Miodrag Miša Stanisavljević

Novembar 1989.

Novinama ušuškavam okna, za rusku spremam se zimu. Možda neki nevidljiv

prolaz ostavim hladnoći – ko je šiša. Al’ ona i računa na moje nedoslednosti i ona je očenj strpljiva.

Sneguljac-novembarac a ja pri

a ja prigrlio sančić

na obroncima nedovršene rečenice.

Neka žgadija mota se u mraku, stiskam prekidač al’ sijalica ne miga. Znam, svetlo se ne pali u lošim snovima al’ tako je u nas i na javi.

Lisice i lažne lisice pretrčavaju preko dvorišta.

1989.

Jedna prepiska u Srbiji 1990.

U Srbiji zauvek komunističkoj (pisala mlada N. rođaku L.) očaj me za tabane hvata. Lučni im klecnuo je svod, trapezasto ispada kamenje, al’ vek može da potraje to.

Tužan i vrlo kurat, svicima napadan, prolazio baštom nag-golcat L.

Koru kuvala lujka lunasta belo njegova puloverčić da oboji, ručni rad.

U Srbiji ljuštura-puževoj, kneževoj, (otpisivao L. istok-latinicom) vozovi odlaze nasumice

ka nepovrat-plavim brdima.

Ležim nepomičan u mraku. Stvari se, ispuštajući toplotu, stresaju, poneka đipne i uruši se.

Belutkom ujed (pčelin) hladeći N. je pisala: Postala sam

član jedne družbe koja bi

da liši ih »počasti, trijumfa i darova«. Noću sastav svoje ispitujem mržnjice: sitno zrno, finoća detalja. Pisala sam i Predsedniku svih orno Srba

i bledoplavo Srba. Možeš misliti!

Podrivač po prirodi prespor si za rušitelja Il’ i ti misliš da je državoklepstvo

sada preče od svega? Hvala! U jazbinama pretvorila sam se u živuljku, a idiotskih razgovora naslušala sam se za večnost. U Srbiji kora-jabukinoj, bulkinoj.

Biciklom žuto ofucanim (svedenim samo na princip) L. je odšandrcao do pošte

I inače besmislen ovde je opak. Naime život. Naime u Srbiji prah-lipovoj, cigla-nedovršenoj. Strošiš li sile da opakost razbucaš šta ćeš činiti kad te

mlad besmisal zaskoči?

Književne novine, decembar 1990.

***

Ponedeljkom, tramvajski, viši stručni saradnik, odbijen odskora

od sise komunističke,

a prilično plavobrad

u pitanjima umetnosti, sećao se zelen-čojane sobe sad asteroidski

daleke, i skočnih tetiva oniks-telefonistkinje, sećao se čunastih ptica sa Baltika

i mladih Poljkinja što pišahu na granici češkoj naočigled poslovnih čilagera.

Ista tuga i ovde stigla mislio kušajuć

poznu gipkost pokreta, ponedeljkom, tramvajski.

1990.

***

U Zemlji Zaobilaznoj (sve mračnijoj, većoj ne)

kolena, po keltski, zdruzgana nosićeš, druškane.

Čelik-plavi jutrom učesnici pohoda.

I svake večeri po jedna laž zapada iza brdesa.

Bande lutajućih kartografa najurenih sa dvora

s ludim razmernicima, krivuljarima spopadaju putnike-namernike.

Ljizgav ponoćno piljim u daleki odrub oluje. Prozuja kurva na istok. Obradovaće Rumune.

1990.

***

Tri dovršenju goda klatarila se pjesanca

o životu slobodnih pasa

po rubovima Ujedinjene Evrope.

Sabirajući delove raspršene iskustva o pogubi i spasu,

zanoseći se da tako postaje deo boga,

pjesanca posrtala dovršenju tri zgloba, tri goda.

Prelaz iz stajanja u pokret najteži je, velio točak

a onda, očas,

od dve jedna postaje stopa.

