Miodrag Miša Stanisavljević

Ritmovi 3

1989.

za M. I.

Umesto predgovora

Pročitavajući, posle četiri godine, neke rečenice neprozirne slikonosti, odjednom se nalazim u kretanju kužnih tasova onog trenutka: nemoć, plava, grlena, jamstvo je da se ne varam.

Jedan događaj moguće je obnoviti u sebi samo ako postoji približan zapis njegovih dahova.

(Beleška od 18. juna 1984)

Autoportreti

1.

Uistinu, teško je odrediti čas

kad se samoposmatranje preobraća u pogled nekog neodređenog usmeren na nekog neizvesnog. Vremenom, sve to postaje ogavno.

Položio sam ruku na spolovilo oveštale ljubavnice i malo sam se primirio. Dok spava

lepim – ne bez tmolog užitka – na njeno lice dar

neiscrpnog prilagođavanja drugima.

U zemlji opustošenoj delovanjem Četvrtog Demona (vidi mazdaističko učenje)

nije ti, uostalom, loše onoliko koliko ti nije dobro. Gubavost svog položaja koristiš kao podesan okvir za odloženost »ja«.

Kao što Cigančice iz Višnjice

s razumevanjem nose svoje sise… Šta: kao? U uvek istom uglu koji noga u kolenu pravi pred uron u san

živi trooki pauk.

Glatkoća semenke, crne, između jagodica. Pojačavam stisak i ona se zariva pravo u pogled drečavog ništa. Odjednom mi postaje vidna putanja zelene kuglice koja je pala i otkotrljala se u nenađenš ima tome sedam dana.

2.

Peskovi mi cure iz cipela: septembar.

U prigradskim autobusima radnici spavaju vratova svinutih k’o maslačci.

Osetljivost koju ponovo stičem u starim kućama u novim kućama prema senkama

šapuće mi:

ludilo je kao pripremljen vatromet, treba samo da se pripali.

U samoj ovalnosti zrnevlja ugrađeno je nagnuće

ka rasipu, bekstvu: uvek nekoliko zrna opirući se jedno o drugo

utekne sa šake mojoj gladi.

Gledajući sebe kroz levak (prilično krasna zabava!) otkrivam ispod godina

jedan porozni pokret desne mi šape. I umetnosti umiranja stran

kako bedno, u snu o besmislenom gestu, skončava ovaj stvor.

3.

Nike vezuje »Nike«. Prozračni prsti

kadri tek da prebiru po žilicama mošnica.

Šta traži ovde?

Majstori su juče podivljali,

po pustarama kriju lica bez tetiva; a i viskovi njini, spušteni niz zidove,

poravnavaju se s linijama dalekih brda.

Pretponoćja uviru jedno u drugo. Bakarna narukvica

dovodi mi iz svemira krugove-otpadnike.

A evo i lepahne mi prijateljice kiše

– iz neposrednosti neke, malo iskošene, pravo u prvi san. I opet oluk zasvira poletno al’ samo

dok ne sastavi se niz. Ovaj mesec bio je toliko voden, u uglovima terase izrasle su kolonije gljiva.

Poslednjih meseci bacio sam se na izmišljanje Nad-Gljive čija bi bujnost nenadmašna poticala

iz opšte zatomljenosti. Ništa voda, ništa vazduh.

Nike igra bratiji iz Agitpropa. 4.

Stanisavlevich. Jedan iz Geteborga

izgovara to kao da hoda po algastom kamenju. Savom plove ptičije grane, u mulju pregorele sijalice. Na Mostu Bratstva i Jedinstva čekao sam autobus.

Grupice ljudi oblikovane talasom Velikog Skučavanja. No, darovane su im lepe međusobice,

male zelene međusobice. Imaju posla za ceo vek.

(Zovu to originalnim oblikom Društvenog Ustrojstva.)

Naletna samouverenost mladih. Moja skvrčavajuća zavist. Ali, lako ću s njima.

Dovoljno je šibicom u njihovim železdama upaliti vrevu sviđanja-nesviđanja

i – hajdmo dalje.

Jedne od osamdesetih kad smo se svi mnogo susretali i međusobno bili lako iscrpivi

bila je jedna muzika koje nikako da se setim: ostaje uklještena između dve moje pomisli.

Premor, sin haosa.

Uzlazim polako uz beogradski breg s lakim zapaljenjem očiju

– posledica dodira sa sluzi jedne mlade Gorgone. 5.

Nekoliko knjižica u rasipu (loš lepak, truo konac). Načičkan akupunkturnim iglama

gledam se s buba-rusom

svesnom osujećenosti mojih pokreta. Razumevanje, veli, poraza

otužno je kao i ushit pobedioca.

