što se dogodilo postaje opet samo jedna od mogućnosti.

Ponovo pogledam svoju ruku. Ona lukavo ćuti. Gađenje.

***

U sustigu, opet sebe. Maglo.

A ne da si kočija

što putuje u dvojni grad.

Jeza; koža ljuspasta.

Koliko je narasla ravnodušnost prema zelenom, za šest meseci.

Igra

izbora i drugih mogućnosti. Maglo.

***

Plovila. Ribooke mogućnosti porila. Kroz čađavo staklo pomračenje gledala. Izašao, zašao. Ostao neprepoznat

znak iznad tvog postojanja.

A naročito u julu, u rasapu ono malo prijatelja, (otišli su a, ispostavilo se, ni glas ostavili) ispituješ ljuske jednog prisustva

strošenog jeftino u prostorima ogledala.

A pre sna uvek ista, zamorna, nema kritika ljubavnika. Otišavšeg.

Čije je nesavršenstvo nasmejano deo njegove nepodatnosti.

Ipak, u dubini sobe događaji su nepobitniji. Otkloni se, dakle, od prozora

po mnogo čemu izmišljenog i bestelesnog.

Glad. Pošast. Prisustvo razumno raspoređeno između senki i dodira.

***

Još dah vrebača

(od sopstvenih usta odbegao) otkida, deo po deo,

od onog što je još preostalo

od nas, u glini postupnog navikavanja

iako još jednom – plavlji u odlasku – zaigra duh dvojnosti.

Sve metamorfoze (sve kratkotrajnije) raspada iskusićemo; sve dalji

od preokreta; od pogube lakomosti pozdrav:

sve u jedan da stane brod.

***

A to da jednom dođe čas

kad u tvojim dejstvima količina uzaludnosti počne naglo da raste nek ti se ne čini krajem puta.

Tu počinje drugi smisao: smisao ja. O tome hodamo.

O tome prolazimo pored drveća, pored voda. O tome se susrećemo.

Sresti, dakle, sebe. S nelagodom. Neprenosivi ostatak.

Odraz

na površini kapljaste praznine.

A to što ipak krošnja tvojih pomisli ne ume da se umiri posle nekog dana osujećene pomame ne govori o suprotnom. Nego samo o tome da postoji ogrebotina

na opni vremena.

Sve više zatvorenih kapija.

No i to protumači kao spoljašnju oblogu od smrti. Koja te štiti od dalje smrti.

Oset sebe. Ja postojanja. O tome vrt cveta.

O tome lutamo. O tome – noć.

Istraživački program »SPIRALA«

(manifest br. 1)

A.Istraživački program SPIRALA polazi od stanja kužne depresije pesničkog umeća i pesničkih postupaka u ovom jeziku. Na širem planu SPIRALA istupa ne samo protiv bede poezije nego i protiv bede dramske umetnosti, bede sedme umetnosti itd.

B.SPIRALA smatra da je put ka stvaranju novog ritma (novih ritmova) jedini put stvaranja novog pesničkog jezika. (Još su Valeri i Malarme došli do jednstavnog izvoda da iz raznolikosti emocija i različja individualiteta treba da sledi raznolikost ritmova, a i Paund je u to verovao.)

C.U poeziji ovog jezika na planu ritma postoje:

1.vladavina, manje-više suverena, ritmičkih obrazaca iz prošlog veka. (Neki pesnici koji sebe smatraju avangardistima i novatorima pišu u rimovanom desetercu ili u radičevićsko-preradovićevskom osmercu.)

2.tzv. slobodni stih. Stih koji je razvio sopstvene mehaničnosti, tako da više nije nimalo slobodan.

D.Najveći broj dosadašnjih (i današnjih) pokušaja revolucionisanja pesničkog jezika odvijao se na statičkom mikronivou, nivou pokušaja da se nađe »osnona jedinica« pesničkog jezika.

No, pokušaj revolucionisanja jezika poezije, bez revolucionarnog otklona od starih ritmova i bez traganja za novim ritmovima, nikada nije dao potpunije rezultate. Koder je, recimo, uspeo da stvori novu leksiku (i još kakvu!), ali je onda pokušao da je ugura u stare ritmičke sheme i dobio je – rogobatni desetrac. Nadrealisti su, takođe, bez prethodnog ritmičkog reza, pokušali da obnovu jezika poezije postignu »novim susretima reči«, a onda su te rezultate jednstavno poređali, katalogizirali i dobili – beskrajnu inventarsku monotoniju.