1990.

Srpsko-hrvatski rat (1)

Na ledini leže pobijeni Srbi. Angel Ujedinitelj sa njih tera muve.

U dvorištu leže mrtvi Hrvati.

Posipaju ih krečom u prahu

– počeli su se crvati.

Treba ih – gušter velio – ograditi u ruševinama, ostaviti ih da se vijaju

dok se do poslednjeg ne poubijaju. Međusobno.

I u nama.

Književne novine, septembar 1991.

Srpsko-hrvatski rat

Isturač brade, vepar ritski, njuši Podunavlje. 500.000 cevi traže metu. Iz probušenog stomaka silosa

curi zrnevlje. On češe čekinje butne Pali cigarilos danski. (Damski?)

Ono što kažu »sipuća kiša«

ubili su petoricu onih što kažu »rosulja«. Ona svejedno pada, a uostalom

po podne se pretvara u sneg.

Bomba zvana »krmača« e-ks-pl-o-dir-a.

Selo napušteno sravnjujemo. Ubijanje kuća – pričaju soldati –

prati naročiti cvil cigala, maltera i kalcifikovanog vremena.

Dva akademika i jedan vladika veslaju ka Ratnom Ostrvu. Neku spodobu

u šuplju topolu zacementiraše. On viče: Vrnite čun,

ja sam knez svih Srba tamošnjih i onih tu.

Ubice s vencima od školjki (ušnih) otpevaju mu:

za tvog smo se zemana onako baš alavo mladih života nasosali! Hvala ti onoliko kneže! Živela amnestija!

Književne novine, april 1992.

Srpsko-hrvatski rat (3)

Prošetao, radoznao žuto, Samodržac jutru mrk zemlje tanin Srbije

do čudne države u kojoj svi se zovu »Van«.

Sačuvaj me bože, rekao, eolsko-neonskih zemalja, vratio se u psima opevane predele anahronije –

čigra njegova tu se još vrti, popovi i pesnici

poduhuju u njen rub.

Dočekali ga njegovi ratnici s čakljama i torbuljinama, proterali smo, velili mu, pet (do šest) njinih sela

sa naših – to oblik kaže – brda.

A u Beogradu, mandal-gradu, korzoom šetaju daždevnjaci s beretama i bajunetima podruku s poetesama maznem (mazni mu bombu!)

A On im velio: iskorišćena da je svaka sunčana prilika za zločin imali bismo Drusnu Srbiju

i ne bi nam se Veliki Pohod pretvorio u zahod.

Književne novine, april 1992.

Sve se sliva u naš levak

Mi nemamo vojnih problema. Samo jezičkih. »Oslobođenje« ili »pad«, na primer.

Ili, kako opisati sedefne prelive nemoći, šikljanje peska iz stisnute šake

u vreme Pogančevog rata.

Na dvoru se otvara šampanjac

za jednu vonjavu – glava šarena – pobedu. Ljubičasti nekrofil, u ruševinama,

drži prvu sednicu vlade.

Kao što gušter svoj plavičasti

jezik hitne na muvu – dograbićemo ih, recituje dvorski pesnik.

Dvadeset oligarha aplaudira mu.

Evropa je mlitava, naše oružje sofisticirano, sve se sliva u naš levak,

– tolkuje glavni Rasudnik. Doista,

mi vojnih nemamo problema, a logičke rupe – popunjavaju leteće grupe.

Poljsko ludilo je češće

al’ ludilo brđana uvek je krvoločno

– mni, gledajući Potpredsednika, romanopisac – čokotorezac.

Između paperjastih rečenica

(»Opsađuj dok ne crknu!«, »Ucmekaj na stepeništu!«) pleše vojvoda šupkopljubac.

Nafrakana smrt žuri na televiziju. (Potajno radi za oba propagandna štaba.)