Na rubu mojih najcrnjih predviđanja baš ono Pa-Neće-Valjda

stasalo je i ojačalo.

U toku su, kažu, Promene Sastava. Koje usisavaju osobenog složaja susede nam.

Eno ih izdvajaju se.

Kako li određeni soj oseti zov

svog poretka? Tajna pripadanja neiscrpiva je.

Snaga dušina (ona koja se meri u snovima) nešto je uvećana:

ne padam niz zidove više onako hrlo. Koža ima svoje posebne tlapnje: zmeje crne uvij,

sasip mekan preko ruba, vodi u peštere Sodomije.

Snimci »Polaroidom«

1.

dakle sva ona prisustva, sva ova prisustva; livarski pesak; naknanost sebe; iznenadno prisećanje; sasvim polagano okreće se veliki tčak asocijacija; hladno oružje čeka vreli čas.

kratke rečenice; letnja kuća; istresam bundu; dva siva leptirca; moljci; gazim ih; prokuvavanje vode; narandžasti talog; miš je ojeo moje mete lepljene brašnom; umesto boja i krugova ostavio mi je karte svojih noći; gadna posekotina; u toku misli, na ruci; o neosaznanom sada.

govorenje je nerazumevanje; tumaranje plohama izniklim oko stvanog; mogu li reći: plohe niču?; i ono što dogodi se i ono što samo nbubri biva jednako prekriveno tobožnjošću; sada radije prebivam u bubrenju; grč ruže; zrakasto širenje smrti površinom mog tela; stmačnim mišićima; svodom rebara; licem; odvratnost; sva ona prisstva; sva ova prisustva.

2.

da razgrnem, ali sada to; izbeljeno vreme, beskrajna sloboda zapućivnja i odustajanja; sada to više nije lahko; lahko jednom desiti se moglo da mi pođe za rukom ono što vredelo bi trenutak (a trenutak koliko sljub ruba i beskonačja); plaho, naime, da smotrim ono što odloženo i nepodložno obvisuje se; rasuto životno samoznanje da složim; to ispltilo bi, obrubom daha, crnjenje tela.

3.

u trinakriji noći ležeći; u sparini; njušeći prazne pokrete vazduha; po Ortovoj putanji kruže komete; u polumraku gustina sirupa preo-

stalog od prošle zime; ovde postoji samo ono što je osujetilo druga postojanja; prelistaču ponor između dve stranice pripravljam.

rascvetavanje zaboravljenih oblika N. u žbunastim oblicima D.; ljbavna strast; jevtino punilo; laju; odveć često koristio sam ga; lisice iz peščare.

naprosto smo prostrelili Austriju; Podkoren; Jugoslavija; ali to je kao što znaš samo ime za još jedan oblik tlapnje; razmaz snova; dugi suri hodnici kojima se izlazi iz bioskopa; kloaka.

samo linija zaobljenosti i vrsta ćutnje odeljuju spokojstvo sirupa od noći.

4.

odonda nisu napredovale; hoću reći: gusenice; hoću reći: one su pjele jedan ogranak drveta pod prozorom; to je bilo pre dve nedelje; iz nekog razloga zaustavile su se; oko oglodanih lisnih nerava nahvtali se paučina i sluz.

preko suvih dlanova bornu nanosim mast; skidam trunje duvana; ili su to listići baruta; rastrljavam.

partijski činodejstvenik; ili običan decimal; žvale; priča mi; ili su to mehovi; dugo i rečito; mehovi, mehovi; u poređenju s njim kakav sam ja bedni dihalac; o putevima izlaska; mora biti da u ustima ima mlade orahe; iz krize.

vodotraža odlazi u razbrežje; dodir cvasti maljave usnatice po koži; jeza; bobičavo meso horizonta.

5.

da se stroši lako zadobijena prenulost duše ovo je način; pahuljičasti otrovi; verdegris; umešnik; koji raseca mačem telo; linijama njegove tajne razdešenosti; dobar učin.

kratke rečenice; crnjenje prstiju; košava survava s krova ostarele sngove; s njima uvek sklizne i neko zamorno raspuće; lako zadobijena prenulost duše; crnjenje listova; brzo iscrpljuje se; alhemičarski ogled; zagrejavam modri prah do belog usijanja i onda ga pet minuta gledam s intenzivnom mržnjom; crnjenje daha.