SPIRALA smatra da je ono što spojevima reči daje novi kvalitet nova ritmička »vođica«. Ne polazi se od novih odnosa među rečima ka novoj ritmičkoj organzaciji, već novi ritam sam sobom donosi i uspostavlja nove odnose među rečima.

Govor o pesničkoj leksici, o pesničkoj slici, simbolu, metafori čista je besmislca ako se apstrahuje ritmički sklop.

E.Ritam je »gramatika poezije«.

Ritam je materica reči.

U novom ritmičkom dahu i zamahu reči gube stara značenja, s njih kao da spada ljuska starih značenja i ljuska zvučne tuposti.

Novi ritam, novi sled zvukova, novi odnosi »jednačenja po zvučnosti« stvaraju od starih reči novoreči.

Novi ritam deluje kao snažna vakuumska crpka koja usisava nove reči, rađa ih i usisava ih.

Reči nam nisu date posebice, na osamici, u praznom prostoru, već kao deo rimičkih sistema.

Ritmički sistemi generiraju reči.

(Trebalo bi ispitati koliko je, na primer, jedna moćna ritmička shema, kao što je bio deseterac, delovala kao katalizator i generator nove leksike, koliko je utcala na distribuciju jednosložnica, dvosložnica, višesložnica u srpskom jeziku, koliko na rađanje i izumiranje određenih nastavaka, itd. itd.)

F.Ritam je prednost pesnika nad filozofom. Filozofu je teško da nove ideje msli ne samo starom terminologijom nego, još više, starom gramatikom i, što je takođe važno, starim ritmom mišljenja. Pesnik je tu u prednosti – on novo izražava novim ritmom koji sa starih reči skida ljuske starih značenja.

G.SPIRALA ne deli nevinu egzaltaciju starih »zaumista« »čistim« zvučanjem reči i glasova. SPIRALA polazi od iskustva, formiranog na membranama koje više nisu nevine, da je zvuk reči vrlo složena pojava.

Reči među kojima živimo su dvozvučne, trozvučne, polifone.

Reči su istovremeno i »čisto« zvučanje »zaumista« i poredak zvukova u kome se ogleda muka (ili lakoća) imenovanja onoga što je za čoveka određenog poneblja od egzistencijalnog značaja. Reči »kuća«, »žena«, »drvo« imaju različitu egzistencijalnu rezonansu za Francuza ili Balkanca.

Zvučna korona reči je vremenski promenljiva. Pesnik ima posla sa zvučnošću reči po sebi (zvučnošću u sistemu svog jezika, naravno), i zvučnošću reči u odrđenom dobu, ili pod-dobu. Zvučnost reči u šezdesetim i osamdesetim godinma nikako nije ista. (O novoj zvučnosti koju nekim rečima daju tzv. oskudice i nestašice vidi u Novim ritmovima I.)

H.SPIRALA je otvaranje puta rascvetavanju individualnih dahova.

SPIRALA je razgibavanje zglobova rečenica da prime više tonova i tokova, više značenja (i neznačja, svakako; ono je deo postojanja).

SPIRALA ukazuje na moguće moći ritma kao generatora novih reči i novih pesničkih struktura, na moći koje poseduju đavolja periodičnost i oslobođeni puls sintakse.

SPIRALA je pokušaj širenja spektra čujnosti, širenja frekventnog opsega u »sivom klinu« ritmičkih oblika dosadašnje poezije, klinu koji nam se monotno zabija u potiljak.

Beograd, februar 1983.

Apendix 1.

A.REČ I RITAM. Reč se u ritmičkom sklopu ponaša drugačije nego u neritmič- kim jezičkim sklopovima.

Reč u ritmičkom sklopu stiče dinamička svojstva.

Programu SPIRALA strane su priče o »dugo i mukotrpno traženoj reči« i sttički postupci »prava reč na pravom mestu«. Mogući su (i privlačni) ritmički sistemi u kojima su reči gipkije i nestabilnije, sistemi u kojima reči kao da su labilne u svojim ležištima.