Doista, mi nemamo problema sa našim kohortama a i opravdanja su nam sve povozitija.

Ja sam državotvoran, peva rošavo stvorenje. Ozimi grbavac otpeva mu. Iz svakog beščašća

poleću i naše verzije. One će biti seme nove posleratne umetnosti.

Sve sliva se u naš levak.

Instrumenti su – javljaju – registrovali trepet stomačnih mišića onih što nas ne vole, u južnom delu grada.

Leteće grupe već su se zaputile tamo…

Književne novine, decembar 1992.

Svetosavski plato

Samo podbel, jaglaci i vrba »mačak« bili su na platou 9. marta.

Kiselo drvo, mečkina lesko, orlovi nokti, pasji drenu, šta čekate?

Samo muvac lanjski u uglu prozora oživeo, manje-više zvrndov, udario je u staklasti pogled tiraninov.

I što me najviše rastužuje ni ona, iz moje šume, veverica nije doveverila. Poručuje mi:

kad zaresa topola eto mene – hop-la.

Književne novine, april 1992.

Prepodne jednog grada

Opis sablasnog Beograda

(spuštene žaluzine, probušeni dolasci, prazni tramvaji kruže k’o bumbari) dat je, u večernjim izveštajima,

kao prikaz postignutog umetničkog efekta.

Uostalom, u svakom tiraninu čmava umetnik. Izopačen možda malo više

željom da odmah sagleda dejstvenost svog umeća.

I da zatečenom publikumu vikne: ha, štakore, zgrabio sam te, Moja ars je arsenik za te!

Književne novine, april 1992.

***

»Studenti su ostali u domovima« izvestila je sjaktavo jezičava kritičarka moravske poezije

na Glavnom odboru stranke.

Sve što smo učinili za srpstvo

– pojasnio je akademik I. – pokazali su da cene

zaneseni tobož u skripta i cmakanje, lepi gojenci naši.

U našim toplim lejama mi gajimo samo naš rasad!

– odbrusio je Šef Policije, drug Mosad.

Književne novine, april 1992.

***

U doba kad je sluganstvo bilo patriotska dužnost

a ubojice pratile »božjeg čoveka« pesnik \. N. (neodoljivi

miris na povraćku trudnice) objasnio mi je

da je nakaznost gusenice samo tren preobražaja u leptira – Srpstva.

Suklate nafrakane fosforom, velio mi, tada će izbledeti, kartografi će postati alkoholičari, a oni koji su otišli, vratiće se.

Mada, dometnuo je, uron u ubistvo ima zavodljivu skliskost.

K’o kad se jaje ptice poljarice smandrlja nežno na dno gnezda.

Književne novine, april 1992.

***

Mladi zalizanko, fašista srebrno-srpski, s pućpuruć brčićima

i puž-golać naočarima, pokreta raskuštranih (pesnica u oluk, bršljanu prst u oko) prolazio deltoidnim

ulicama Profesorske Kolonije.

Kolačarke-pijačarke (a iz \urđeva) velile mu: kupi nam martinke-londonke, otresi vaniliju

s pućpuruć brčića, pravićemo utroje grčka kolica.

Sačekajte me lepe dundice, doneću vam pacovske bundice, kad se, Petrovoj Gori crn,

iz Oseka vratim.

Književne novine, april 1992.

***

Poeziji akademika M. pokoritelj Slavonije meša malter od pljačke i jaja, a arhijerej sremsko-bački vuče za rep mačku.

Snažna je, uholažna je, vele morlaci kninski, umljem je kljukana,

jezički namacupana, sisa naša duhovna, poezija akademika M.

Al’ dva na straži mlada frajkora algastih bradica klibe se njenoj vodici,

vele: ishlapili joj mehurići, pandrknule joj kadence,

još onda kad je Besrebrenik,

kockajući se s mrazom i mrzovoljom složio Opus 3.

Književne novine, april 1992.