čemu ispis; pobočno prisustvo; koje osećaš mahovinastim delom lica; dâhova kratkouzlaznih; istezanje listova mlade M.; i dugosilaznih; u glini dana koja sedi; čemu precrtavanje; i svoje spolovilo okružuje zrnevljem.

6.

razbijanje sna; skidanje pokožice; sve je zamenljivo; naročito oblici mučnine; muzika rubova; kad se upali; pacovi trče; svetlost.

nedelja karpatskog vetra; praznici pukotina; pljuvačka samodovolnosti; kratke rečenice; osezanje tela iz boja, zvukova, pomisli.

pacovi kad se upali trče svetlost; brod za rubno more; bolje što nisam; već ode; potrčao.

7.

kratke rečenice; ujesen 85. živeli smo gotovo spokojno; bezishodnost se umorila; zasićenost rastvora; ništa nismo očekivali; oplodnja krstala; osim duge i oštre zime; jedna po jedna namera; plavozeleno grčenje; ostajala je bez tetiva; postoji pouzdanje koje samo sebe izbljuje; doba kužne ravnoteže; ujesen 85. živeli smo gotovo spokojno.

kuća u kojoj prebivam samo je izvrnuta nada; svetla gase sebe; Evrpa; postoji ruža koja svojim grčenjem umnožava oblike kretanja; šta bi ti tamo; tolika količina kretanja izaziva ustuk u zglobovima.

kratke rečenice; semenje; neka bude zaboravljeno S. ono što si na ksini môra L. govorio N.; psi; porozni lavež; misli mi se svaki čas prkidaju; kap žive u libeli; ruka severca kroz moje misli lovi preostale muve.

8.

mnogo vremena; štropot kapi; probušen oluk; trošim da obuhvatim pojavnosti koje okružuju moj noćni log; bol ispod rebarnog luka; trnje perja i daha pri poletu grlice; svlačim se; pucketanje naelektrisne majice; glava u kavezu svetlaca; trošim doista mnogo vremena da iza sklopljenih kapaka uspostavim čisto crnjenje; žena i deca; trentak koji mi uvek izmakne; spavaju u južnom delu kuće; još malopre igrali su karte; u severnim sobama potrebno mi je mnogo vremena; puhor na čaršavu; zamir; sipnja; raspašće se; da obuhvatim svoje pkrete; raspada se; zalutali ždralovi sleću na sims; kandže; odvar od kadulje; grgljam; u šumu koji mi ispunjava grlo staje šuma vremena.

strka; glasovi na stepeništu; u grumenu vremena koje sam potrošio da ih okružim; to je bilo možda pre jednog sata; a još odzvanja; drugi grumen potreban mi je da obuhvatim zamiranje; beznadežno kasnim; okruženo se pretvara u antracit.

po fasadama zalepljeni neki klobuci; neko je rekao: golubovi su letći pacovi; potrebno mi je; neki kukac; brdo vremena; dlakavih nogu šeta po mojoj nadlaktici; da obuhvatim; tražeći između ružičastih ljuspi; zasićenost postojanja; mesto za ubod.

9.

spuštao se iz Gornjeg D. u Dolnje D.; u predjutarje zveri prelaze prko dolme; neka bude zaboravljeno R. ono što si na plohi Z. govorio N.; odiljam se od tebe, kažu okice veverice; svu noć prolazio kućerinom

Napevi odvajanja

1.

Setivši se – podne u teme – jutrošnjeg jasnog odnosa prema poeziji ovdašnjoj

– črčkarije dobrozvučne unutar zunzarinih orbita, hvale na pozajmicu –

dahnem na zraku dolutalu s nekog divljeg zrcala;

da muljam znano neće mi se, zgubi se u podgrlcu; preostaje mi bela poruga

il’ prepust svetu muzike što izvire iz mere njegove.

2.

Ekscentrik – jedan život rado proveo bih tako –

zaobljava se za iskok iz gomile lišća.

Prešnih – zaprolećilo – povrh dana poslova.

Ispod ploče – šta sam ono hteo – žuta trava, mravci.

Prolaskom prepodnevnim i drvenim štapićem

svira na ogradi

– mangup.

Kečiga. Hvala, ne treba. Tetreba možda mogao bih domčati se omčicu vrgnem li u prolaz.

3.

Na mladoj – lepa li jutra – paučini podrhtava

duga. Nad napuštenom kućom grlica. Orošenih nogavica skupljači puževa.

Dvoje mladih jebu se

pored piramide

od naslaganih gajbica.

4.

Jutros – daj, daj – cigančići. Kroz rupe u horizontu domogli se prestonice

– neki je praznik.