Divlja gradnja

Na pančevačkom mačka putu gradim belo kućeru.

Pedeset mi, ciganski konce razapinjem na kočiće.

Paralelopipedi

– veli Ibn Sina – bolji su za gradnju od oblutaka.

Trska je dobar krov

– piše mi Lao Ce – ako debljina sloja

odgovara jačini pljuska.

Tronogo komunist-poštapalo šljapka muvno oko placa, čičak glocka, kosti klacka tronogi ligeštul-komunist.

Književne novine, april 1992.

Ispovest

N. što je u januaru volila moje postojanje (a ne, kao što kažu, čehavo teleso)

velila onom čije postojanje krajem aprila prigrlila:

U jednom potklobučenom času, dok su se na tavanu klale bočne i kose sile,

prepustila sam se sitnoljuskavom M.

Trag njihov ponela sam nehajno

k’o pesak na dupetu skakačica-daljka. Da l’ ga otresoh il’ se sam osu

– ubi me ako znam.

Beše to, dakle,

dogodovština bez početka i kraja. Ipak, valja da znaš i ovo:

Bič ukrasni isplela sam mu

od guštera poimenice izvikivanih da fijučući njime ispravlja puteve kojima neće poći.

Književne novine, april 1992.

Dezertera N. pismo sinu

Filipu Davidu

Mi smo, izbojče nebeski, plemko Savina, (kako te zovu poete i crnorisci)

obični potukači i pljačkaši. Ratove vlage vrvni izmilnici. Stvorenjem dakle pretežito ološ.

Jutros su naši pohodnici krenuli na zapad. Ispraćali smo ih žućkasto-kosogledno,

kao avarski đaci.

I samo su psi (jer zbog nečega mrze metal) lajali na kolonu naših topova.

Učili su te da pobožno izgovaraš »zemlja naša« (s obaveznom inverzijom).

I drugi su narodi patrioti, nema zbora, al’ mi smo u tome prave svinje. Nacion, nacion, grokćemo u horu.

Tatulin tat

Na ratnom rušu (veli doktor Tucakov) u zvonkoj osami điklja tatula.

A skliskim granitom Knez-Mihailove ljubak mačjem strahu promiče tatulin tat.

Pepeo mamin prodaje (veliki je vidar-ranar), hrvatsku kost nudi, ima i bošnjačku mast.

»Samo da Srbin na Srbe ne krene« hunjka kaluđer.

Asimetrično hodajući četvoronožac domeće: »Sve je ostalo dopušteno«.

Po zidovima – naš Vođa, okruglast, dulekast…

Između prolaznika vijuga tatulin tat.

Književna reč, novembar 1992.

Crnorizac iz »Pravoslavlja«

Crnorizac iz »Pravoslavlja«

nazva me skakavcem iz »Otkrovenja« al’, velio, naudit ne mogu raslinju

no samo ljudima bez božjeg pečata.

Zeleno-člankovite (a i maljaste) posmatram svoje ude.

Još kakav sam ja skakavac! Ponekad i skočibuba

– kad voda violinu vežba.

Strah me jedino da haustorski ne popijem »skakavac«

u leđa il’ bok.

»Srb je Hristov, smrti se raduje«

čati crnorizi, trebeći pirinač. Orošen-oradošćen

na travnjaku ležim. Vaskolik li sam, a? pobedno se kezi pop.

Književna reč, novembar 1992.

Put bubšvaba

Bubašvabe ponoćno napreduju štrokavim fasadama prestonice. Uhodim njihov karavan

ka tajnom nalazištu hrane, učim od njih –

u Srbiji, naime, živim.

Već lasno, ispod iglica, otkrivam čehavu šumaricu, a i pokoju štuku

nosim na kuku.

Hvala ti što si me podsetio, Svete, da je hranotražica – umeće

i da milosti nema za uljeze.