S pismenima i šarama drugih svetova na odeći u rodna mesta žure Jugosi i Turkeši.

Levkovima truba uljasto

slivaju se lica narodoljubaca.

5.

Sitno – k’o dodiri osja žitnog – peckanje sa zvezda. Što čula starija

to više koještarija.

A zakon aprilski ovako propisuje: rastresenim i lenima hladno je kolenima.

Po mojim linijama (znojim se) neko prevlači peščano ravnalo.

Već mi se prispavalo.

6.

Namere: zuklo. Zglobovi: oguglalo. Lepa-raspodeljenost-sebe-u-dejstvu – -kada-bi-se-produžila-do u – –

Ustuk posle izliva nasilnosti, dušin skrob – – Vitraži netrpeljivosti pozdravlja vas onaj što sad – –

Moj duh – podržavam ga – odbija da se udubi, potraži prolaz između – –

I prionljivo – –

Krzanje – mada praćenje postupnosti nije jaka mi strana –

lanjske trske početkom maja

– ovde mlade stabljike preuzimaju govor – biva dovršeno i prepokriveno; pohota-dugolisno, srčika-zvezdno

i duge na bledim ženskim leđima ostaju masnice.

7.

Bežeći – noći mi sparne, vetar nije stigao,

negde usput se zalepio – u svežinu brda: iluzija:

meteori kroz rastresenost duše proleću

a trave već osjajene:

taru se s povetarcem celi dan.

Od jedne zmije

– otkivanje kose privuklo je, znači, istina je –

doznam:

»ja« se jedva održava

pred đikljanjem divljeg prosa, pred belinom jedne koze

i štrokavom svrakom.

8.

Sastaću te – reče – a ne zna onaj što jutros stiže s puta da u Aziji postoji

sa Z.-skim iz poljskog pakla jedan veliki levkast prostor tri knjižice u samizdatu

u koji se slivaju glasovi iz celog sveta

komunisti svuda se boje demona valjka i crnila i muljaju do otužnosti

u azijskom levku glasova mi smo jednom bez sretanja na Slaviji pod lozom

samo molim te budi tačan

o svemu važnom raspravljali. 9.

Visoki oblaci, sparina;

go i trbušat, mirišući na sirće

(maža za ujede kukaca)

po podu nauznako fukljam se.

I tek predveče: u zglobovima zapatilo se nešto pokreta; baš lepo – iskoristiću ih

da večeras smaknem cezara.

Nečija zalutala rešenost (tako se to dakle zbiva) posle dugotrajnog odlaganja gadna mi i – privlači me.

Kontrolišući disanje, belinu zamišljajući pokretima dodajem sok što lakše, kad se pojavim tamo,

sa mene da klizne čin.

10.

(Suzana i starci)

Male razlike u naborima platna mogu značajno izmeniti

nečije mesto u svetu.

Suzana. Sedeći na ivici baštenskog zida. S kolenima obasjanim

pogledima prolaznika:

osećanju sebe kao mlade mahovine treba dati oduška.

11.

(Suzana i starci, opet)

Vozovi – trulo, golubovi – u mozak, grana ne-lipe pogled mi zaklanja kad:

jedna što gibanjem

drži kuće da se ne sruše, napućena, gore ufrčkana kao i dole.

Ulila se – kad pre – u pokrete koji joj

u šumi ovoj i hrastovoj ustrebati mogu.

Epilog

1989.

Jevtinu ribu trebim od bezbrojnih YYYYY Zamisli naših najprobranijih čovaca dovedoše nas na rubni rub.

(Šta bi tek bilo da izbirljivi ne besmo.)

Onager lične izrade uperim na CK.

Magarac moj divlji kad se ritne ima da zvrknu

vejači loših prilika.

Juče ih je narod najurio i izabrao poboljšače.

Ali, već vidim kako jajasti

telesom i kretnjama sve sljubljenim uza nj oblik poprimaju idiota.

A činili nam se pronicljivim. Slabo smo birali

il’ blunast smo odreda soj.

Zatiljnu, ispupčenu, k’o majmun drapam kost. Zamke šljampavim postavljam pticama. Čujem ih kako gacaju cink-plehom simsa. Čujem kljucccccccc – sitan je proso –

a onda ŠKLJOC

i krilo slomljeno razlepeza se. Bluna sam izgleda i ja.

Pantalone mi klize s kukova. Težina pištolja u zadnjem džepu bojim se ogologuziće me

u klubu spisatelja.