Alavcu što mi pobra nežne gnojštarke

(bele su, velio, ne mogu biti otrovne) rekoh (u sebi): Srećan ti

susret s belom pupavkom!

Književna reč, novembar 1992.

Jadi srpske duše

Procvilila neusporedna srpska dušica

sve ostale svojstvima svojim prevashodeća,

jedinstveni u vaseljeni elektronski fluks.

Teško je njoj rutavo samoj mlečnici nebesnoj,

oko nje su uskopišćeni čegrst ljubeći, mušičavi,

sušičavi,

narodi.

Ne da se ona! Dijamantskom rupuljinom besno udara,

nove reke-graničnice u prostoru proseca

– tu će večno hraniti čistotu soja svog.

Nosekanjom srebrnom njuši oblasti –

kiha, šmrca, nanjušila selo puno nesoja:

sad će oni videti!

Napaljena napalm baca duša patničko-ratnička, eksplozivu zamršenu kosu miluje,

izvečeri zamorena ucmekavanjem

sedne na sleme i crepove gricka k’o biskvit.

Književna reč, septembar 1992.

Iznad purifikovanih naseobina

Iznad purifikovanih naseobina

kiša pada. Svrake štrakću. Ohrabrio se i detlić: ubice-pretkućnici već su daleko,

na moru, u šarengaćama. Grafitni psi visokim skokovima opevaju zalazak sunca.

Neke spodobe gamižu, kroz ševar, na sever. Najurili smo iz ovih blago zatalasanih predela (našoj duši sukladnih)

šafran-zjakava

i gomoljasto-gurava plemena.

Slatkaste neka drugde kopaju svoje kaćune, sluzave svoje napitke drugde neka kuvaju, kušaju.

Iznad purifikovanih naseobina

kiša pada. Sampas stoka na poljima, grafitni psi. Pred očima puca

lepa komadeška teritorije,

za jednu kneževinu sasvim dovoljna. Još samo da se nađu oni

što bi se, bez loših snova, mogli skrasiti tu.

Književna reč, septembar 1992.

S poljskim miševima, u baraci

S poljskim miševima, u baraci, slušao glasove Hegemonovih odanika. Odakle li samo izviru? Ispod svakog poljskog kamena, iz svakog kristalčića silicijumdioksidovog.

Na televiziji prizori iz opsađenog grada. Kroz rupe u zidovima

kulja svetlost Velike S.

Neki trčuljci, još nepogođeni, hvataju zaklon. Usput,

šalju mi svoj stid što su još živi.

Beznadežnost ima svoj krčag. Vode pored postelje. I zvekir na vratima. Zveči cekin najamnikov. U pregib

kolena vlažnu njušku smešta crni pas.

Srbi pišaju na Sarajevo

Srbi pišaju na Sarajevo upoređujući

parabole mokraće

s parabolama granata.

Zašto, upitah jednog raskrečenog, satirete taj grad?

Taj grad je istorijska greška i mora biti zbrisan

– velio mi pljesnuvši po dupetu top.

I dok ponavlja »zemlja srpska, zemlja srpska« pljuvačkom mi lice prska

– ne on

nego nezgodan suglasnički sklop.

Republika, maj 1994.

Avarski đaci

Mariji

Uvek je isti raspored crnog i belog na poprsjima i šapama pasa.

Po njima ćeš raspoznati naseobine nas, avarskih đaka.

Konjozvrkasti Avari, učitelji naši, odjurili su preko peščara i trščaka, preko sedefnog obruba košave,

preko pogašenih vatri i zubala mrtvih pasa odjurili su – u ništa.

U kolencima iskrzane trske mi vidimo njihova mala lica, lica duhova – savetodavaca. Ona nam došaptavaju

koga i kada napasti valja.

Evropejci nas zovu »plemenom Ogavaca« zbog naših podmuklih pohoda, pirova smrti

i bolećivog pozivanja na zakidanje nekog prava. Oni ne shvataju našu nesreću:

nama nedostaje

ono što uvek nedostaje punom mesecu.

Muve

U podne osobito bockavim zelenotrbim svojim muvama razgaćeni velio Tirančić (rečima biranim):

Hajte, lepe nesnosnice moje, odzujite do Bosne,

do Bosne mog ličnog vrta smrti, tamo mnogo mrtvaka istegnutih a nepronađenih leži.

U repuhu kraj potoka naći ćete ih, ili na proplanku u bujadi,

il’ ispod gljiva-suncobranki.

Donesite mi malo malce

na svojim maljavim nožicama vonja i gusta mrcovskog

da liker zarni napravim, da ga na sto iznesem kad mi u goste dođu akademici i crnorisci.

1994.

Tirančić smišlja zahvalnicu narodu

Lepi trojedni narode, najlepši izjutra kad pokuljaš

iz kloaka-naselja,

iz javnog furgonskog prevoza,

– hvala ti.

Lepahni moj narode, osećam nežnost prema tebi dok čekaš u redovima

u kišo-misleno jutro

za trougao mleka, romb brašna, krug masti.

Narode koji jedeš klovna čorbe, budalu kupusa, ludaka krompira, soleći ih kristalima plavila,

ne zebi, nećeš skapati od gladi,

muve, zapazio sam, umiru tek u decembru.

Rođenje Republike

Konačno imamo našu Zasebnicu. Niko to nije mogao sprečiti:

mi smo državotvorni narod. Za razliku od naroda-vancaga mi znamo tajnu purpurne rose.

Predeli koje smo oslobodili prosto su preporođeni: černozjom se puši,

u stenama žice metala pevaju, gušteri trčkaraju, žapci skaču, pozdravljaju vlast našu.

Radost je velika, gradi se mnogo a najviše česme-krajputnice. Neki vele da su to Česme Ubica

što je s najvišeg mesta demantovano jer kod nas lošoj savesti mesta nema.

Svi koje smo pobili punopravni su građani Republike. Ne rade ništa, šetaju ulicama, sede na klupama. Deluju skoro veselo

ta bleda stvorenja nameštenih kostiju, zakrpljenih rana. Imaju samo, umesto osmeha,

mlaziće krvi u uglovima usana.

1994.

Šetnja

B. C. akademik i dobar Srbin, reče kvarcovanom M. K.

(pisac, živopisac i veoma dobar Srb beše i taj) kad su se u gugutkino podne

sreli na štrafti podrinjskog grada V.:

Lepo je sretati usput samo lica hrastolikih Srba (poneki Garagan ne smeta, izuzetak mazi pravilo).

Lepo je gledati ljubavnike mlade kako zapucaju pjeje

preko dugačkog vetrušnog mosta

(u svim gradovima to rade a zašto da kljuvnem nisam uspeo).

Neka ih nek tabanaju do mile volje, ne smetni s uma da će se iz toga okreni-obrni ispiliti

il’ stolar il’ soldat il’ akademik al’ svakako dobar Srb.

1994.

Omarska

Omarska.

Smrt voli lepa imena.

Karlične kosti dobre su za uzengije.

Okrutnosti Cigana prema ragama uvek se divila gospođa

Genetičarka.

Raspali ga po gubici, Joška.

Sve mlade Muslimanke

–naredio je General – ima da nose na haljama V-izrez sve do pupka

–moj pobednički znak.

Pobeda je božiji dar narodu nebeskom

a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda pobede nije ni dostojan.

Omarska.

Od butnih kostiju može se napraviti durbin. Smrt voli lepa imena.

1994.

***

Koliko smrti

da se napravi jedna kneževina-opereta?

Koliko smrti i prognanika

da se ustoliči jedan stihoklepac?

Koliko smrti i ruševina da bi jedna ocvala kurva ulovila diplomatskog zeca,

Pesma ratnih zločinaca

1.