Subota

Probudivši se rano (krnjava šolja, tej) uz pisak vrabaca prozukao, crn šljajm izbaciv, žut, šaren

iz susedstva se čuje paun, kikirez moj zidni sat ruski, kineski

na staklu jecovane veverice, kunice iznenada se oklembesio, obesimudio mlade ciganke kukova ramena

stopljen

s njegovim dopiranjem mislim

crvenim krovovima vododerinama kako ću se prigrevicom vresom

vratiti peskom ako me

celim danom neko pozove.

Kartanje

U zabačenoj kući, u Jugoslaviji, kartali smo se pijući čaj od ovsa.

Karte nabubrile

od bezbrojnih deljenja. Oslobođeni hitnje samo belenje

besmislenih okuka videli od puteva. Opus br. 5 okončan je; skvrčeni i rutavi

pijemo loše vesti. U vaseljeni

pramenasta vremena i lepljiva mesta

ionako će se sresti. Svi tokovi stali,

u Jugoslaviji, mi se kartali

u noć, u dan, bradu januarija, lavež nedozvan. A slikarije

zidne, razdešene, od senki, titranja, prikazivale trpljenje postojanja.

***

te tako putovanja u O., vakancije u V., isparenja tela ostavljena u sobi na Dunaju; i sasvim onda belo

a okretnice nigde ni.

usputno, te ono je zvač, ono berač, u šumu preko reke hitnut glas

i ledenice lepo dohvatne iz potkrovlja hotela Ulm.

lepo uveden kod H., uhvativši dobar red kod B., lako ti je bilo, hvalisavče, prodavati plave majmunarije.

sad skvrčen opslužuješ ubogo pitanje: ko sam ja? napor puža da održi vlažnost.

u blizini neovdašnjoj zvoni telefon.

Dnevnik

Prepoznah jutros u Glasilu stanjene, zaobljene škriljce otrova svojih. Ružouhi okot

slobode dozvoljene u zubićima me nosi.

Neka mi to ne bude važno. Dok postojim.

Otvorim prozor širom i s maske oduvam prašinu i spore.

Prostor ih dočeka gladno i svaku prašku

na bezbroj deli, roji. To jezivo je. I nije – dok postojim.

Pijem vodicu kineske alge. Ogavno. Spiker govori

o novim merama vlade. Nama je suđeno

da budemo meropsi (ovde ili u Evropi). Nije mi to važno.

Dok postojim.

Nekome jeste. ¾ oksidatora i ¼ ulja

daju odličan eksploziv. Hoćeš li: pravi,

hoćeš li: ruši. Meni nije važno. Dok postojim.

Samo ponekad,

kad lavež u njemu odjekuje, mogu nazreti dubinu

levka noći.

Njegovo šljašteće suženje: to sam ja.

Dok postojim.

U postelji od sadre dahove brojim.

Čekam da se vrv pomisli s pokretima rebara spoji. Gle, kristal broja 72

u peni udisaja plovi. Plovi

dok postojim.

Snegovi

Snegovi sela Ada,

trebalo bi otići do reke, led žaračem lomiti, vapijuće ribe loviti, kušati promrzle trnjine,

fijuknuti bičem dva-tri puta

da male napasti ostanu na odstojanju, snegovi pokrajine Ada,

trebalo bi otići do grada, obići majstore nabrajanja,

obležati N. – razbistri se glava, kupiti šešir, a možda

možda su tamo i nemiri počeli pa bih – stari san – u gužvi

mogao čvoknuti nekog podvoljkaša, snegovi zemlje Ada.

Jednom uredniku

Titularnog čteca čekajući odgovor gotovo slasno. Udomljenika partijskog. Drvce

lepo potkresane krošnjice. Briljantinski glasić a ruke, ah, punačke.

Mesec mu treba da paučinicu isisa iz gubice.

Kupio sam juče desetleće koje je ućutkalo V. A. Ništa nisam shvatio.

Ja ne znam koliko je krede bilo u svetlosti tih leta,

koji je bio odnos plavog i zelenog u pesku, ništa ne znam.

Koja će onda lupa razložiti treset osamdesetih?

Ko će u njegovoj ogavnoj masnoći prepoznati čteca B.

i čudnu nasladu M. S.?

Epilog

U podzolu, u osegu, crni gib, presni glas: lopov će testo krasti, voden-prasac lopoč jesti, u podzolu, u nepromeni.

Mreškaju se stare slike, grudvičasta postaje svest; dah-lakomac pravi nebo, hleb naš daj nam dnes, u potolu, u opsegu.

Ko se penje vrh plavila? Moja kičma lestve su mu. Kukac-bušač će umor gristi, ništa će ništa sniti,

u podzolu, u nepromeni.