Pucati, pucati na sve, na ljude, kokoške, pse.

Pucati na svrake i na koze. Praznu ali još toplu postelju probosti nožem.

Pucati u odblesak prozorskog stakla, i u škrip »pevca« vrh odžaka.

Pucati u boju divljeg maka

i u zveket mahuna zrelog graška.

Pucati u treperav vazduh jula i u otužni miris đula.

Život koji nije nastao u znaku krsta nek zbrišu pritisci kažiprsta.

2.

Prolaze ratni zločinci

– šapću za nama pločnici. Poznaju se po bršljan-usnama i sasušenim bobicama lica.

Mi smo umorni kosci a ne šetači-lutani. Kroz ljudsku travu

napravili smo Veliki Prokos. Opevaće nas gavrani.

Il’ sveta ptica kos.

Dolaze ljudske zveri

– šapću gradski gušteri bežeći u zidne fuge.

Odaju ih pokreti ruku odviše masni i vonj kuge.

Gušteri cinkaroši! Samo onaj kret ruke ima punoću i prisnost samo onaj koji se završava Ubistvom.

U njinim tetivama

– šapću gugutke platanske

namere bez peska

i snovi bez probuda se stane.

O gugutke usrane, san i pokret su isto i oboje se nežno

dovršavaju Ubistvom.

1994.

Osvajačev nokturno

Ševar vetra, ne mogu da spavam, sjaktav po mislima vitla mi se šaš, ševar vetra, ne da mi se spav.

Obećao sam ženi sutra će padati kiša, Obećao sam narodu Veliku Srbju.

Sad, nije da nisam obet ispunio – grubi zemljani radovi su obavljeni.

Za ostalo će trebati vremenca, peska i vapnenca. Ne ispustiti zaposed prva je

jutarnja zapoved svakog Srbjaka.

Obećao sam ženi: sutra će padati kiša.

Kiša na leševe, na peševe koporana soldačkih, na grotla topova, na leskove

krstove kojima popovi omeđuju zemlju srbjačku.

Što je trebalo porušiti – porušeno je,

što je trebalo potamaniti – potamanjeno je, ostalo je prhnulo k’o čvorak-jato.

Neki to zovu »ratnim zločinima«,

drugi – »nezaustavljivom simfonijom srpske volje«. Meni je svejedno.

Mom narodu nije.

Svaki podanik iz sebe svakog dana izluči kalcijum opravdanja

i sluz objašnjenja

mojih pirova smrti i pustošenja. Takva podanička nežnost mora svakog vladalca da kosne.

Ali, te misli nisu snonosne.

Mislim na jedan grad…

Vidim… rupčagu… koja zja…

Ja spavam, ja spa…

1994.

Sećanje na Milana Milišića

Tamne pijavica-naočari na Bulevaru: M. M. inkognito među živima.

Pesnik M. M. strasni Dubrovčanin dakle lutalica, poginuo u pljačkaškom pohodu

Crnogoraca na Dubrovnik, leta 91. Smisao njegovog života sveo se

na čangrljanje po porculanskom tanjiru nekog brđanina i nečije jalovo

pritiskanje tipki Brother-elektrik pisaće mašine u selu bez struje – popraviće je on.

M. M. inkognito među živima. U bašti na Bulevaru

naručje dva deci crnog vina.

Velio mi: ološ uvek prepozna znake dolaska svog doba.

Mi nismo. Sad smo samo glupe seni. Bezlične praške

u prašini ruševina.

1994.

***

Sećaš li se, velio akademik Rozenkranc direktoru televizije Gildensternu sećaš li se pesnika M.?

Zar je taj još živ? Sreo sam ga juče

u zakrpama od brezove kore ratovao je s pijačnim osama oko odbačenih krušaka

Baš smešan ratnik

Hodao je gradom (zirnuo sam za njim) kao da hoda jazom